Jadransko more je najlepše more na svetu. Možda sam ja malo i pristrasna, ali takvo je moje mišljenje i ništa ga neće promeniti. Od Ulcinja do Slovenačkog primorja, sve sam obišla i za svako mesto, plažu i uvalu vežu me lepa sećanja. Blizina nekih reka i jezera samo je dopunjavala čaroliju. Neretva, Bojana, Vranjsko jezero kod Biograda... Eh, kakva to zemlja beše!

***

Pošto smo napustili našu malu uvalicu i 3/4 nudističku divlju plažu, krenusmo moj Dragi i ja u potragu za sledećom.  I nadjosmo je! Indijana Džons je sigurno nije nikada video, da jeste, neminovno bi je iskoristio za neku od svojih pustolovina. Do mora se silazilo uklesanim stepenicama. Gola stena, do stenovite obale i podvodnog grebena. A more, more... Te boje nemaju ime. Zeleno, plavo, azurno, tamnoplavo, zelenoplavo. Oči da utopiš u bojama, slikar da se postidi svoje nemogućnosti da boje prenese na platno.

Trebalo nam je dobrih pola sata da sidjemo do plaže, one stepenice su bile vrlo nezgodne. Nisam baš najsigurnija ni da bi se neka planinska koza na njima osećala sigurno. Dočekala nas je gola, stenovita obala, bez ijednog drvceta i sunce koje je nemilosrdno peklo. Dolazak do vode, predstavljao je novi izazov, moje plastične sandale su se klizale, ali nošena krilima ljubavi, nekako se dobauljah i bućnuh u zamamno plavetnilo.

Čovek je najslobodniji kad pliva. Zamah rukama, okret, ronjenje, bal na vodi. Sloboda pokreta, podseća na let ptice, skok delfina, akrobaciju jednog trapeziste, šum vode u ušima, najlepša muzika, milovanje morske pene. Nirvana! Sve dok ne razbiješ koleno o podvodnu stenu. To užasno boli! Ovog puta ja odlučujem da mi plaža nije po ukusu.

Dragi i ja, avanturisti i lutalice, uvek u pokretu, večiti istraživači u potrazi za savršenstvom. Sledeća plaža, skoro potpuno pusta i mi radosno širimo naše peškire, malo sunčanja, malo plivanja. Upozoravam Dragog na jačinu sunčevih zraka, njegovu osetljivu kožu. On, naravno odmahuje rukom, već danima je na suncu, ne može više da mu naškodi. Celu noć mu mažem jogurt po ramenima.

Još svega par dana do isteka naše slobode i povratka, odlučujemo da te dane provedemo u sigurnosti neke gradske plaže. Udobnost uredjenog kupališta, tuševi i suncobrani, bez stena, meduza, golaća i oleandera. Tada smo prvi put došli do saznanja da pomalo starimo i da za nas nisu više baš sve avanture. Na mladjima svet ostaje! 

Ponekad, samo ponekad listam stare albume i podsećam se svojih putovanja, iz vremena kada još moja prelepa deca nisu ušetala u moj život i učinila ga lepšim i bogatijim. Putovanja sa mojim dragim, pa eto, zvaćemo ga Dragi, uvek su bila neplanirana i odluke su se donosile impulsivno i u  poslednji čas. Ovo je izveštaj sa letovanja u Crnoj Gori. Naš lepi Jadran, te godine je već imao granicu i naš izbor je bio prilično skučen. Gde poći? Ma, cela Crna Gora je naša i tako je pala odluka.

Prvo Cetinje, pa Lovćen i Njeguši. Videti rodnu kuću velikog Njegoša i probati njeguški pršut. Usluga brza i tačna! Pršuta sa kajmakom, mmmmm! Gledam ja onaj pršut, nešto mi liči na industrijski suvi vrat, a cena mu svetska. Gledam ja njega i shvatim, Boga mi, gleda i on mene! Mali, beli crvići, baš su bili iznenadjeni mojim prisustvom, ja njihovim još više. Porcije su brzo zamenjene i ovaj put nije bilo prevare, Uživali smo. 

Krećemo ka moru, ja se neobuzdano radujem, obožavam more. Prvo obilazak Budve, Risna, Perasta. Vozimo se do Herceg Novog, sve plaže su naše, nalazimo povoljno privatni smeštaj i svaki dan se hranimo na drugom mestu. Ulazimo u simpatični kafić, da se osvežimo i pobegnemo od vrućine. Kafić je prazan, lepo smo se odmorili i rashladili. Konobar nas je celih 45 minuta ignorisao, pa smo i uštedeli.

