Dženana
Torba oko vrata,
od suvoga zlata,
u torbici vrećica,
u torbici vrećica,
u vrećici srećica
samo tvoja!
Torba vreću čuva,
da vetar ne oduva.
Srećicu na grudi,
da ne znaju ljudi,
nikada.
nikada.
Vrećica je mala,
u nju ne bi stala
ni kamička dva,
samo sreća ta
tu obitava.
Ne otvaraj vrata,
zla kob nepoznata,
ni kamička dva,
samo sreća ta
tu obitava.
Ne otvaraj vrata,
zla kob nepoznata,
ukrašće ti vrećicu,
odneće ti srećicu,
daleko.
Ljubica beše rodjena u nekoj zabiti u siromašnoj porodici ratara. Odgajala ju je baka, dok bi po udžerici raspremala ono malo pokućstva i spremala obrok za Ljubičine roditelje, umorne od težačkog posla u polju. Izrasla je Ljubica u jedru, lepu devojku, a i odličan đak je bila. Pametni roditelji želeli su za svoju kćer najbolje. Sin im ne beše baš preterano uman, ali Ljubica je bila bistro i znatiželjno dete. Dobro je učila i, u obližnjoj varoši upisala srednju školu. Odlikaš, sve same petice su se redjale. Odlučeno je, poslaće Ljubicu u Beograd da studira. Posle će Ljubica pomagati svoje. Bili su to srećni dani za porodicu sirotih seljaka sa surove planine.
Da se nešto čudno sa Ljubicom dešava, prva je primetila baba Milica. Prvo je ćutala, onako zaštitnički. Mladost je to, pa neka. Zna baba, seća se svoje mladosti, biće sve dobro. Ma, neka je, devojka je pametna, zna šta joj je činiti. Neće Ljubica nikad obrukati familiju i sebe upropastiti. Kada je baba Milica prvi put, sasvim slučajno, videla đuvegiju, bilo je kasno. Ljubav, ta izdajnička beštija, učinila je svoje.
Uzalud su bile pretnje oca Milovana, plač majke, uzalud behu udarci kaišem, pa čak i po koja pesnica. Ljubica je svoje naumila. Jedne noći, dok su svi, umorom ophrvani, spavali dubokim snom, Ljubica se iskrala sa vrećicom svojih stvari i pobegla sa Alijom put Beograda. U nepoznato, vodjena čistom ljubavlju i srcem, onim istim koje nam zna biti najveći neprijatelj.
Alija beše iz susednog sela, veoma sposoban, poslovan momak, bez roditelja. Poslovao je po celoj Evropi, često putovao, a čime se tačno bavio, Ljubica nikad nije pitala. Prema njoj ophodio se sa ljubavlju, pažnjom i onim mladalačkim ludorijama, svojstvenim nekadašnjoj generaciji omladinaca, polako celio rane mlade devojke izopštene iz sopstvene porodice. Otac je poručio: za njih je mrtva.
Živela je Ljubica u izobilju, grivne na rukama, djerdani oko vrata, ruke pune prstenja. Zlato, drago kamenje, biseri, pun frižider, ma svega onoga što je samo poželeti mogla. Alija bi joj i ptičjeg mleka nabavio, samo da ga je zatražila. Tek, samo ponekad, osetila bi ona sitno žiganje oko srca i žal za majkom, bratom... Tiha tuga, odškrinula bi vrata, ali bi ih Alija, svojom ljubavlju, brzo zatvarao. Živela je Ljubica kao u bajci.
Dolazak male, bucmaste bebe doneo je novu radost u kuću. Njen smeh, kristalno jasan, odzvanjao je prostorijama, puneći Ljubičine grudi mlekom, srećom, ushićenjem. Dadoše joj ime Dženana. Dženana je bila slatka plavušica, kao i njena mater, sa bademastim okicama i crvenim, punim ustašcima. Dženana ispuni svaku pukotinu bola i praznine, svaku ranu zaceli, svaki dan oboji u boje duge. Ljubici ona beše najveće blago. Beše i Aliji.
Kada slatko devojče napuni pet godina, vrati se Alija sa jednog od svojih putovanja, uvek uspešnih i pozva ženu na razgovor. Posle prve rečenice zajauka Ljubica, jauk njen ču se do neba. Zajauka Ljubica i sruši se na divan, onesvešćena. Jedva je povratiše živu. Živu, al' u duši mrtvu za sva vremena. Tavorila je Ljubica još koju godinu, sve kao senka lutajući po kući, i oprostila se od ovoga sveta, nesvesna onog što ju je strefilo. Sreća je varljiva stvarčica. Govorilo se po selima o njoj i njenoj nesreći kao o kazni Božijoj. Što izdade rod i porodicu, korene svoje i sebe samu.
Dženanu Alija beše prodao, kao nevestu, nekoj porodici u Americi. Za velike pare. Sama kapara beše pozamašna. Poslovan čovek je bio Alija, veoma poslovan.
Dženanu Alija beše prodao, kao nevestu, nekoj porodici u Americi. Za velike pare. Sama kapara beše pozamašna. Poslovan čovek je bio Alija, veoma poslovan.
Dženana živi srećno u Americi. Alija nije bio samo uspešan, poslovan čovek. Znao je i da odabere, uvek. Kosmička pravda, šta li, tek, Dženani se njen djuvegija svideo, svidela se ona njemu. Imaju dvoje dece i žive u izobilju i ljubavi. Ma ko bi razumeo kosmos!?
Neverovatne priče kosmos piše. Negde malo oduzme, negde doda. Održava ravnotežu.
Pozdrav Roksi!
@littlephoenix!!!! :)))) Raduje me što te vidim, draga!!!
Da, život je čudo. Kreira, pa ruši, diže iz pepela. Život je feniks!!! :)))
Interesantna priča. Ne možemo znati odgovore na sva pitanja, no možemo postaviti mnogo pitanja na ponuđene odgovore.
@Janakis, upravo tako. Ovo je istinita priča i sećam se tetka Ljubice, iako davno beše. Lepa žena je to bila. Kršna, stamena, a osuši se skoro preko noći.
Neverovatna prica. Tesko je razumeti kosmos i njegove namere s nama.
Što kažu ljubav te prvo mazi pa šakom udara.
slažem se da je ljubav čudo,neko bi veruj mi na reč rado podneo ,u ime ljubavi, i slatku bol nanetu oštrim kandžama moćne tigrice. ;)
@merkur, kosmos nam dodeli toliko toga. Nekad nam zapadne dobro, nekad loše. Svega ima pod našom kapom nebeskom.
@3msc, ljubav je naš najveći prijatelj i neprijatelj, istovremeno.
@mediterraneo, hahaha, verujem ti na reč. :)
Najgore je kada te izda neko zbog koga si sve uradila,koga si najviše volela.Čudna je ljubav i nikada je niko neće u potpunosti shvatiti.Pozdrav:)
@endzylove, zaista je tako. Najstrašnije je što je Aliji to bilo normalno i njemu verovatno nije ni bilo jasno zašto se Ljubica buni i zašto pati.