Dnevnik Agnes Midlton, veštice iz Salema

Ovo je zapis Agnes Midlton, 35 godina stare, iz ribarske luke Salem, babice i lečiteljke travama.

April 11. godine gospodnje 1692. Salem

Danas sam pomogla ribaru Simonu. Simonu se ribarska udica zarila duboko u list leve noge. Klještima, koja sam u kipuću vodu spustila,  sam udicu izvadila, ranu oprala i zašila. Na ranu sam stavila listove bokvice i koren crnog luka, dobro opranog u mlakoj vodi. Stavila sam čistu krpu preko rane. Rekla sam da dodje sutra ponovo da ranu pogledam i opet povijem. Sin Anete Ferguson, trogodišnjak, imao je groznicu i njega sam pregledala, dala mu sirup za kašalj i stavljala hladne obloge na čelo, ručice i nožice. Detetu je groznica spala. Materi sam rekla da me i u toku noći može pozvati ako ustreba.

Recepti za sve moje sirupe i čajeve, kao i crteži svake biljke, nalaze se na poslednjim stranama ovog zapisa, ako kome ustreba.

Hvala Tebi na novom danu!

April 15. godine gospodnje 1962. Salem 

Ribar Simon je dobro i uskoro će opet na svoj brod. Sin Anete Ferguson nema groznicu i ne kašlje. Novi sirup je, znači, dobar.

Sara Bronfild je noseća. S obzirom na krhkost njenog tela, a i duha, moraće se o njezinoj bremenitosti voditi više računa. Jake čorbe od divljači ojačaće njen duh i telo, rekla sam.
Ribari se često povredjuju na kuke, užad i mreže. Svima govorim koliko je važno rane oprati i ništa prljavo na njih ne stavljati.

Hvala Tebi na novom danu!

April 23. godine gospodnje 1962. Salem

Današnji dan obeležen je porodjajem mlade Johane Nurs, žene ribara Pitera. Prvo dete, sin, rodjen je zdrav i vrištao je kao sam djavo. I majka  i beba su dobro, iako je porodjaj dugo trajao, a Johana izgubila mnogo krvi. Obilaziću je cele noći.

Hvala Tebi na novom danu!

April 30. godine gospodnje 1962. Salem

Johana i njena beba Džon su dobro.  Rebeka Kuk je iskrivila članak leve noge. Stavila sam obloge i udlage. Za par dana moći će da hoda. Sara Bronfild teško nosi svoju bebu, obilazim je svaki dan. Mora biti stalno u krevetu, rekla sam.

Maj 05. godine gospodnje 1962. Salem

Sara Bronfild je izgubila čedo. Izvukla sam iz njene utrobe mrtvo detence. Njeni su tražili da spašavam bebu, ali to ne ide. Uvek treba spašavati majku, da se zna.

Mala Mari, kći A. i T. danas je bila kod mene i tražila da je obučavam svom zanatu. Mari ima 13 godina. Kad napuniš 15, učiću te, rekla sam.

Hvala Tebi na novom danu!

Maj 12. godine gospodnje 1962. Salem

Noćas sam pomogla da na svet dodje sin prvenac sudije Džona i njegove žene Elenor. Majka i dete su u odličnom zdravlju. Sudija je mojoj kući prosledio dve korpe hrane u znak zahvalnosti. Mari je, baš u taj čas, opet dolazila i ja sam opet isto rekla. Gledala je zavidno u korpe, ili se to meni samo učinilo?

Hvala Tebi na novom danu!

Maj 17. godine gospodnje 1962. Salem

Doneli su ribara Simona. Desna noga se nadula kao trupac.  Iz otvorenih rana curi krv i gnoj, meso truli. Stavila sam obloge i dala mu čajeve. Malo se tu može učiniti, rekla sam da bi nogu trebalo odseći. Simon nije pristao. Bojim se, neće biti dobro.

Hvala Tebi na novom danu!

Maj 23. godine gospodnje 1962. Salem

Ribar Simon je umro. I dalje mnogi dolaze po savet, čaj ili trave. U vazduhu nad Salemom oseća se miris krvi i soli. Biće nekog zla. Slutim i plašim se.

 Hvala Tebi na novom danu!

sudjenje vešticama u Salemu 

Oktobar 02. 1962. Salem

Optužili su me za veštičarenje. Da u Boga ne verujem, da sa djavolom opštim, da mi sotona na uvo šapuće. Mala Mari je bila glavni svedok. Siroto dete je u nesvest na sudu padalo, bacakalo se i vrištalo. I optuživalo me. Mene! Onu koja je htela svemu je naučiti, samo kada za to dodje čas. Ne krivim je. Optužili su me za Simonovu smrt i jedva dokazah da sam ja lečila levu nogu, a ne desnu. Optužiše me i za smrt bebe Sare Bronfild. Uvračala sam je, nju i njenu bebu, rekli su. - Zlo ne zaslužuje da živi - rekli su. Nisam ništa priznala, kako bih!? Moja savest je čista, ja lečim i donosim novi život, rekla sam. I verujem u jednog, jedinog Boga i Hrista, na krstu raspetog, zaklela sam se.

