Draga Andjelijo

Eve ti pišem poslednji put pošto si ispala tolko brezobrazna da ne odgovoriš ni na jedno moje pismo koje sam ti pratio po poštu. Ko velim, dobro Andjo, neka bidne što će da bidne. Neka su ti srećni putevi, ja ću se za sebe već pobrinem. Pa nesi ti jedina devojka u selo i ovaj svet. Će se nadje nešto i za mene.

Reko sam da ću te obaveštavam o svem što se u selo i čaršiju dešava, pa ću tako i da uradim ovaj put. Čisto da vidiš kakav je čovek ovaj tvoj Stanimir. Ja do svoju reč držim i ništa ne mož da me poremeti.

U selo se svašta izdešavalo. Na baba Milunku su nestale paprike, silni neki venci. Tražili ga ceo bogovetni dan i nadjoše gi kod komšiju Jordana. Čitava strka nastala. Jordan šćaše sve da gi pobije sas vile, al onda izleteo Milojko sas pušku, pa se očas red napravijo i paprika se vrati na baba Milunku. Sag kada se zna da ludi Milojko ima sačmaru niko se neće usudi da pravi abrovi po selo, a kamoli belaj po sirote udovice.

Komšija Danilo oženio onog svog blentaća sina jedinca. Svadba trajala 3 dana i 3 noći. To se pevalo i lumpovalo po vasceli dan. Na drugi dan nestao gi kum Stojan, tražili ga po sve kuće da se, nije uvukao kod neki ženskinja. Našli ga u obor kod svinje. Budaletina se zapila, pa se izvrnua preko ogradu i spije sas svinje. Kad su ga izvadili iz onaj obor, svi pocrkaše od smrad. Morali su da ga otprate na kuću.

Matori Ilija se vratio kući ranije sa njivu i zateko onu svoju sas Mileta poštara, sve na gomili. Ripnuo on na Mileta, Mile ripnuo na njega i puče bruka po selo. Tako mu i treba kad se oženio sas mladju. Sag bi Ilija da se raspušti, ali ona traži pola kuće i pola imanja sa sve traktor i automobili, pa se opet premišlja. Izgleda da ništa od razvod neće da bude.

Milosavljevići su dobili vize za Kanade, pa će si otputuju sledeći mesec. Tatko se odlučio da pokupuje svu zemlju od njih, pa će sledeće godine da bidnemo najači u selo. Majka ga ubedjiva da prodamo 2 ili 3 krave i onu šklopociju od bemve, pa da kupimo jedan džip. Tako da znaš Andjo moja, ja ću ti imam prvi džip u selo. 

Čuo sam ja Andjo da se ti po Beograd vozaš sa džipovi, eto sag ću i ja Bože zdravlja da imam jedan. A kada se poso sas duvan i papriku u staklenici bolje razradi ću kupim i jedno stanče na Dedinje, samo da znaš. Eto tako, ti sag malo bolje razmisli šta ti je da činiš. Nisam ni ja na jedno oko ćorav. A nesam ni blesav kolko ti misliš Andjo moja.

Mnogo te pozdravlja, voli i ljubi tvoj Stanimir. Stamen ko kamen i jak ko zemljica i čekam te da se opametiš! Šaljem ti 1000 poljubaca Andjo moja i čuvaj mi se.

 

Draga Andjo moja!  
Evo prošlo je već 3 meseca kako si otišla u taj Beograd da studiraš, a još mi se nijednom nisi javila. Šta je to Andjo? Što se ne javljaš, ljubavi, pa nisi me valjda tako brzo zaboravila. Ti znaš da ću ja da se odma ubijem ako je tako. Ti znaš da si ti meni oči u glavu i srce moje i sve, sve. 

Evo ti šaljem 100 golubova da ti izljube oči i lice i kosu onu tvoju lepu kosu. Andjo, nisi valjda odsekla pletenice. Nemo da se šališ, bre! Tvoju kosu obožavam. Ima u selo nova devojka, ona Stanimirova bratanica došla da živi ovdena sa Stanimira i Milunku. Stalno me pogledava, vidim ja, ali ja tebe volim i pravim se da ne vidim ništa. Ona nema pletenice, već pušća kosu da joj pada onako po ramena.

