Kada sam je upoznala bila sam samo obična devojčica, djačić završnog razreda osnovne škole. Ona je bila profesor biologije. Moj profesor. Predavala je biologiju u karlovačkoj gimnaziji koja je tada nosila naziv velikog pesnika Branka Radičevića, a nama u osnovnoj školi držala je časove prve pomoći i zaštite, obuku iz opštenarodne odbrane i od nje sam učila o bojnim otrovima, radijaciji i svim onim zlim stvarima koje ljudi čine jedni drugima u ratu. O uništavanju prirode, ljudi i životinja, svega onog bez čega nije život moguć, kao i o tome šta možemo učiniti da izbegnemo katastrofu i kako ublažiti posledice razaranja. Zaštititi majku prirodu, beše zadatak koji je sama sebi zadala.

Ulivala je strahopoštovanje. 

Danas, kada znam da nije mnogo starija od mene, kada su decenije ostale iza nas i našeg prvog susreta, strah je nestao i ostalo je duboko poštovanje i divljenje prema ženi koja zrači nekim unutrašnjim mirom i pleni duhovnom lepotom. Poštovanje prema onoj sa kojom mogu o svemu pričati, sa kojom delim ista ili slična interesovanja, delim ljubav, jednu veliku, prema gradu u kom smo rodjene, u kom smo odrastale, igrale se, smejale i plakale. U kom i danas živimo i stvaramo, obe.  

Njeno ime je Bisa. Poslušajte šta ona ima da vam kaže.



Film "Moje ime je Bisa", autorke i rediteljke Gordane Momčilović, osvojio je nagradu za najbolji Srpski film u kategoriji turističkog filma na  Međunarodnom festivalu Silafest, održanom 2013. godine u Velikom Gradištu, kao i nagradu na Jahorina film festivalu 2014. 

Beše nekoć davno jedna velika zemlja, topla i ušuškana u srcu starog kontinenta. Brojaše ta zemlja oko 20.000.000 duša, a nad svima vladaše jedan vremešni kralj sa svojom kraljicom. Kralj beše visoko obrazovan, obučavan u najboljim svetskim školama, a kraljica beše lepa kao slika. Trudio se kralj da svom narodu udovolji, ali znate već kako sa kraljevima biva, nikad ni jedan ne beše sasvim dobar svom narodu. Tako su i ovom puno toga zamerali, a ponajviše zbog toga što je kralj putovao po celom svetu i dobar glas o svojoj zemlji pronosio. Ma šta kralju treba toliko da putuje!?  Uveo je sistem vladavine koji nije svakom mio bio, te ga neki i zbog toga prezreše. Terao je decu, pa čak i odrasle, da se školuju i uče, maltretirao ljude da povazdan po lekarima vise na raznoraznim preventivnim pregledima, a najstrašnije od svega beše to što ih je terao i da rade i to celih 8 sati dnevno,  a muška čeljad je i u vojsku morala ići. Nezadovoljan narod često je odlazio iz svoje zemlje na par dana ili nedelja, ponekad i na više godina, samo da kralja ne bi slušao ili gledao. Ono što je od svega bilo najgore je činjenica da su se medjusobno morali i braćom zvati. A zna se, medju braćom svakakve svadje, uglavnom zbog igračke, mogu proisteći. 

Kralj sa svojom kraljicom nije imao poroda, te stoga nikog ne beše ko bi ovu veliku kraljevinu nasledio i njome upravljao.  Prvo umre sirota kraljica, pričalo se čak i da su je otrovali oni kralju najbliži, ali se to nikako nije moglo dokazati. Kralj je tugovao još nekoliko godina, povučen i nesrećan, a oko njega su sve više vladali njegovi ministri. Narod je te ministre baš zavoleo, jer behu to dobre i slatkorečive osobe. Baš dobre i jako slatkorečive. Kad je kralj umro, pošto naslednika ne beše, ti isti ministri zaposeše njegov tron i uzeše njegovu krunu. Ali ne lezi vraže, za toliko ministara ne beše dovoljno kruna, tronova i žezla i oni rešiše, a sve uz kliktanje i odobravanje naroda, da svoju veliku kraljevinu pocepaju na mnogo malih kraljevina. 

