Surova realnost
Klinički Centar Srbije. Sedim i čekam svoj red. U krilu mi knjiga o templarima. Odlična, snimljen je i film po njoj, volela bih da ga pogledam. Čitam je, zadubljena. Ona je moja odbrana, moj čuvar. Od neizvesnosti, straha koji probija kroz svaku poru. Od ljudi oko mene. Ne želim da slušam njihove priče, neću da znam, neću da čujem. Hoću da me nema. Ja nisam tu.
- "Molim vas, nemojte okretati stranicu, nisam pročitala do kraja, ovo je baš interesantno!" - Ženica pored mene čita zajedno sa mnom. Pobogu ženo, pa ja sam na pola knjige, pomislim, ali vraćam stranicu, čekam da ona završi. Nemam pojma kada mi se u sakrivanju pridružila. Čitamo zajedno, zaverenički. Ne zadugo, na žalost.
- "Operisala sam rak dojke, a Vi?" - ne sačekavši da odgovorim, samo je nastavila. - "Lečenje je završeno. Primila sam hemoterapiju, obavila zračenja. Sve sam dobro podnela. Sada doktor misli da opet nešto nije u redu, traži dodatni snimak. Imam dvoje dece, idu još u školu. Kada sam, posle operacije, izašla iz bolnice, rekla sam mužu da moja bolest nije za šalu. Da mora biti jak za oboje, da mora da povuče. Da je on sada moj stub, moj oslonac. Deci jedina pomoć. Ja moram da se borim za sebe."
Ćutim i slušam. Nisam zatečena, često mi se dešava. Moje knjige uvek su bile slaba zaštita. Ovakve priče uvek nadju put do mene. Usud! Sedim i gledam je, potpuno nespremna na kraj njene ispovesti.
- "Rekla sam mu da mora biti jak, jači od svega", - nastavlja žena svoju priču - "mislila sam da me je razumeo. Mislila sam, uz njegovu pomoć, biće dobro. Sutradan sam ga, po ustajanju, potražila. Nije bio u sobi, ni u kuhinji, ni u dvorištu. Našla sam ga u garaži. Obesio se!"
Nije potrebno opisati moja osećanja, predpostavljate i sami. Jedino što sam uspela da promucam bilo je: "Vi imate decu, morate biti jaki. Borite se. Vi morate da živite!"
Ni dan danas ne znam kako sam ušla u ordinaciju, ni kako sam izašla. Nesvesna svega oko sebe, nesvesna svojih koraka, automatski sam obavila neophodno. Na odlasku sam joj rekla samo jedno do vidjenja i srećno.
Verujem da nisam jedina kojoj je poverila svoju muku. To je potreba da se kaže, da se izlije iz duše, verovatno u nemoj želji da će tako brže proći, manje boleti. Da će se jednom zaboraviti, da će sve biti normalno.
Ne verujem da je prošlo i da je manje boli. Iskreno verujem samo u jedno - da se bori.
Verujem da je živa! Očajnički verujem da je živa. 
Ovo je istinita priča.
U Srbiji godišnje oboli oko 4000 žena od raka dojke! Umre oko 1200!
Za moje dve drugarice koje se nisu izborile.
Ne prodje ni dan, a da ne pomislim na vas. Andjeli neka vas čuvaju.
Sve neizvesnosti izmamljuju dozu straha koji pobuđuje odbrambeni sistem....Biti realan,nisi surov.Pozdrav!
@Jovan s.s. u pravu si. Biti realan, ne znači biti surov. Ali neka dešavanja oko nas su više nego surova, a reanost su i sastavni deo naših života.
Neke realnosti nisu samo surove, vec i uzasno uzasno tuzne...
@bezimena, jako! Bila sam šokirana njenom pričom.
Danas se baš nešto nećeš odmoriti na ovom blogu. :)))
Uvek svoja i samo svoja je nepopravljiva realnost...
@Jovan s.s., jeste! Jedan deo "samo svoje" je samo njen i ona će se truditi da uvek tako bude. Sada, da li je to surovo ili nije, njoj uopšte nije važno.
Zasto si me rastuzila.
U soku sam!Ne mogu ni da zamislim kako si ti tek bila!Medjtim ma kako priča tužna bila drago mi je da si nam je prenela zbog pouke koje si iz nje izvukla.Treba ziveti i boriti se ako ne za nas onda za našu decu!Ona su budućnost i naša veza sa budućnošću!
kaže se da "borba je neprestalna"...
