Mehmed-paša Sokolović 2 (čuvari tajne 17)

Koliko samo osećanja gajim prema tebi. Mržnja nikad nije bila jedno od njih. Koliko osećanja! I sva su ljubav. Ljubav se iskazuje na bezbroj načina i  ja ću ti, sada, pružiti dokaz. Otkriću ti tajnu. Ali, svakoj tajni predhodi tajna, još starija i još veća. Onaj ko tajnu spozna, spoznaće i tajnu života i besmrtan će postati. Ne čitaj dalje, ubogi, stranice ove ako nisi našao put do svoje zvezde. Tek kada svoju zvezdu nadješ, okreni sledeću stranu. Ne gubi nadu, uzalud.

 

Sećao se Mehmed-paša Sokolović, Veliki vezir otomanskog carsta, priče roditelja svojih. Priče o Boromiru i Ani, precima njihovim, precima njegovim, pamtio je svaku reč izgovorenu i pitao se koji je to usud njemu dodelio ovakav život, ovako ugledan položaj, daleko od svoje zemlje i svoga doma. Otkuda njemu ova čast, ovo bogatstvo, njemu koji za nešto sasvim drugo bejaše pripreman, njemu koji drugačije beše učio, znao i verovao. Koja to sila promeni smer puta njegovog i na grudi mu ureza polumesec i zvezdu petokraku. Zvezdu petokraku!

Silna je njegova moć, kao Velikog vezira i on ju je uvek za dobro koristio. Za dobro Porte i za dobro svoje Srbije i Bosne. Iskupljenjem, mislio je, olakšaće sebi. Nada umire poslednja. Čuvao je mapu, po koju niko nikada nije došao, onako predano kako su je svi njegovi pre njega čuvali i molio, svako jutro, u najvećoj potaji, Jovana Krstitelja da mu ukaže milost svoju. Pored sveg blaga, moći i sile kojom je bio okružen, osećao je samo očaj i tugu. Znao je da su se neki ljudi raspitivali za mapu, ali lozinku niko od njih nije izgovorio. A mapa je pekla, kao usijano gvožđe.

Ukazala mu se, jedne noći, u snu. Kada bi ga sada pitali kako je izgledala, nemo bi ćutao. Iako se živo sećao njenog lika, ne bi je nikada mogao opisati. U snu je odmah znao ko je, ničice je pao pred njom na kolena. Pomilovala ga je lakim dodirom, nalik dodiru najfinije kadife, ili se to njemu samo učinilo, ali je, u tom momentu, osetio takvu milinu, kakvu nikada pre osetio nije. Ona sama beše ljubav u najčistijem obliku. Rekla mu je da čuva mapu, kao zenicu oka svog i da se nikada od nje ne odvaja. Kada dodje trenutak da se mapa preda, rekla je, on će znati. Tražila je od njega da ne rizikuje više poštujući svoje starostavno i da ne spominje, u svojim molitva, ni nju ni Jovana, da se prepusti islamu, jer će tako biti sigurniji. Tražila je da zida u svojoj zemlji, da gradi svom narodu, da ga, koliko je to moguće, obrazuje i pomogne mu. I on je učinio sve što je od njega tražila. Kada dodje vreme, rekla je još, sazidaćeš most preko Drine i u njegove temelje sakrićeš jedan deo  mape, drugi ćeš čuvati sam. Tako je i učinio i 1571. godine započeta je izgradnja monumentalnog mosta u Višegradu. Izgradnju je poverio najvećem turskom graditelju Kodža Mimar Sinanu. Mehmed-paša je lično nadgledao udaranje prvih potpornih stubova i čim se ukazala zgodna prilika, noću, krišom, u još svež cement, ubacio je polovinu mape, koju je Bernarda još davne 1209. godine donela iz Tuluza njegovom pretku Boromiru. Tu, baš na tom mestu, izgovorio je svoju poslednju bogumilsku molitvu Mehmed-paša Sokolović, Veliki vezir Porte. Tu se oprostio od jednog života.

Most na Drini - Višegrad

Danas, kada Otomanskim carstvom vlada Murat III i kada je znao da mu se bliži konačan kraj, Mehmed-paša, Srbin poreklom, prisećao se svega i jedna suza slila se niz izborani obraz i našla svoje gnezdo u gustoj bradi. Hitrim pokretom izvadio je, na gudima čuvan, preostali deo mape i bez ramišljanja ga spustio u kamin. Zahvativši žar iz mangala posuo ga je preko mape i gledao kako žar pravi male, svetleće, a zatim crne krugove. Pergament mape se uvijao i ispuštao čudne zvuke, nalik jecaju živog stvora, krugovi su postajali sve veći dok se, na kraju, nisu spojili. Tiho, da ga niko ne čuje iza dobro zamandaljenih, vrata i paša je zajecao i jecao je sve dok od mape nije ostao samo fini, beli pepeo. Otvorivši prozor, izbacio je pepeo napolje, a prolećni, blagi vetar, nosio ga je prema Bosforu. - Neka je milostivom Alahu hvala. - izgovorio je naglas. U sebi je tiho pomislio, uz nemi krik: - Oprosti mi Jovane, oprosti mi majko. I tada je došla drugi poslednji put, nasmešena, klimnula je blago i sa odobravanjem. Znao je, oprošteno mu je, drugačije se nije moglo i nije smelo, dobro je uradio.

Tabla na višegradskom mostu

Te noći je Mehmed-paša mirno zaspao. Sanjao je Drinu, sanjao je svoj most i sebe samoga. Video je neke ljude kako preko  mosta pretrčavaju, neke čudne naprave na njega postavljaju. Video je eksploziju i čuo strahoviti tresak. Most se uvijao kao ranjeni jelen, cvileo i urlao, a paša je gledao i plakao i probudio ga je urlik. Strašan i tužan. Shvatio je da to on, u snu, vrišti i, razbudjen, znao je i koja će mu kazna biti. U sledećem životu, on će gledati. Gledati kako mu most ubijaju. Gledaće i vrištaće, zajedno sa mostom.

nastaviće se...

 


Komentari:


  1. 16. 10. 2013. 19:16

    Pročitah da će se nastaviti. A u prve četiri rečenice vidim čitavu priču. Potpunu, univerzalnu priču, koja odoleva svakom vremenu i svim prilikama.

  2. 07. 12. 2013. 03:54

    kad ce nastavak

  3. 31. 12. 2013. 14:36

    tigrice hvala ,ništa bez tebe .želim ti srećnu novu godinu !

Slobodno prokomentarišite članak

Dodaj komentar





Zapamti me