Obešeno je njih 19. Bridžet, Suzana, Elizabeta, Sara, Džordž, Marta, Džon.... Smiluj se njihovoj duši nesrećnoj i napaćenoj. I podari im večni mir i spokoj koji zaslužuju životom neporočnim. Zlome ne zameri, već mu oči otvori, da progleda i razume. I ljubav čovečansku spozna. 

Od juna do septembra, godine ove gospodnje 1692. trajao je progon nevinih, ne ponovio se. Sav užas ljudski u okean ceo stao ne bi. Gospode smiluj se!

***

Hvala Tebi što se spasih vešala, ne što se smrti bojim i život odveć cenim, već što znanje svoje, zarad dobrobiti ljudske, mogu na drugog preneti, a za ovog života još mogu mnoge izlečiti i mnogim materama, da na svet čedo donesu, mogu pomoći.

Hvala Tebi na novome danu, još jednom danu, Velika Majko Boginjo, u kom, u ime tvoje, samo dobro ću ovom, meni tako nerazumljivom, ljudskom soju, darovati. Veliko je ime tvoje, Majko. Ja čekam dan kada ću se u tvoje tople skute vratiti. Tako mi nedostaje naš dom i naše ognjište milo. O, zvezdo moja, kako si daleko! Doleteti do tebe još dugo neću moći.

  majka i kći

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Bajka za Biljanu

Nekada davno, toliko davno da se ni ja više ne sećam kada, kada je na ovom svetu bilo malo ljudi, ali su svi bili lepi i dobri i niko ni za kakvo zlo ni čuo nije, živeo je čopor konja jednoroga na, uvek suncem obasjanom, proplanku. I svaki čovek, žena i dete imaše svog jednoroga o kome se brinuo, a jednorog je uzvraćao ljubavlju i ispunjenjem svake, pa i najmanje želje. Proplanak na kom su jednorozi živeli beše ispresecan potocima bistre, planinske vode, uvek u punom cvatu, pa je izdaleka ličio na najlepši tepih, a opojni miris se širio po celom svetu. I svi bejahu srećni i zadovoljni i ljudi i jednorozi, a najviše deca, jer su se mogla povazdan sa jednorozima igrati do mile volje.

Živela je, u to vreme, devojčica po imenu Zvezdana. Zvezdana je imala svog jednoroga, malu, lepu i, kao sneg belu, ženku kojoj je sama nadenula ime, Zvezdica. Zvezdana bi skočila na ledja Zvezdici i njih dve bi jurile po poljima sve dok se ne bi, od silne jurnjave, umorile. Jednorozi su se umeli i sporazumevati sa ljudima, tako da su Zvezdana i njena Zvezdica pričale o svemu, a najviše o dobrim vilama i nežnim patuljcima koji su vredno radili kako bi ljudima omogućili što bolji život. Jer beše to vreme kada su ljudi samo uživali, a patuljci i vile su radili sve za njih i činili svako dobro kako bi ljudi bili zdravi, veseli i srećni. Ljudi su morali jedino za svoje jednoroge da se brinu, da čiste njihov proplanak, da zalivaju mirisno cveće i da jednorozima donesu raznovrsnu hranu. 

Zvezdana je rasla uz svoju Zvezdicu, a rasla je i Zvezdica. Jednog sunčanog, toplog jutra, Zvezdana, sada već lepa, mlada devojka, skoči svojoj Zvezdici na ledja i njih dve odjuriše kao vetrom nošene. U svom zanosu nisu primetile da su se veoma udaljile od svojih najmilijih, da su prošle kroz 7 proplanaka i 7 šuma i našle se na, potpuno nepoznatoj, livadi. Obe gladne i žedne, a i uplašene, ugledaše u daljini veliki zamak čiji se zlaćani krov sijao na suncu, tako da ih je skoro potpuno zabljesnuo sjaj. Tada napraviše veliku grešku, jer odlučiše da u zamku potraže pomoć, radije nego da se istim putem vrate svom domu i svojim najmilijima.

Zamak beše veliki i lep, a u njemu je živeo mladi princ, dorastao za ženidbu. I pored sve lepote i bogatstva, to ipak ne beše srećno kraljevstvo, jer su u njemu ljudi morali puno raditi da bi princu i dvorjanima omogućili udoban život, pa su se stoga i razboljevali i brzo umirali, dok su u dvorcu živeli dugo, lagodno i bez imalo brige za svoj narod. Toliko tu sve beše drugačije od onog sveta za koji su Zvezdana i Zvezdica znale.

