Učiteljica života

Putovanje u prošlost može nam omogućiti da bolje sagledamo sadašnjost i lakše shvatimo uzroke i posledice nasledja koje su nam zaveštali svi oni koji su ovim svetom živeli, a posebno vladali i imali, manji ili veći, uticaj na tokove bivstvovanja, kako svoje sopstvene, tako i svih savremenika, ali i naše sopstvene, danas. Šteta što to putovanje nismo u mogućnosti da obavimo nekim vremeplovom, onako kako to radi svaki čestiti turista, već smo prinudjeni da, ako to želimo, prevrćemo gomilu starih, prašnjavih knjiga, iščitavamo biografije i autobiografije, hronike,  putopise i eseje, a sve u nadi da će nam istorija, ta varljiva i promenama sklona nauka, pokazati prave smernice i ukazati na, davno učinjene, propuste, pogreške i loše povučene poteze,  te nam, na taj način, ukazati šta nam valja činiti da grešku ne ponovimo.  Naravno, rekoh već, samo ako želimo. A u većini slučajeva ne želimo. Mukotrpan je to posao i, ruku na srce, nikada ne možemo baš sasvim biti sigurni koliko su istorijski podaci, kojima raspolažemo, tačni i korektni. Da li je Ana Bolen, majka Elizabete I, zaista bila toliko sklona porocima, da li je Kleopatra bila toliko luda da pije izmrvljene bisere sa vinom, koliko vojnika je branilo Grčku od gnusnih Persijanaca, zajedno sa 300 neustrašivih Spartanaca, da li je Odisej lutao 10 godina? Sve dok ne izmisle vremeplov, mnoga pitanja će ostati bez odgovora, pa i ono: ko i zašto je ubio Džona F. Kenedija. I ko su nam, tokom prohujalih vekova, bili prijatelji i da li su zaista bili prijatelji. To vam je istorija, varljiva nauka, zaista!

Ipak, narod koji ne poznaje svoju istoriju osudjen je da je ponavlja. Iznova i iznova, da pravi iste greške i ispašta zbog svojih sopstvenih promašaja. To je kao da umireš stotinu puta. Isti slučaj je i na globalnom nivou. Šteta! Samo kada bi malo začeprkali po starim, prašnjavim knjigama, možda bi nam bilo malo jasnije šta sve, sem Alfreda Nobela, razdvaja srednjevekovne asasine od modernih terorista, bombaša-samoubica i, što je još važnije, šta ih to spaja, šta je dovelo do razjedinjenja hrišćanstva, kako je i na koji način, došlo do stvaranja supersila, zašto je razbijena Jugoslavija i kome je bila trn u oku. Saznali bi da je humanista, onih pravih, zapravo bilo jako malo i da su svi naučnici, revolucionari i reformisti bili vodjeni isključivo svojim ličnim, sitnim interesima, ili, što je još gore, krupnim interesima veoma krupnih tajkuna, koji vladaju, čini mi se, još od kamenog doba. Čast izuzecima, njima se klanjam i ponizno molim za oproštaj! Isti onaj, ranije pomenuti Nobel, mučen, najverovatnije, grižom savesti i svestan za čega će njegov izum biti korišćen, zaveštava fond za dodelu nagrada, koje će, opet manje ili više, nezasluženo dobijati razni "mirotvorci" i poneki književnik spreman da prožvaće, već servirano mu, delo. Kao po pravilu, ova nagrada će zaobići upravo one koji je najviše zaslužuju.  One koji misle svojom glavom, ne kradu i ne šalju tudju decu u svoje ratove. 

Mapa sveta

Više puta su mi rekli da je istorija jedan veliki smor i krajnje neinteresantna. Takvima ću, od srca, preporučiti Monti Pajtonovce i slične komedije. Čak i tako izvrnuta i smešna, istorija ostaje istorija, sklona promenama, u zavisnosti od toga ko je stvara i ko je prenosi dalje, ostaje učiteljica života, pa ma šta vi rekli. 

