Aleksandra 2 (čuvari tajne 19)

Posmatrala ih je pogledom punim ljubavi i nežnosti. Pogledom kojim samo mati može gledati svoje čedo. Tu, na mestu gde je stajala, vreme nije značilo ništa, tek treptaj oka, ali njima, deci njenoj, prohujalo je preko 20 milenijuma, a oni još ništa nisu naučili. Ni ratovi i razaranja,  bolesti i pošasti, ni bol najbližih nije osvestio tu ubogu decu. - Gde sam pogrešila? - pitala se. - Kako ispraviti grešku, a da ih ne uništi jednom zauvek? Mala grupa osvešćenih, odabranih medju hiljadama, davala je nadu i zbog njih je njena vera opstajala. Zbog njih je vredelo čekati, oni su bili znak da može biti dobro. Ona ih je stvorila, ali im nije mogla pomoći, odraslu decu ne možeš kontrolisati. Sklopila je oči, niz bledi obraz slila se jedna mlečno bela kap. Suza. Kad bogovi plaču, svi ispaštaju.

*** 

 reka ponornica

 Trčala je kroz šumu i gustiš koliko je noge nose. Nečujno, bezglasno, u sebi je dozivala ime svoje kćeri, znajući da je ova ipak čuje. Stigavši do hrasta na proplanku, toliko starog da mu niko nije mogao odrediti godine, zastala je tek toliko da udahne vazduh. Blizina utočišta, za koje do danas nije znala da postoji, ulivala joj je novu snagu i potrčala je još brže. Nije bilo ni staze, ni putokaza, tek gusta, visoka paprat, bršljan, žbunje, prepuno sitnih bodljica, mladice, nanizane i zbijene jedna do druge, u toj meri da se ni zečić ne bi provukao. U pozadini se nazirala stena obrasla mahovinom i travom. Proletela je kroz gustiš i trčala kroz njega, puzala, grebala, čupala, ali ogrebotine i uboje nije osećala. Nije imala predstavu koliko dugo se probija kroz suludi lavirint, sve dok nije propala u uzani prolaz u steni koji se, tek neznatno šireći se, protezao u dubinu. Kada se okrenula nije videla ulaz, ali je to nije obeshrabrilo. Nastavila je napred, pravo u srce male planine i unatoč mrklom mraku koji  je oko nje vladao, jasno je sve videla pred sobom. Jasan osećaj da je sve bliža svojoj Aleksandri terao je dr. Katarinu napred.  Sve dublje u planinu, sve do zlatne pećine i njene male reke ponornice. 

 Znala je da ljudska noga nije nikada ovde kročila. Bar ne noga običnog čoveka. I bila je u pravu. Ovom podzemnom, zlaćanom odajom samo su čuvari hodali. Tu je Alaksandra sedela, ruku zaronjenih u vodu reke. - Čekala sam te mama, - rekla je - zagrli me, čvrsto.

***

- Kakvo je ovo mesto? - upitala je, iako je i sama  znala odgovor. Misli, reči  i jasne slike redjale su se kao film na platnu.  Upijala ih je kao što se pije bistra, izvorska voda i odjednom je znala ko je bila i zašto je važno njeno postojanje. Znala je šta ova, toliko ušuškana i sakrivena pećina predstavlja i znala je sve što se u njoj nalazi. Tajne bogova, tajne ljudi i čovečanstva i najveća od svih, tajna nad tajnama. Znala je da je njeno dete čuvar, da je to oduvek bila, kroz sve svoje živote, da je i sama bila čuvar. Setila se svoje vekovne sudbine, da beži, pati i bori se za iskonske vrednosti. Znala je da još nije došlo vreme i da se tajna mora čuvati i dalje. Jedino nije znala kako i šta ih sve u budućnosti čeka. Koliko gubitaka, koliko straha, koliko tame. Ruku zaronjenih u bistru, ledenu vodu, sveznajuću i životorodnu, u vodu koja sve zna, sve ume i koja nam snagu i život daje, sklopila je oči i molila se  zajedno sa svojim detetom. Bože, smiluj nam se!

A onda ga je ugledala! Hrast, neobuzdan i nestvaran u nutrini ove male planine. Izbrojala je humke pod hrastom, bilo ih je šest. Šest neobeleženih grobova bivših čuvara, dva od njih pripadala su njoj samoj. Vratila se na mesto od koga je, ovde, nekada davno sve počelo. Na mesto gde se prepliću sadašnjost i budućnost, mesto života i smrti, radosti i bola. Utočište za odabrane. Tu je bilo znanje, moć i živa slika stvoritelja. Tu je bio početak i kraj. 

hrast

I tu, duboko pod zemljom, gde mu mesto nije, stari hrast je ponosno uvijao svoje grane. Trepereći celim svojim bićem, pružila je ruku i dotakla list. Bio je topao i pulsirao je sopstvenim životom. - Ovo je drvo života - pomislila je i pala  na kolena. Zaplakala je kao što nikad u životu nije plakala, nad svojom sudbinom, sudbinom svog deteta i sudbinom celog čovečanstva. Najviše, nad sudbinom hrasta. Jedino će on živeti večno i sve znati i krvariti umesto nas.

nastaviće se...  


Komentari:


  1. 06. 03. 2014. 12:14
    luna71

    Predivno Roksi...vrlo zanimljivo i jako lepo napisano
    ljubim te i citam ...

  2. 06. 03. 2014. 22:41
    roksana

    @luna71, hvala ti, spremam nastavak.

  3. 07. 03. 2014. 17:10

    tigrice što reče luna - i ja te ljubim i čitam

  4. 10. 03. 2014. 14:31
    roksana

    @mediterraneo, veliki pozdrav tebi, ma gde da si u ovom trenutku! :)

Slobodno prokomentarišite članak

Dodaj komentar





Zapamti me