 Andjo pa što mi se ne javljaš, bre. Hoću da crknem od brigu. Kad god naidje poštar Mile sas biciklu ja ga zapitkujem a on uvek kaže jok. Pa ti znaš koliko ja tebe volim i uvek ću da te volim dok živim. Gledao sam onomad na televizoru saobraćaj u Beograd. pazi se Andjo moja vidim ja oni tranvaji jurcaju kroz Beograd, nemo da te neki zakači. Joj, oma ima i ja za tobom u crnu zemljicu da idem

U selo nema ništa novo sem što je komšiji Slavoljubu crkla krava. Skroz se nadula jadna ko onaj balon što sam ti kupio na vašar u Tešicu. Dok došao veterinar, ona se izvrnula skroz. Komšija Milorad Bog da mu dušu prosti nemože nikako da se od dušu rastavi. Jede ga onaj rak kao ono Perino kuče kad se otrovalo, pa nikad jadan da se izbavi od muku. Moji su svi dobro i svi te pozdravljaju. Jedino nana neće ništa da zbori o tebi i kaže da sam ja budala neznam zašto. Pušti ti nanu, nana ko nana, omatorela.

  Andjo, jedina moja ljubavi javi mi se sunce očiju mojih, rano moga srca, mnogo mi nedostaješ. Ljubim te 1000  puta i mislim na tebe. Sutra ću da idem u čaršiju sigurno si mi pisala pa je to negde zapelo. A možda se i Mile negde zapio pa gi izgubio, ću ga utepam živ mi ti!

Ljubim te i pozdravljam do sledećeg pisanja živote moj i čuvaj mi se!!! Cmok, cmok!!!

P.S. Andjo ako oćeš piši mi. A ako nećeš, piši mi da znam. Ona Stanimirova bratanica je jako lepa devojka a stalno me pogledava. Pa ko velim, ako me ti nećeš možda da je pitam. Još 1000 poljubaca ti šaljem.

Napomena: za sve, eventualne greške u tekstu odgovara autor bloga, zbog, pomalo zaboravljenog očinskog maternjeg izgovora.
Svi zarezi postavljeni na pravo mesto, isključuvo su greška autora bloga.  

Moje su misli pre našeg susreta bile rasute po vinogradima i voćnacima i svu sam svoju ljubav poklanjala nekom zamišljenom svetu, koji je trebao da izraste u mojim nedrima i postane stvarnost na mojim dlanovima. Istkan maštom bezgraničnom i snovima od duge.

Danas sam čudno preobražena, nekim čudnim osećanjima koja me prožimaju i nadimaju grudi cvetovima orošenim i suncem jutarnjim obasjanim. Ni sama ne znam da li je to od ovog proleća, raspupelih voćaka,  prirode preporodjene, savršene u svom radjanju, bujice potoka, okopnjenog snežnog pokrova, visibake koja, stidljivo izviruje iz nutrine svoje majke. Ili je od tvojih očiju boje planinskih jezera? 

Moje misli su, danas posvećene tebi i samo tebi! Ja živim od tvojih pogleda, tvog osmeha, tvojih reči. Od treptaja tvojih očiju. Svu svoju budućnost poklanjam tebi. Svoje snove pretačem u ostvarena htenja, uz tebe. Moja će ruka biti u tvojoj, uvek. I danas i sutra i do večnosti... Ti si prisutan u svakom mom pogledu, trzaju, svakoj mojoj misli i pokretu. U svakoj kapi krvi i u svakoj suzi. U mom dahu i damaru.

Sve što činim, zbog tebe je i tebi.

   

I opet se javi misao, nejasna i nikad dorečena, sa kojom sam sto puta zaspala. I budila se, usplahirena kao srna okružena čoporom vukova. Zašto je ono što mi se dogadja toliko daleko od mojih htenja i zašto u svemu najmanje učestvujem ja? Zašto  sve stvari, ljudi i dogadjaji menjaju svoj oblik čim im se približim. Izmiču, ne vidim početak, ne vidim kraj. 