Homer
Homer

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Vita brevis

Vita brevis,
ars longa,
occasio praeceps,
experimentum periculosum,
iudicium difficile.

Život je kratak
Umetnost duga
Prilika prolazna
Istraživanje opasno
Presuda je teška.
Hipokrat
Botičeli radjanje Venere


Kada mudre reči prelete vekove dostojne su ponavljanja.
Koliko je život kratak i koliko je umetnost življenja teška, osetili smo, možda, najviše mi, pripadnici srednje generacije, još uvek nedovoljno stari da bi prestali da volimo rock & roll, ipak ne više tako mladi da ne bi oboljevali od raka, kardiovaskularnih bolesti, nostalgije i brige. Nostalgije za nekim srećnim vremenima koja se neće vratiti nikada više i brige za buduće naraštaje, našu sopstvenu decu, koja neće proživeti ni delić svih onih lepih stvari koje smo mi doživeli, neće se igrati onih igara koje smo igrali, niti će imati mir, ratom i bombardovanjem, nerastrzane zemlje. Dece koja će stasavati uz GMO hranu, video igrice, nezaposlenost i konstantno, uznemirujuće pitanje šta nam sutra može doneti, uz nadu da neće biti gore, sa gorkim saznanjem, stečenim iskustvom, da nam je nada uzaludna i da i od goreg gore postoji i vreba, spremno da iskezi zube i grize za srce.

Kroz, relativno kratko, vreme našeg bitisanja na ovoj planeti, razne prilike su se ukazivale i samo je od nas zavisilo da li ćemo ih prigrliti i usvojiti, ili ćemo dozvoliti da nam izmaknu. Da li ćemo na raskrsnici odabrati pravi smer, obično je stvar kockanja, čak i kada su nam oči širom otvorene, a čula izoštrena do krajnjih granica. Stvar trenutka, stvar sreće, razum ili srce, a prilika promakne dok lupiš dlanom o dlan. I čekaš, strpljivo čekaš, da se pojavi nova, sa strepnjom i željom da bude ona prava, ona koja će ispuniti tvoje snove. 

Čekajući, ponekad izgubimo strpljenje i počinjemo da istražujemo, da kopamo, da rijemo po sopstvenim dušama, po svom sopstvenom životu i životima drugih, izazivajući rane, otvorene, one koje dugo krvare i ne zarastaju. Nanosimo nepopravljivu štetu, čak i naraštajima koji će tek stići posle nas, razaramo i uništavamo, a sve pod pokroviteljstvom nauke i parolom "za bolje i sigurnije sutra", za sigurniju budućnost, za spašavanje gladnih, za mir u svetu... Sa druge strane, bez istraživanja ne bi znali ko smo, čemu težimo, od čega bolujemo... Opasno, istina, ali je već dovoljno opasno izaći na ulicu, neoprezno pretrčati put, okliznuti se na ledu, preterano se sunčati. I veoma je opasno neistražiti sebe samog, ustanoviti sopstvene greške, priznati ih samom sebi i ne pokušati da ih ispraviš. Dok još imaš vremena.

Da, život je kratak, a umetnost je dugovečna. Kolika će naša umetnost življenja biti zavisi isključivo od nas. A njoj će suditi oni koji posle nas ostaju. A kakve će kritike biti, koliko će presuda  biti teška, ili laka, zavisi od onog što ćemo im, svojim delima, zaveštati.

alisa u zemlji čuda

Proživeh dobar deo svog života baš kao Alisa u zemlji čuda. Sam život jeste jedno veliko čudo!
Ne dozvoli da prolazi uzalud. Vita brevis, ars longa!