Moj Dragi, egzotično biće, avanturista u srcu i duši, vodi me u potragu za plažom iz snova. Ona na Svetom Stefanu isuviše je prebučna za njegov ukus. Našli smo je ubrzo, divlja 3/4 nudistička plaža sa uvalicama, pogodnim samo za jedan par. Jedna je slobodna i mi se smeštamo. Moj Dragi se skida, skače, roni i zadivljuje sve pripadnice lepšeg pola. Ja sam kompletno ubikinirana, sa sve cipelkama za plivanje i peškirom oko ramena.

Drugog dana nalazimo sveže ubrane cvetove oleandera u našoj uvalici. Dragi se besno osvrće, svi muški su sumnjivi, čini mu se da svi gledaju u mene. Nemamo pojma odakle oleander, kad očigledno nema ni jednog grma na kilometre oko nas. On se nudizira, ja sam i dalje ubikinirana. Trećeg dana novi cvetovi, novi bes, koji jedva stišavam. Dragi se smiruje, bacaka se i roni. Da ga vidi Mark Špic, umro bi od muke. Ja se sve više uvijam u moje peškire, sunce je zaista prejako. Plivam, čitam, uživam. Stižu nam "komšije" iz susedne uvale. Ona blizu 6 banki, 100 kg, majko Božija, gola, k'o od majke rodjena. On, oko 35, gradjen kao Apolon, ružnjikav doduše, ali Bože moj, ko te pita kada imaš 6 banki! Nudista! 

 On drži prst u vazduhu, opekla ga meduza kaže, ona potvrdjuje. Došli su da nas upozore. Ja se zahvaljujem, Dragi gleda u mene, ne bi li uhvatio moj pogled. Ja gledam u nju i pitam se, hoću li ja, jednom... Brrrrrr, razgonim odmah tako odvratne misli. Eto šta žena sebi može da priušti, samo ako ima dovoljno para... Narednog dana prelepi cvetovi su "zatrpali" našu uvalicu. Dragi odlučuje da mu se plaža baš i ne svidja i krećemo u potragu za drugom. Kada bolje razmislim, ni meni se više ne dopada, isuviše je "meduza" za moj ukus! Eh, šta ti je život!

 Nastaviće se...

Dunav, reka pored koje sam rodjena, pored koje sam odrastala i pored koje ću, najverovatnije i ispustiti zadnji dah. Reka uz koju je šetalo hiljade zaljubljenih, koristeći okolne lugove da se zakloni od znatiželjnih očiju, u kojoj su mnogi načinili svoje prve plivačke zamahe, reka šarana, štuke, kečige i soma, reka hranitelj, reka branitelj na državnim granicama, druga po dužini u Evropi. Reka koja spaja zapad i istok. 

 Razglednica, Donaueshingen, Nemačka

Latinski naziv Dunava, Danubius izveden je od reči Dios - Zevs, te doslovno znači božanska reka, ili sjaj nebeski. Tacit i Herodot su pisali o Dunavu kao o plovnoj, velikoj reci, hraniteljki okolnih mesta, moćnoj i snažnoj. Stari naziv Istar (Istros) personifikuje gostoljubivost i kućno ognjište. Nastao od imena grčke boginje Hestije, zaštitnice vatre i kućnog ognjišta, predstavlja onog koji ljubazno prima i hrani, ali i kraljicu svih reka - božansku reku. Dunav spada u najstarije reke u Evropi i jedina je velika reka koja teče od zapada na istok.


Zamak u Donaueschingenu, okomita strana litice

Dunav izvire u Nemačkoj, na obroncima planine Schwarzwald, u prelepom Donauešingenu, na mestu gde se  spajaju dve reke Breg i Brigah. Poljubac ove dve reke iznedriće moćnu silu dugu 2850 km, silu koja će spajati i razdvajati države i na kojoj će nicati veliki gradovi.


Spajanje Brega i Brigaha, nastanak Dunava, padine planine Schwarzwald

U neposrednoj blizini mesta gde se spajaju Breg i Brigah, a u prelepom okruženju Firstenberškog parka, kojim su nekoć šetali moćnici nemačke aristokratije,  nalazi se fontana koja simbolično predstavlja izvor Dunava. Mermerni spomenik Franca Ksafera Rajha predstavlja Dunav u naručju majke. Kada u fontanu ubacite novčić, obavezno poželite nešto lepo - ispuniće se. Meni se ispunilo.


Simbolični izvor Dunava, Donaueschingen (skulptura rad Franc Xaver Reich)

Firstenburški park je jedan od najlepših parkova Nemačke. Sam grad Donauešingen predstavlja izvanredan spoj tradicije i noviteta i, uprkos modernom dobu i tehnologiji, uspešno dočarava duh prošlog vremena, vraćajući nas kroz vekove, makar u mašti.