Princ ih ljubazno primi i odmah se u lepu Zvezdanu zaljubi i zaprosi je, a naivna Zvezdana pristane, ne razmišljajući o posledicama. Zaboravi Zvezdana svoje roditelje, braću i sestre, zaboravi i svoju Zvezdicu, koju surovi princ predade u konjušnicu gde je morala, sa drugim, sasvim običnim, konjima biti i raskalašne dvorjane u lov na nesrećnu divljač, na svojim ledjima, nositi. O njoj se niko nije posebno brinuo, jer, u svom neznanju, nemahu pojma koliko je ona blaga i vredna i šta im sve može dati i koje sve želje može ispuniti. Nesrećna, bez svoje gospodarice, nesrećna jer je smrt mnogih dobrih životinja gledala, Zvezdica ugasnu kao mala iskrica. Tako, prvi put od kako su nastali, umre jedan jednorog. Zvezdana, zaljubljena u svog princa, nije ni znala da njene drugarice više nema. 

Za to vreme Zvezdanini roditelji, svi ljudi, dobre vile, patuljci i jednorozi, uplašeni i zabrinuti tražiše Zvezdanu i Zvezdicu, ali ih ne nadjoše. Ne možeš naći onog ko ne želi da bude pronadjen. Eh, kakva je to tuga bila. Svi zapadoše u očaj i ljudi, kriveći za sve sirotu Zvezdicu, prestadoše da se o svojim jednorozima brinu. Njihov proplanak postade zapušten i prljav, cveće je venulo, a jednorozi očajavuhu od gladi. Čak je i sunce redje sijalo, a i izvori su presušivali. Ljudi su počeli da se razboljevaju i brže da stare i umiru. Patuljci i vile, videvši kako je sve po zlu krenulo, ostaviše svoje domove i preseliše se duboko u šumu, daleko od ljudi. Što je ljudima teže bilo, to su više jednoroge napadali. Od raja u njihovoj zemlji ništa više ne ostade.

Jednorozi, pametni kakvi su bili, shvatiše svu nepravdu koju su im ljudi naneli i odlučiše da se i oni, poput patuljaka i vila, upute u šume i planine, ostave nezahvalne ljude i ne uslišavaju njihove želje i zahteve. Ko ništa ne pruža, ne može mu se ništa dobro ni vratiti. Preko noći napustiše jednorozi svoj proplanak, ostaviše svoje staro utočište, ostaviše ljude, prepuštene sebi samima i odjuriše u nepoznatom pravcu.

Od tog doba jednorozi, vile i patuljci ne prikazuju se više nikome, ne pomazu i ne leče, jer pamte nezahvalnost ljudi.

Tek ponekad, poneko dobro dete ugleda nekog od njih i oni mu ispune male željice, jer i jednorozi i vile i dobri patuljci znaju da su samo deca nevina, dobra i čista. Da su samo dečija srca zaslužila njihovu pažnju i dobrotu i da samo deca umeju pružiti nesebičnu i pravu ljubav, onu koju svako zaslužuje. 

jednorog

 

  

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Bajka

Ne tako davno, niti toliko daleko, živela je jedna ljubav. Velika! Rasla je okružena lepim, toplim rečima, napajala se njima i slatkim, nežnim  poljupcima, nalik dodiru leptirovih krila. Uživala u, suncem obasjanom, svom sopstvenom, malom svetu. I cvetala poput pupoljaka nara i slatkog badema. Ni tuge, ni straha, ni bola ne beše u tom svetu. Samo smeh, muzika i radost. Ljubav je verovala da će tako biti zauvek i nikada, ništa neće pomutiti njenu sreću.



Jednog toplog majskog dana, ljubav se šetala svojim malim, čarobnim svetom i ugledala nešto što nikada pre nije videla. Ugledala je školjku. Uzela je taj lepi predmet u ruke i pomirisala. Školjka je imala miris mora i soli i taj miris joj se dopao. A onda je ljubav začula tihi zvuk koji je dopirao iz školjke, pa ju je, isprva iznenadjeno pogledala, a zatim prislonila na uvo. Shvatila je da to što u ruci drži nije samo obična stvar, već pravi, živi stvor koji želi nešto da joj kaže. I školjka joj je šaputala, jezikom sirena, delfina i morskih konjica. Avaj, ljubav je nije ništa razumela! A školjka joj je šaputala reči upozorenja, reči pridošle iz dubina nepreglednog okeana, prapostojbine svega živog. Ljubav je, razočarana, vratila školjku na svoje mesto i nastavila svoju šetnju.




