Leonardo da Vinči se nervozno šetao velikom prostorijom. Raspustio je svoje učenike i danas je želeo da sam, u miru i tišini, dobro razmisli šta mu je činiti. Ljutnja i bes su se ocrtavali na, već pomalo izboranom, licu umetnika. Posla je bilo sve manje, samim tim i novca. Vatikan je odbijao da mu poveri oslikavanje, zidanje i sve poslove je dobio onaj pompezni, mladjani Mikelandjelo koji nije umeo čestito ni kičicu da drži u ruci. Koračajući u krug, sve brže, zastao je pred, jednostavnom krpom, prekrivenim platnom. Ne razmišljajući dugo, strgnuo je krpu i ukazala se, tek započeta skica lepe, mlade žene. Žene koja se smeši.



- Svi oni su budale! - govorio je tiho, sebi u bradu. - Pohlepni, gramzivi, ljigavi stvorovi, izmet satane, nakaze ljudskog roda.



  -Leonardo da Vinči - Cecilia Galerani 1489/90.

Cecilia Galerani! Lodoviko Sforca je tražio da uradi njen portret. Svi su je smatrali ljupkom i duhovitom, ali on, Leonardo, on je prozreo tu ženu, ljubavnicu kneza Milanskog Vojvodstva, koji je vladao umesto svog nećaka. Video je on u njenim očima gramzivost i lukavost, svojstvenu samo ženama spremnim na sve. Dok su svi mislili da hermelin u njenim rukama predstavlja čistotu i simbol velikog vojvode, on je znao da je hermelin jedna mala, ali krvoločna životinja, koja svojim sitnim zubićima kida plen na sitne komade. Tako je i Cecilia iskidale srce, nevino srce sirote Beatrise D'Este, Lodovikove supruge. Patnja, koju je Beatrisa trpela zbog te žene, dobrim delom je doprinela njenoj preranoj smrti. Beatrisa, izneverena i razočarana, nije više želela da živi. Leonardo je to osetio svaki put kada bi je slikao. Nijedna žena nije zračila takvom dobrotom, takvom humanošću i životnom radošću. Milano je procvetao njenim dolaskom. Ona je u Milano dovela najbolje umetnike, održavala najveće proslave, organizovala najlepše balove. Oplakivaće je dok je živ. 



  -Leonardo da Vinči - Beatrisa D'Este 1490.

Portretisao ih je uvek onako kako ih je sam video, kakvi su, zaista, bili. Uvek je imao osećaj, uvek je znao, poznavao im je dušu, za njega je bila transparentna i nisu od njega mogli ništa sakriti. Skorojevići, samo im je novac i vlast dodeljivala značaj koji su posedovali, bez novca i moći bili bi niko i ništa. Samo bedni crvi u prašini vremena. Zlo kojim je njihova duša bila zatrovana, ocrtavalo se u svakoj njihovoj pori. Prezirao ih je. Mrzeo je njihovo bogohuljenje, njihove ratove, njihovu hranu i bogatstvo kojim su bili okruženi, oni, tako siroti duhom i beskrajno prazni. I surovi u svojoj raskalašnosti. 

A onda se pojavila ona. Djokonda, žena običnog, doduše bogatog, trgovca. Njemu sasvim neinteresantna. Malogradjanštinu je prezirao, možda najviše. Odlagao je slikanje koliko je mogao, ali je ona bila veoma uporna i jednog dana se pojavila u njegovom ateljeu, potpuno spremna da iz njega nikada ne izadje. Očajan, ali rešen da je se što pre otarasi, počeo je sa pripremama i dao joj osnovna uputstva za poziranje. Grleno se nasmejala, a njen zvonki smeh je odjeknuo prostorijom, namestila se kako je sama htela i osmehnula osmehom koji je pokazivao belinu njenih, još uvek zdravih, zuba. Iznenadjen, besno joj se obratio:
- Sinjora, zatvorite ta usta, znate i sami da je osmeh zabranjen na slikama, crkveni propis. 
-Maestro! - uzviknula je ljupko. - Pogledajte, napolju je sunčan dan, ja sam noseća i rodiću dete uskoro, a danas me slika najveći majstor svih vremena! Najveći! O, maestro, ne možete mi zabraniti da budem srećna, ne danas!
I Leonardo ju je tada prvi put zaista pogledao. U njenim očima nije video ništa sem odistinske sreće i čiste ljubavi prema svemu što postoji. Video je radost življenja, nevinost i čistotu. Baš kao voljena, nikad prežaljena Beatris D'Este, ovog puta lišena razvrata koji je okružuje. Prvi put u svom životu, veliki slikar, arhitekta i izumitelj počeo je slikati sa elanom i žarom, svojstvenim samo onima koji su postigli svoj cilj. Onima koji su našli ključ sopstvene duše i završili sa traganjem.



  - Leonardo da Vinči -  Mona Liza (Djokonda) 1503.-1506.

nastaviće se...