 

Ne osećam ni poniženje, ni izigranost, ni ljubomoru, ni taštinu. Osećam samo beskrajnu prazninu i nesposobna sam da shvatim da ništa u životu nije slučajno. Ne želim da posedujem, ne želim da upravljam. Želim samo neko blago lice, malo poverenja, koju utešnu reč, toplu ruku, ispruženu da prihvati kad posrnem. Da ne dozvoli da padnem...

Dušu sam u školjku sedefnu zatvorila, da je ne dotakne Mesec, crnu sen na nju da ne baci. Neka sanja, ušuškana, neko drugo vreme, neke lepše dane, radošću ispunjene. Neka odboluje u tišini, netaknuta. Srce sam ogolila, ono sopstveni život ima, samo bira svoj put. Samo je izabralo. Srce je tako htelo... 

Kada ogoliš srce, gubiš deo sebe, najbolji, najvredniji. Prepustuš ga stihiji, vetrometini, nesposoban da upravljaš sopstvenim životom. Sve se rasprsne kao kap kiše na trepavici.

Treba li žaliti, plakati, smejati se, čekati da vreme nešto učini samo? 

Boriti se do konačne pobede? Pirove? Preseći Gordijev čvor? Biti snažan kao Herkul i prkositi protoku vremena koje sve, neumitno pretvara u prah, unižavajući lepotu postojanja, samog!?
Rastrgnuti, golim rukama, paučinu tuge što obavija dušu čeličnim nitima, ponosno i prkosno podići glavu i nasmejati se u lice bezdanu samoće.

Srcem se junak bori! Srcem!

Ja više srce nemam, ono tebi pripada. Razoružana pred tobom i pred Bogom stojim.

Da li si razumeo šta sam želela da ti kažem?

 

Pišem ti crvenim mastilom. Mastilom ljubavnika i samoubica. O, ne brini dragi, nije krv to. Krv je moja zaledjena, srce mi je zaledjeno. U onom trenutku kada si rekao da me ne voliš više, zaledio se trenutak i ja sa njim. Sve je stalo, vreme, život, snovi, nadanja. Peščani sat se rasprsnuo u hiljade staklenih kapljica, svaka mi se u dušu zarila, ranu izranila, veliku kao radjanje sunca. 

Crnim ti mastilom pišem. Mastilom tekstopisaca i biografa. Biografiju svoju da napišem, da me bolje upoznaš, da shvatiš šta si izgubio. Ceo život na hartiju da prenesem, da večno traje, tebi u inat, ubiti mi dušu nisi uspeo. Ona samo meni pripada. Živeću i bez tebe, ti si samo slučajni prolaznik. Još samo jedno ime u mojoj biografiji.

Plavim ti mastilom pišem, mastilom romansijera. Onih što u večnu sreću se kunu. Zaludjenika i razneženih duša, nesposobnih da sagledaju stvarnost oko sebe. Oh, kako im zavidim! Plavim mastilom pišu romansijeri, moj roman nije od te sorte. 

Žutim  ti mastilom pišem, mastilom sitnih duša, onih što mrze bićem celim. Što, bezobzirno gaze sve pred sobom, nesvesni svoje malenkosti, svesni jačine svojih koraka. Pišem ti žutim mastilom. Tvojim mastilom, da znaš, znam tvoju tajnu. u dušu te znam. od mene, ništa ne možeš sakriti.

Zelenim mastilom ti pišem! Zelenom bojicom detinjstva. Nevinog i čistog. Detinje iskrenog i nedodirljivog. Leptir u letu, cvet u cvetu! Pesmicom lakom, kao oblak paperjasti. Ti nikad nećeš znati. Ti si zaboravio. Ti imaš osmeh zlog vuka. Zlog čarobnjaka. Ja sam dete, još verujem u bajke. Zli, na kraju, uvek budu pobedjeni.