 
Park u Donauešingenu

 
Crkva u Donauešingenu

 
Zamak u Donauešingenu

Zamak u blizini izvora najlepše reke je prelepo, barokno zdanje. Pripadao je porodici baden-virtemberških prinčeva i predstavljao jednu od letnjih rezidencija. Danas se, ponekad, ispred zamka održavaju festovi, a svakako je jedna od najvećih turističkih znamenitosti Baden Virtemberga.

Kao dete bila sam na izvoru Dunava. Još ga se živo sećam. Živeće moćna reka, još dugo, dugo posle nas. Čega li se sve nagledala!?

Vransko jezero, prirodni rezervat, raj za ribolovce, bogat je zaštićenom vrstom jegulje i rečne babice, šaranom, babuškom, štukom, somom, crvenperkom, gambuzijom, ali i morskim ciplom, zbog mešanja sa vodama Jadrana. Tiho i mirno, prošarano ševarom, prostiralo se ispred nas u svoj svojoj lepoti. Šerpe, tiganji i kotlići su  spremni, samo da se vatrica potpali, čamac je porinut, svet je naš! Sve te ribice čekaju da zavše u našem kotliću! Jupi!

Sinjor Baki je malo nervozan zbog eventualnog prisustva gmazova i škorpija i prilično ga je teško umiriti. Uvek je imao plahovitu narav, pomalo sklon hedonizmu, teško se uklapa u naše poludivlje putešestvije. Neki hotelčić i polupansion više bi mu odgovarao. On je moja podrška kada zakukam za malo civilizacije. Šjor dotur i Dragi su na svom terenu i u svom elementu. Oni se ne plaše ni baba-roge, a kamoli nekih šarki, poskoka ili glupih, člankovitih i najverovatnije izmišljenih strašila.

Pecanje, po protokolu. Udice su zabačene sa obale. Čamac je na po' jezera. Mamci, varalice, od kojih "ružno pače" dominira, obavljaju svoju ulogu besprekorno. Nismo gladni! Pasulj i riba svaki dan! Malo je nezgodno sudove prati u jezeru, nije ni higijenski, ali voda za piće mora da se štedi. Poglavica Dragi je rekao! Masnoća se skida peskom, ko to dosad nije znao.... Čovek se uči dok je živ.

Prva svadja nastaje šetnjom prvog gmaza kroz naš logor, sinjor Baki i šjor dotur imaju različite poglede na dotičnu individuu, obzirom da je mi nismo videli, držimo se podalje od njihove rasprave. U jeku svadje, naidje druga zmija, ili se ona ista vraćala iz šetnje, ko će ga znati. Svadja se naglo prekida, sada svi znamo da je šarka. Ili bar nešto što jako liči na šarku. Odlučujemo da malo odšetamo do Pirovca, okupamo se u moru, istuširamo u kampu i smirimo strasti. Neophodne su i nove zalihe vode i hleba. Ah, da i piva.

Nekako, posle dogadjaja sa šarkom, ili onim što jako liči na šarku, noćca nam nije donela toliko neohodni, okrepljujući san. Svako u svom šatoru imao je svog partibrejkera. Sinjor Baki je kukao u komšiluku, ja sam kukala u našoj "kući". Svaki šušanj, svaki pokret, šum vetra izazivao je u meni jezu i nelagodnost. Priznaćete, zmije i škorpije sigurno nisu poželjni gosti. Šjor dotur i Dragi su nas ignorisali. Na kraju smo morali da ućutimo, i tako nas niko nije slušao. Ne daj Bože, još ćemo kuknjavom navući neku bedu za vrat. Verovatno smo zbog toga sutradan sinjor Baki i ja pomalo ličili na zombije.

Pecanje na Vranskom jezeru je zaista izvanredan doživljaj za svakog pecaroša. Bogatstvo i šarolikost ribe je zapanjujuća. Kao i lakoća pecanja. Zabaciš udicu i hopla! Nešto je tu! Čak ni početnici neće ostati bez ulova. Voda je prijatna, topla, idealna za kupanje, pripoda je lepa, kako samo priroda može biti. Uživali smo tih dana i bilo nam je žao kada se primakao dan povratka.

Pakovanje je obavljeno relativno brzo, najveći problem je predstavljao čamac pun ribe. Nekako su momci uspeli da ga nameste i učvrste na krov automobila. Bacili smo poslednji pogled na jezero, ne znajući da će to biti zaista poslednji put da ga vidimo. Sledeća godina, donela je velike promene. Poslednji pogled na more Hrvatske, poslednji boravak u sada stranoj zemlji.

Povratak kući trajao je ravno tri dana. Ne, nismo uživali u lepotama prirode, nismo svratili na neku žurku i zapili se. Ništa od toga. Gume su pucale i pucale i pucale! Automobil, opterećen čamcem i ribom, stupio je u štrajk pucanjem guma. Malo je nedostajalo da izgubimo člana posade, sinjor Bakija. Iznerviran, želeo je da ode prvim prevoznim sredstvom. Jedva smo ga zaustavili i ubedili da ostane sa nama. Zašto da samo mi uživamo u čarobnoj vožnji!