I tako, sve uz tursku kafu, uvozna pića i lokalne sprecijalitete, šest malih kraljevića osnuje šest malih kraljevina i okruži se nevidjenom dvorskom kamarilom sačinjenom od raznih prinčeva, ministara, grofova i barona, dvorskih luda i savetnika, a neki bejahu i sve od toga. U narodu zavlada radost, što se zbog novih kraljevina morahu iseljavati, te porušiše mnoge stare i sazidahu nove kuće. Radost nastade i zbog toga što više ne moraše ni da se školuju, ni da rade, ni da se leče, (na neki volšeban način svi bejahu zdravi i orni), a ni u vojsku se više nije moralo. Nastade procvat u svim malim kraljevinama. Narod se još znao medjusobno malo pokoškati, ali zato kraljevići zauvek ostadoše u ljubavi i prijateljstvu, što beše od velikog značaja, baš za taj isti narod. A narod k'o narod, zna se, daj mu 'leba i igara, ne uništavaj mu nadu u bolje sutra, i sve će svima biti potaman.

Ovo nije bajka za decu, možda ćete reći da nije ni bajka za odrasle. Ali ova priča uliva nadu svakom od nas. Uz samo malo sreće, čak i malo pameti, baš svako od nas može biti kralj. 

Kada ode jedan od nas, ostaje samo nenadoknadiva praznina i tuga teška kao kosmos. Svesni prolaznosti, još uvek nesvesni kompleksnosti gubitka, postajemo nemi svedoci protoka vremena i kratkoće bivstvovanja u ovom našem malom svetu. Jedan, ovozemaljski život proleti kao tren, a onda nas više ovde nema. 

Kada jedan od nas ode, ostaju sećanja na izgovorene reči, dragi lik i mili osmeh, koje više, ovde, nećemo čuti, nećemo ugledati. Ostaju sećanja na poneki, ukraden trenutak, neizbrisiv i nezaboravan. I večito pitanje: zašto, koje uvek postavljamo, iako smo odgovara svesni još odavno, još od nekog našeg prvog gubitka, tamo nekada... Ostaje neverica stvorena činjenicom da nismo neuništivi kao celina, ostaje okrnjen naš lepi san o našoj postojanosti, naš vrt izgubi najlepši cvet, a potok presuši u trenu.

Kada ode jedan od nas, ni mi više nismo ono što smo bili, gubitak nam nešto doda, mnogo više oduzme, ulije nam malo snage, učini nas znatno ranjivijim. I mi, tako uskraćeni za jedan čitav deo nas samih, ostajemo ovde, žaleći za onim ko je otišao, žaleći za svakim izgubljenim trenutkom, onim koji smo, u nekoj večitoj žurbi, propustili, žaleći za svakom neizgovorenom, toplom, rečju i za svakim osmehom kojim se nismo nasmešili.  

Kada ode jedan od nas, i jedan deo nas samih odlazi sa njim.

Mirno spavajte, andjeli, jednom ćemo svi, ponovo biti zajedno. Jednom ćemo, opet biti celi.

 

- Ćero, mama je od 12. do 19. uličarka, – kažem mojoj devojčici -  aj’ spremi mami htz opremu.

- Mama! – buni se moje dete – Kako možeš da kažeš tako nešto!?

Pa šta, eto mogu, a i istina je, nema tu šta da se krije, mama će u tom periodu raditi na ulici i zato spremamo: duge gaće, topli donji deo pižame, vunene pantalone, običnu potkošulju, potkošulju sa dugačkim rukavima, debelu rolku, prsluk sa džepovima, džemper sa kapuljačom, 3 broja veće čizme, obične čarape, čarape od čiste vune i dugačku, staru, rusku bundu. Bunda nema više kopčice, ali to je, u stvari, pogodnost. Kada služim mušterije lepo landara, dok na njih čekam mogu fino da je obavijem oko sebe.

