Putovanje u prošlost može nam omogućiti da bolje sagledamo sadašnjost i lakše shvatimo uzroke i posledice nasledja koje su nam zaveštali svi oni koji su ovim svetom živeli, a posebno vladali i imali, manji ili veći, uticaj na tokove bivstvovanja, kako svoje sopstvene, tako i svih savremenika, ali i naše sopstvene, danas. Šteta što to putovanje nismo u mogućnosti da obavimo nekim vremeplovom, onako kako to radi svaki čestiti turista, već smo prinudjeni da, ako to želimo, prevrćemo gomilu starih, prašnjavih knjiga, iščitavamo biografije i autobiografije, hronike,  putopise i eseje, a sve u nadi da će nam istorija, ta varljiva i promenama sklona nauka, pokazati prave smernice i ukazati na, davno učinjene, propuste, pogreške i loše povučene poteze,  te nam, na taj način, ukazati šta nam valja činiti da grešku ne ponovimo.  Naravno, rekoh već, samo ako želimo. A u većini slučajeva ne želimo. Mukotrpan je to posao i, ruku na srce, nikada ne možemo baš sasvim biti sigurni koliko su istorijski podaci, kojima raspolažemo, tačni i korektni. Da li je Ana Bolen, majka Elizabete I, zaista bila toliko sklona porocima, da li je Kleopatra bila toliko luda da pije izmrvljene bisere sa vinom, koliko vojnika je branilo Grčku od gnusnih Persijanaca, zajedno sa 300 neustrašivih Spartanaca, da li je Odisej lutao 10 godina? Sve dok ne izmisle vremeplov, mnoga pitanja će ostati bez odgovora, pa i ono: ko i zašto je ubio Džona F. Kenedija. I ko su nam, tokom prohujalih vekova, bili prijatelji i da li su zaista bili prijatelji. To vam je istorija, varljiva nauka, zaista!

Ipak, narod koji ne poznaje svoju istoriju osudjen je da je ponavlja. Iznova i iznova, da pravi iste greške i ispašta zbog svojih sopstvenih promašaja. To je kao da umireš stotinu puta. Isti slučaj je i na globalnom nivou. Šteta! Samo kada bi malo začeprkali po starim, prašnjavim knjigama, možda bi nam bilo malo jasnije šta sve, sem Alfreda Nobela, razdvaja srednjevekovne asasine od modernih terorista, bombaša-samoubica i, što je još važnije, šta ih to spaja, šta je dovelo do razjedinjenja hrišćanstva, kako je i na koji način, došlo do stvaranja supersila, zašto je razbijena Jugoslavija i kome je bila trn u oku. Saznali bi da je humanista, onih pravih, zapravo bilo jako malo i da su svi naučnici, revolucionari i reformisti bili vodjeni isključivo svojim ličnim, sitnim interesima, ili, što je još gore, krupnim interesima veoma krupnih tajkuna, koji vladaju, čini mi se, još od kamenog doba. Čast izuzecima, njima se klanjam i ponizno molim za oproštaj! Isti onaj, ranije pomenuti Nobel, mučen, najverovatnije, grižom savesti i svestan za čega će njegov izum biti korišćen, zaveštava fond za dodelu nagrada, koje će, opet manje ili više, nezasluženo dobijati razni "mirotvorci" i poneki književnik spreman da prožvaće, već servirano mu, delo. Kao po pravilu, ova nagrada će zaobići upravo one koji je najviše zaslužuju.  One koji misle svojom glavom, ne kradu i ne šalju tudju decu u svoje ratove. 



Više puta su mi rekli da je istorija jedan veliki smor i krajnje neinteresantna. Takvima ću, od srca, preporučiti Monti Pajtonovce i slične komedije. Čak i tako izvrnuta i smešna, istorija ostaje istorija, sklona promenama, u zavisnosti od toga ko je stvara i ko je prenosi dalje, ostaje učiteljica života, pa ma šta vi rekli. 