 
 


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Secretum

Koliko ljudi je kroz moj život prošlo ne ostavivši trag!? Koliko pesama usamljene ptice nisam čula? Ili sam zaboravila? Kao maleni vrapčić, pod strehom šćućuren, sada stojim ovde, sama i poželim, o, kako poželim da se setim, da iz zaborava izvučem poneki trenutak sreće, zaključan duboko u meni. Za koga i od čega ga skrivam? Kao plašljiva veverica koja svoju zimnicu zaturi i gladuje pred kraj zime. Oslabljena, kao vučica uhvaćena u zamku. Da l' sopstveno telo da počupam, da potrgam dušu na deliće, na sitne, malene mrvice, pa da ih, onako bolna, skupljam i lepim delić po delić? 

Kao mali, šćućureni vrapčić, pokisao, mokar, gladan. Tako je i srce moje gladno, ogoljeno i uplašeno. Za sebe, za tebe, za danas, za sutra. Za vozove koji kasne, za napuštene pse, za bolesne i obogaljene, za decu u sirotištu, za nasukanog kita i pingvine na Antarktiku. Uplašena zbog svojih zbrkanih misli, zbog nemogućnosti da uradim nešto bolje, da pružim više, da celu sebe dam i da ne žalim. Da ne zažalim, nikada više. Da ne živim od sećanja, ne trgam požutele listove, okrenem čistu, belu stranicu i pišem, pišem, crvenim mastilom, dok me oči ne zapeku od suza radosnica... Da san pretvorim u javu i poletim. Pa makar i krila svoja spržila.

leteći andjeo

Šta me to sprečava!?

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Deep space

Kada se osvrnemo iza sebe i pokušamo da svedemo račune sopstvenog bitisanja, obično nismo zadovoljni onim što ostaje iza nas. Da li je produžetak vrste zaista naš primarni zadatak i da li je to ono što se od nas očekuje!? Koliko smo puta nekog povredili, koliko smo boli sebi naneli, koliko puta nekog ostavili, koliko smo puta nekom ulepšali dan… Koliko smo dobra učinila, loših reči izrekli, pogrešnih izbora napravili..

Na raskrnici odabrali pogrešan put, prošli kroz crveno… Šta smo mi, koji tokom ovog zemaljskog života, zauzimamo malecki deo prostora u ogromnom protoku vremena? Da li smo prvi put tu? Čije grehe okajavamo, za koga i za šta se borimo? Živimo li samo da bi sutra umrli? Koja je svrha? Kada saznaš odgovor, molim te javi mi, da sebe više ne mučim!

duboki svemir

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Kišno veče

 Ako kiša može da spere prašinu sa trotoara i ulica, može li da spere i prašinu sa moje duše!? Onu koja se taloži, onako sama od sebe, bez moje volje! Onu koja preti da izazove alergiju nevidjenih razmera, da me natera da se još više zatvorim u sebe i ne pomolim nosić dalje od ulaznih, sve češće zaključanih, vrata. Ne volim kišu, ne volim vlagu koja se uvlači u kosti, ja sam dete sunca i nestrpljivo ga čekam, cupkajući u mestu, kao kada se čeka voz koji kasni. A kiša lije, prosipa svoje suze kao da i ona žali za nečim, u nepovrat izgubljenim. I setim se stihova, odavno zaboravljenih:

Znam da kiša nije žena,
jer nema ruke, nema uspomena,
al' svaku noć ulicom plače,
kao da je nekad bila voljena.

Setim se stihova i dodje mi da zaplačem, onako jako kao kiša. Da isperem tugu i prašinu i da sa tom kišom odagnam stare aveti.

A onda se pokrenem, setim, izvučem iz zaborava i poslažem ih kao karte, sve one mantre koje sam nekad davno naučila. Sve znanje koje sam godinama sakupila. Iskustvo koje me ojačalo i sazdalo me u ono što jesam i što moram biti. Poslažem ih kao slike, u svom umu ih oblikujem kao podsetnik sa kalendarom i poželim da ih primenim, jer nekako znam, mogu ja sve i sama.

Zato ću, večeras, izaći na kišu, ona neka plače, a ja ću, baš kao Skarlet O'Hara plakati sutra, ili još bolje, neki drugi ili treći dan! 

kisno vece 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


1 2 3 4 5  Sledeći»