Dani su prolazili u nizu, a za ljubav se ništa nije menjalo. I dalje je bila srećna i zadovoljna, uljuljkana u sopstveni mir. Nije ni slutila koliko je malo potrebno da sve ono što je godinama gradila nestane, za tili čas. Jer, ne tako daleko od njenog sveta, živeo je jedan drugi, mračni i tužni svet. A u njemu je vladala mržnja, zla crna kraljica, puna zlobe. Mržnja je prezirala sreću, lepotu i dobrotu i trudila se, kad god je mogla, da je uništi.

Ovo je bajka. Kraj ne zavisi od samog pisca. Kraj zavisi od vas koji ovo čitate. Završite je sami, po sopstvenoj želji i izboru. Onako kako smatrate da treba. I, ne zaboravite, snaga leži u svakom od nas. Moćni smo da stvaramo u istoj meri u kojoj možemo i uništavati. Izbor je na nama.

fenix

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Lice sreće (zadatak by AnaGram)

Poredjana po nekom nepoznatom, arhaičnom rasporedu, u zabačenom kutku vlažnog, mračnog hodnika prohujalog vremena, stoje moja sećanja, bakarnom bojom obojena, patinirana, obasjana čistom, sopstvenom energijom. Zrače nestvarnim sjajem izgubljenih trenutaka, prošlih dogadjaja, neostvarenih htenja, lutanja i traganja... Mirišu na budj. Mirišu na hladnoću.

Da li je kasno?

 

Došao je dan za svodjenje računa. Otvori karte i položi ih na sto. Dobro se zagledaj. Tarot se nikad ne baca uzalud. Prva karta je smrt! Smrt je uvek početak nečeg novog!

Prošlo vreme je uvek izgubljeno, ako nismo ništa naučili. Zato se danas prisećam, sa bolom, svih naučenih lekcija. Izneću na svetlo dana sve stare, pohabane listove moje sopstvene knjige bitisanja. Prevrtaću požutele stranice, iskrzane i istrošene. Listaću polako, bez žurbe i straha. Dolazim do prve neispisane stranice... To je današnji dan. Nije kasno. Nije kasno za odluku, onu sudbonosnu. Uzeću svoj život u sopstvene ruke. Ova stranica odiše mirisom mudrosti. Ispisaću sama novo poglavlje.  

Crvenu ružu, za ljubav večnu, na stranu knjige ću položiti. Da obeleži novi početak i radjanje novog sna. Kao krv, kao ljubav, kao život crvenu ružu, na dar suncu ću uzbrati iz vrta nežnosti i milja. Neka miriše besmrtnošću. Neka me podseća da snovi ne umiru, nikada.  Crvena ruža miriše toplinom.

Zlatnu haljinu danas ću obući. Zlatni sjaj oko mene da prosipa, zlatno ruho venecijanskih duždeva, evropskih princeza i egipatskih faraona. Ime svoje ću pečatom otisnuti na belu stranicu novog života. Mirisom sna neka miriše. Dečijim osmehom neka se kiti. Lice sreće, moje lice, vodom sa potoka ću umiti, ledenom. Neka se žari rumenilom. Neka gori ljubavlju ispunjeno.

Za mene novi dan se radja i donosi radost u trenu. 

gold wings

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Tebi

Nas dve, kao sestre, kao drugarice, kao jedna. Kao dve polovine jednog celog. Jedna bez druge ništa, zajedno smo sve. Sjaj zalutale zvezde, potpuno nove. One koja se i danju vidi, a nije Danica.  Kao kap rose na listu paprati koja nikad ne hlapi. Potpuno različite, pa ipak tako iste, k'o jaje jajetu. Rasprave o ljubavi, svrsishodnosti bitisanja, religiji, koji je motiv najjači, forenzičkim dokazima, prikladnoj dužini suknje i omiljenom parfemu... Ako te danas ne čujem, zabrinem se. Kada te vidim, obrazi mi se zažare, a osmeh se pretvori u kez od uva do uva. Ma daj, danas mi je sve onako dosadno i bezveze, i prava je katastrofa što ne mogu da se pokrenem i uradim ono što bi trebalo. Dodji, razveseli mi bar veče, ako mi je već dan upropašćen i truo. Nateraj me da ustanem, da napravim prvi korak, ne mogu sama. Ne da mi se. Sve mi je teško i treba mi tvoja podrška. Bezobrazno si me ostavila samu da se borim sa uspomenama i tvoje objašnjenje da sve mogu i sama samo me ljuti. Nisi fer! Dodji, izvuci me iz ove melanholije, danas je jedan od onih dana kada ladje tonu, bez vidnog razloga i kada jednostavno samo želim da budeš tu i ništa više. Jedan od onih dana koji me ostavljaju zaledjenu i smrznutu. Ma, idi dodjavola, neću više ništa da ti kažem, ti si jedina koja zna šta hoću, čak i kada ćutim.  Ti si moje drugo JA.

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


1 2 3 4 5 6 7  Sledeći»