Homer

Koliko ljudi je kroz moj život prošlo ne ostavivši trag!? Koliko pesama usamljene ptice nisam čula? Ili sam zaboravila? Kao maleni vrapčić, pod strehom šćućuren, sada stojim ovde, sama i poželim, o, kako poželim da se setim, da iz zaborava izvučem poneki trenutak sreće, zaključan duboko u meni. Za koga i od čega ga skrivam? Kao plašljiva veverica koja svoju zimnicu zaturi i gladuje pred kraj zime. Oslabljena, kao vučica uhvaćena u zamku. Da l' sopstveno telo da počupam, da potrgam dušu na deliće, na sitne, malene mrvice, pa da ih, onako bolna, skupljam i lepim delić po delić? 

Kao mali, šćućureni vrapčić, pokisao, mokar, gladan. Tako je i srce moje gladno, ogoljeno i uplašeno. Za sebe, za tebe, za danas, za sutra. Za vozove koji kasne, za napuštene pse, za bolesne i obogaljene, za decu u sirotištu, za nasukanog kita i pingvine na Antarktiku. Uplašena zbog svojih zbrkanih misli, zbog nemogućnosti da uradim nešto bolje, da pružim više, da celu sebe dam i da ne žalim. Da ne zažalim, nikada više. Da ne živim od sećanja, ne trgam požutele listove, okrenem čistu, belu stranicu i pišem, pišem, crvenim mastilom, dok me oči ne zapeku od suza radosnica... Da san pretvorim u javu i poletim. Pa makar i krila svoja spržila.



Šta me to sprečava!?

Kada se osvrnemo iza sebe i pokušamo da svedemo račune sopstvenog bitisanja, obično nismo zadovoljni onim što ostaje iza nas. Da li je produžetak vrste zaista naš primarni zadatak i da li je to ono što se od nas očekuje!? Koliko smo puta nekog povredili, koliko smo boli sebi naneli, koliko puta nekog ostavili, koliko smo puta nekom ulepšali dan… Koliko smo dobra učinila, loših reči izrekli, pogrešnih izbora napravili..

Na raskrnici odabrali pogrešan put, prošli kroz crveno… Šta smo mi, koji tokom ovog zemaljskog života, zauzimamo malecki deo prostora u ogromnom protoku vremena? Da li smo prvi put tu? Čije grehe okajavamo, za koga i za šta se borimo? Živimo li samo da bi sutra umrli? Koja je svrha? Kada saznaš odgovor, molim te javi mi, da sebe više ne mučim!

 Ako kiša može da spere prašinu sa trotoara i ulica, može li da spere i prašinu sa moje duše!? Onu koja se taloži, onako sama od sebe, bez moje volje! Onu koja preti da izazove alergiju nevidjenih razmera, da me natera da se još više zatvorim u sebe i ne pomolim nosić dalje od ulaznih, sve češće zaključanih, vrata. Ne volim kišu, ne volim vlagu koja se uvlači u kosti, ja sam dete sunca i nestrpljivo ga čekam, cupkajući u mestu, kao kada se čeka voz koji kasni. A kiša lije, prosipa svoje suze kao da i ona žali za nečim, u nepovrat izgubljenim. I setim se stihova, odavno zaboravljenih:

Znam da kiša nije žena,
jer nema ruke, nema uspomena,
al' svaku noć ulicom plače,
kao da je nekad bila voljena.

Setim se stihova i dodje mi da zaplačem, onako jako kao kiša. Da isperem tugu i prašinu i da sa tom kišom odagnam stare aveti.

A onda se pokrenem, setim, izvučem iz zaborava i poslažem ih kao karte, sve one mantre koje sam nekad davno naučila. Sve znanje koje sam godinama sakupila. Iskustvo koje me ojačalo i sazdalo me u ono što jesam i što moram biti. Poslažem ih kao slike, u svom umu ih oblikujem kao podsetnik sa kalendarom i poželim da ih primenim, jer nekako znam, mogu ja sve i sama.

Zato ću, večeras, izaći na kišu, ona neka plače, a ja ću, baš kao Skarlet O'Hara plakati sutra, ili još bolje, neki drugi ili treći dan!