@goldeneye, izvini, gde baš na današnji dan!!!
Sledeći post će biti vedar, časna reč!!!
veliki pozdrav i srećan rodjendan!!!
@tanjana, hvala!
Ovo je priča za sve žene,bez obzira na uzrast, sve majke i sve one koji hoće da čuju. Borba i želja za življenjem su naš izbor.
@Šuky, tako je, borba večito traje, ne treba se predati. Veliki pozdrav.
To je život...neko mora da ima snage za petero, kao ona, a neko ima snage samo da digne ruku na sebe i pobegne životne iz arene...
...i pobegne iz životne arene...
izvini za grešku. Umor
@sanjarenja56, nema potrebe da se izvinjavaš, savršeno dobro sam razumela, a razumem i premorenost. Da, čudna je to stvar. Zdrav, prav, jak čovek, nesposoban da se uhvati u koštac sa samim životom. Ponekad, ma koliko se trudila, ne razumem!
Strašno..kad mi se srednje dete razbolelo, a dr. danima nisu znali tačno šta mu je bivši muž se samo povukao..nije hteo da pomogne, da ga odvede na kontrolu, sve je na mene palo, obaveze u kući, beba, djak prvak..vodjenje deteta svake druge nedelje u bg na kontrolu..spremanje posebnih jela za bolesno dete..meseci su prolazili a on, moj bivši, se pravio kao da se ništa ne dogadja, a dete zamalo ne stiže na dijalizu..kad je oluja prošla, a ja podigla glavu od briga koje su me izmenile nisam mogla da prepoznam oca svoje dece, a nije mogao ni on mene..i tu je počela propast..borba..život je neprestana borba
Nije svima data snaga. I nisu jaki oni koji spolja izgledaju jaki.
U meni je sad neka tuga zbog ovakvih stvari. Život je prečesto surov...
rasplaka me zeno draga... :((
nemam sta reci ...
tuga.
@vilabezkrila, iskreno me je dirnula tvoja priča. Strašno je kada se dese takve stvari. Posebna težina je kada je reč o deci. Mi smo obični ljudi, nismo nadbića i potreban nam je oslonac, nekad samo neko da bude tu, da obodri. Teško je kada si sam, prepušten stihiji i nebu samom. Tek tada se pokazuje kvalitet i snaga čoveka. U dobru je lako dobar biti. Veliki pozdrav.
@sanjarenja56, potpuno so u pravu. Uverila sam se, na žalost, na sopstvenom iskustvu da je to potpuno tačno. Suprotnosti su u nama! Ja nikad nisam uspela da se popnem na konopac. Sada znam da mogu da preskočim planinu.
@sanjam, znam da je tužna priča i da je tebe rastužila. Koga ne bi!?
Ono što sam, zapravo želela, je da izvučemo pouku iz nje. Sigurna sam da ti jesi.
@NASTASJA!!! Nastasja, nemoj!!!! Sada kada si tu ja sam vesela. I mašem ti, radujem se što te vidim i smešim se. Poljubac, lepotice naša!!!! Vrati se, što pre, nedostaješ!!!!!! :****
Naravno, samo sam rekao kako to utiče na mene...
Toj ženi je sigurno značilo i ono tvoje "srećno". Takvim ljudima je potrebna samo topla reč i lep osmeh, a tolimo svako može da da.
@sanjam, znam da je tako na tebe uticala!
@mcdreamy, značilo je, ali slaba je to uteha. Pred je žestoka borba. A sama mora da se bori.
Potpisujem sanjarenja, ona je sve rekla.
"Neki imaju snage za petoro, neki samo da podignu ruku na sebe"
A zene su, realno, mnogo jace od muskaraca.
Drago mi je da si se ti izvukla.
Zato sto si jaka.
Strasno... sta drugo reci?
:*
Behappy, sanjarenje je potpuno u pravu. Najlakše je odustati i otići. Treba se suočiti sa stvarnošću, razmisliti šta dalje i upustiti u borbu. Pa šta bude.
@unajedina, mogu da zamislim!
Strasno je to, a žene zaista ne vode računa o svom zdravlju. Trebalo bi uvesti pod obavezno, ali naravno od toga neće biti ništa. Organizovati neke tribine, neznam ni ja šta. Idemo kod lekara samo onda kada zaboli da više ne znamo šta drugo.
Ljubim te puno, puno draga moja, pišemo se.
Poslala sam ti mail.
@Unajedina, odgovorila!!!