 

 

Vransko jezero, najveće jezero Hrvatske, nalazi se izmedju Zadra i Šibenika, u neposrednoj blizini Pirovca i Biograda na moru. Proglašeno 1999. Parkom prirode, prirodno je stanište 241 vrste ptica močvarica, od kojih su neke izuzetno retke i više vrsta slatkovodne, ali i nekoliko vrsta morske ribe. Bogat biljni i životinjski svet osnovna je karakteristika ovog jezera čija je površina 57 kvadratnih km, dužina 13,6 km, a dubina oko 4m. Nedaleko od jezera nalazi se nekoliko arheoloških lokaliteta iz antičkog perioda. Za ljubitelje sportskog ribolova Vransko jezero je pravi raj.

Beše to lep avgustovski dan, od onih što se naglo preokrenu za 360 stepeni i od sunčanog i toplog pretvore u olujni, kišni, sa prolomom oblaka, vetrom koji čupa drveće i nosi sve pred sobom. Mi smo bili spakovani i odlaganje nije dolazilo u obzir, pa nas četvoro, natovareni u stojadina kao omanji karavan, sa sve čamcem na krovu, nekako se izmigoljismo iz grada kroz krš i lom i nadjosmo na auto-putu za Hrvatsku. Juga je još uvek bila zajednička domovina, a Jadran naše more.

Nas četvoro, sinjor Baki, šjor dotur, moj Dragi i ja, sinjorina Maza, (serija "Bolji život" je bila veoma popularna) nekako smo se stisli, zatrpani ogromnom količinom putnih torbi, pecaroškog pribora, šatora i opreme za kampovanje. Negde oko 04.00 časa ujutro, negde u blizini Slavonskog Broda, puče prva guma. Da zlo bude veće, samo par kilometara kasnije, puče i rezervna. E, malera! Ne beše nam druge, već da sačekamo jutro i nekako se na felni odvezemo do prve benzinske stanice. Tu nas Dragi ostavi i krene stojadinom u potragu za vulkanizerom negde oko 08.00 sati. Bio je 04. juli, državni praznik, a mi smo, malo prekasno, shvatili da su svi novci ostali u kolima. Nema veze! Upoznali smo mnoge fine ljude koji su zastali na pumpi, imali smo vremena do 14.00 sati, kada se Dragi, sav srećan vratio, obavljenog posla. Našao je vulkanizera, rodom iz Vojvodine, spremnog da pomogne, predhodnih 20 nije htelo ni da ga pogleda. Jupi, idemo dalje! A konačno možemo i kafu da popijemo i nešto pregrizemo.

Stigosmo do Bosne, bez većih trzavica. Buuum!!! Opet guma! U Bosni to već nije problem. Poštuju Bosanci državni praznik, ali nekako više poštuju nas, prvi vulkanizer je bio spreman da pomogne. Nastavljamo put, po jezivom pljusku koji nas prati. Negde, u nekoj klisuri, stade stojadin i ni makac. Kiša pljušti, a mi malo besni. U suprotnoj traci staje automobil, izlazi čovek, po onom pljusku, prilazi, pita treba li pomoć. Treba, jarane, jašta da treba. Čovek odlazi, dovodi pomoć, stojadina šlepamo. Osušio se i možemo dalje. Nikad nisam saznala ime čoveka, nema veze, znam da mi komšija Pera sigurno ne bi pomogao. Bosno moja, tebe nikad prežaliti neću!

Posle još samo jednog, ovog puta malog, pucanja gume i srećne okolnosti da smo se nalazili pred vulkanizerom koji je radio, konačno stižemo na more i našu konačnu odrednicu: Vransko jezero. Sve one slatke ribice čekaju da ih upecamo.  Pronalazimo idealno mesto za kampovanje, skidamo čamac, raspakujemo se, srećni i zadovoljni. Blesava četvorka, drugari do groba, spremni za pecanje svog života. Ovde riba grize kao luda! Tek što smo postavili šatore, počinje bura. Jedva održavamo šatore da ne odlete. O porinuću čamca i pecanju nema ni govora. Bura traje tri dana. Nema veze, na vetru se lepo crni i mi smo kao stari pomorci, crni kao ugalj. Vreme je idealno, žurka može da počne!

Dolazi nam u posetu neki čika. Kaže da je to njegovo zemljište!?? Ali, eto mi možemo tu da ostanemo, ako baš hoćemo. Samo da se čuvamo zmija i škorpija. Ima ih, kaže, tu k'o pleve.

Hoću kući!

nastaviće se...