U mojoj ulici bude mirno kada stignem, jer dolazim medju prvima. Nije mi zapao ćošak, najbolje mesto, ali sam ja zadovoljna i sa mojim. Bože, molim te, samo da kiša ne padne!

„Gazda“ uzima pare unapred. Osam ‘iljadarki ovaj put, za osam dana. ‘Ajd' da kažem da je pošteno. Bar ne zakera za „radno vreme“, radimo kol’ko ‘oćemo i koliko možemo. Ja sam sama sebi i radnik i šef, pa radim po vasceli dan, a često i do pred samo jutro.  Doduše, noću sam unutra, u toplom, al’ ipak… Nijedan šef mi nije bio toliko djubre, ali lova je lova. Što duže na ulici, veća šansa za zaradu, brate. A lova mi treba, eto, ‘ajd da se ne zezamo.

Polako stižu i ostali, ona riba sa ćoška, raširila se u širinu i dužinu, kao da njoj treba najviše! Ej, bre ženo, svi smo mi u istim bip, mislim se, al’ mudro ćutim. Ma, biip, treba i njoj! Treba svima, nama slobodnim umetnicima posebno. Mi smo posebna sorta. Dok platiš svoj deo ulice, dok uložiš u robu, pa putni troškovi i ostalo, a rad čak i da se ne računa, ne ostane uvek baš bog zna šta. A ima medju nama i diplomiranih inžinjera i ekonomista i akademskih slikara.. Ej, ima i jedna doktorka. Hirurg, kaže, ma biip ga, valjda ne laže. Najviše je ekonomista, jedan bio direktor, aha. Propala mu firma. Gledam ga kako se folira na ulici, ma nije ni čudo što je propala.

Poneko ima i jednog, stalno zaposlenog, člana porodice, takvima je lakše. Koji redovan dinar moćna je stvar. Al’ kad je i taj dinar bedan, mora se… Nekada nekog od njih zameni žena ili muž. Znaš kako je, kad je napolju minus, dobro ti dodje svaka ispomoć. Ne zarade oni zbog toga više, ali ono… Neki su kraće od mene na ulici i ja pratim njihovo usavršavanje. – Eno je moja Dušica! – nežno kaže bivši komercijalista, A Dušica žuri, sirota mukica, i još se oko nje širi miris zaprške. – Kuku, rasteraće nam sve mušterije! – viče bivša bankarka.  U poslednje vreme Dušica sve više kasni, muka joj, valjda, i od ulice i od nas, a i od mušterija. Komercijalista kuka: – Gde je, bip joj materina, bip je kad dodje, bip bip bip!!!! – Ma ćuti, bre čoveče, pusti ženu, vidiš da je mušterija sve manje. Izgubila motivaciju. – kažem mu. Zna on, al’ i dalje bipće, tja.

Izvin’te me sad, moram da idem. Od sutra sam na ulici. Al’ obećavam, nastaviću o svemu da vam pišem, čim završim „angažman“. Stare mušterije znaju gde mogu da me nadju, a i vi ostali slobodno dodjite! Čisto, onako ljudski, da se popričamo, a daću vam malo i za džabe, majke mi. Samo malo. Od toga se živi, nema preterivanja i razbacivanja, hehehe.

Bože, samo da kiša ne pada i da ne duva prokleta košava. Košava mi je najgora!

nastaviće se….

P.S. Joj, moram i da vam se pohvalim! Ćera mi iz prve položila testove za vozački, ljubi je majka! A učila samo tri dana. Joj, mislila sam da od toga neće ništa da bude. Kako me obradovala, nemate pojma. Sad će ona majku svoju na pos’o da vozi, da majka ne moljaka komšije i ne plaća skupe taksije. Samo još i vožnju da položi, ih, biće mama na konju! I da joj da Bog da nikad, nikad ne radi na ulici, joj. Izvinite ako sam vas rasplakala, nisam imala nameru. I ne brinite za mene, u naredna tri dana, u Zmaj Jovinoj, ima da se navatam love, bre! A možda mi, ovaj put, i ćošak zapadne!