Pesma

Tiho i nečujno, poput mraka, se prikradaš.
uplićeš mi ruke u kosu, zaranjaš usne na vrat meki,
obuhvataš me nežnim zagrljajem i šapućeš reči tople.
Tvoj vreli dah kožu mi pali,
a srce kuca, u ritmu iščekivanja, neposlušno.
Svaki damar zadaje novu bol.
Govoriš o ljubavi, o nedostajanju, a svako slovo
na udar groma liči.

I kao kad munja nebo zapara,
tako i oči tvoje blješte.
U njima se ogledam pospana i snena,
i vidim ženu, nepoznatu, lepu.
Da l' to ja sam, il' iluzija samo!?
Ili još sanjam, snovima nedosanjanim?
Dok rukom blagi luk niz obraz moj crtaš,
na licu mi smešak sete izmamiš lako.

I kako sada, i kako mogu reći ti, tugo,
da u snove moje ne dolaziš više!?

Uspavana


Komentari:


  1. 28. 05. 2013. 15:08

    Nije lako sa tugom, a pitanje je da li je moguće bez nje. Valja hrabro snove sniti :-)

  2. 28. 05. 2013. 22:15

    Ah ti nedosanjani snovi i oci sto poput ogledala salju odraze i slova sto pucaju poput gromova.... Divni stihovi.... Pozdrav :)

  3. 30. 05. 2013. 21:33

    O snovima koje sanjaš dok spavaš nauka još nije rekla sve.
    Zato imaš pravo da budna sanjaš do mile volje.
    SNOVI NAM SE RAZLIKUJU. JA
    SANJAM BUDNA.

  4. 19. 07. 2013. 13:35

    " kako sada, i kako mogu reći ti, tugo,
    da u snove moje ne dolaziš više!?"

    Zanemih!!!

Slobodno prokomentarišite članak

Dodaj komentar





Zapamti me