Eto, upravo ovih dana sam odlučila čime ću se ubuduće baviti. Biću kolumnista! Jeee!!! Već vidim sebe kao Keri Bredšo na nekom novosadskom busu, možda trojci, čini mi se da ona ima najdužu relaciju, a prolazi i kroz centar! A ako Bog da, eto mene i na beogradskom trolejbusu! Ura! Za promenu, neću imati haljinu kao Keri, ne zato što mi takva haljina ne bi dobro stajala, već isključivo zbog toga što meni liči na krpu za prašinu. Bljak!

Slaću svoje kolumne svim dnevnim novinama, revijama, magazinima, ma slaću ih svim novinama kojih se setim. Valjda će bar jedan urednik prepoznati genijalni talenat koji čuči u meni i samo čeka svetlost dana i trenutak kada će milioni moći da uživaju i njemu! Ma da! A kada sve podigne buku i silnu prašinu, imaću i ja neko nedeljno popodne na TV Pinku, ili bar poneko veče na Prvoj. Ni manje, ni više!

Zvezda u usponu, eto tako ću da razmišljam o sebi. Kažu, ako su ti misli pozitivne, biće i sve ostalo. 'Ajd' da vidim! Pa šta mi Bog da! Imam samo jedan mali, malecki problemčić. Nebitan, tako reći. Pojma nemam o čemu da pišem, bar za sad. Šta god mi padne na pamet, već je isforsirano, otrcano, staro i bez veze. Fuj!

Neko mi je savetovao da pišem o seksu, po onom starom: hleba i igara. Ma kakvi, to ne dolazi u obzir. Ovom napaćenom narodu seks je već čim otvori novčanik. Od silnog seksa suze im naviru na oči. Politika? Ne, to je isto kao kada bih pisala o seksu. I to o sado-mazo varijanti. Naši domini i domine ne silaze sa tv ekrana, serviraju nam razne varijante ovog ili onog. Politika je droca kakvu ni na jednom ćošku nećete videti. Ogavno!

Izveštaji sa tržnice, supermarketa, specijalizovanih prodavnica, butika...?  Za tako nešto i meni bi trebao debeo buđelar, a moji odlasci na kvantaš jednom mesečno ne bi nikom bili interesantni. Ista stvar je i sa kafićima, restoranima i barovima. Pozorište, balet, bioskop? Tja, ma koliko da se trudim da dobijem neku nagradnu ulaznicu, obično se javim prekasno. Prokleta, stara telefonska centrala! 

Uzevši sve u obzir, nalazim se u dubokom... sosu. Ljudi, pomagajte, k'o Boga vas molim. Šaljite savete, brzom poštom, a može i preko nekih dnevnih novina, ako imate svoju kolumnu. Ja ću očas sve lepo da prepišem, a svaki vaš savet biće prihvaćen sa zahvalnošću. A kada se proslavim, ne sumnjajte u to da ću vas brzo zaboraviti! Eh!

Bol, taj nemili pratilac, uselio se u moje biće, nenadano. Svi moji pokušaji da ga odagnam, da ne mislim na njega, bili su uzaludni. Polako, ali sigurno, sve jači i jači okovao je moju dušu, drobeći je na sitne komade. Kako sam sićušna pred tim osećajem nemoći, kako je strašno kada sebi ne možeš da pomogneš.

Lutam po praznim odajama, tražeći utehu, pogledom prelazim preko poznatih mi stvari, u nadi da će mi nešto odvratiti pažnju, da ću, bar na trenutak, odahnuti. Grudi mi se stežu od bola i vazduh odbija da napuni moja pluća. Ja skoro više i ne dišem. Polako, sve gubi izgled i boju. Ostaje samo bol. Da razara, da uništava, da ubija polako...

Skupljam se u bolu, savijam kolena, rukama stežem lice i ćutim. Ćuteći čekam olakšanje, za koje znam da neće doći. Uzaludna su moja nadanja. Došao je da ostane, da me muči, da me kinji i unižava. Isti smo kao deca kada smo bolni. Treba nam uteha, zagrljaj, poljubac.

Molim ga da ode, ali njemu se dopada njegovo stanište. Dopadam mu se i on ostaje, ispunjava me celu. Sada od bola više ne znam ni ko sam, ni da li uopše postojim. On me obavija i steže, nemilosrdno. Nemo vrištim u sebi, odbijajući da pustim suzu. Suze bi, možda donele olakšanje, ali ne mogu da plačem. Ne smem, ja sam velika devojčica!

Izgleda da više odlaganja nema, moram pod hitno kod zubara!

 

"Zašto je zvono na mojim vratima, nego da se na njega spusti Vaša ruka" - Sarajlić

Zazvonilo je, dugo očekivano, zvono na mojim vratima... Uspreptalo stavljam ruku na grudi. Srce je poskočilo, ludački bije, treperi svom snagom.  On je, znam. Toliko sam dugo čekala, hoću li uspeti da se snadjem u tom ludilu... Više se i ne sećam kada sam poslednji put bila tako razdragana i srećna. Ta sreća me plaši.

Preljuba, u ovim vremenima, posle toliko godina vernosti... Posle toliko odricanja, toliko nežnih, ali i grubih reči koje smo razmenili... Posle svega kroz šta smo prošli, zajedno, bez poslednjih misli, bez... Kada smo se to udaljili, kada je nestalo čarolije, zašto? Da li je prolaznost života odnela sve one male stvari koje čine ljubav? Kada ljubav umire i zašto se nova radja?

Zvono na mojim vratima, najavljuje tvoj dolazak. Ne osećam grižu savesti, zašto bih!? Još sam živa, još dišem, još umem da volim... Neću i ne mogu da se odreknem tebe, ne sada kada sam te upoznala i shvatila koliko mi znače trenuci provedeni sa tobom. Ti tako dobro znaš šta mi nedostaje, ti znaš da me vineš u visine. Pored tebe osećam se kao devojčica. Kao ptica laka i slobodna. Sa tobom letim, sa tobom sam potpuna.

Strepnja i žudnja obuzima mi telo, ruka je blago zadrhtala, telo onemoćalo, čekajući te. Sada si tu i oni, ukradeni sati sa tobom daće mi snagu da nastavim sa njim. Do kraja života, dok nas smrt ne rastavi, sa njim vezana, sa tobom neobuzdana i srećna. Ispunjena ljubavlju i strašću. Na onaj silan način, toliko snažan da razara sve drugo. Sutra, pored tebe, ne postoji.

Gubim dah u očekivanju da mi pridješ, da me zagrliš, onako kako samo ti znaš, kako niko nikada nije... Moja snaga se topi pred naletom adrenalina i polako, korak po korak, ja prilazim vratima. Za koji minut, bićeš tu, uz mene, letećemo zajedno do neslućenih visina... Više ništa ne postoji, samo ti i ja, moja tajna ljubavi.

Uh, samo da se prebrojim, lekovi za srce, za anginu pektoris, za asmu, sve popijeno. Pumpica je na dohvat ruke, veštački kuk je vrhunskog kvaliteta, sada samo da se moj deda ne vrati ranije iz doma penzionera sa partije šaha! Prilazim vratima, ova nova šetalica je baš cool!

 

Pre nekoliko meseci naš drug Gasstrocity mi je rekao u svom komentaru da sam dosadna i da nema erotike u mojim tekstovima. Naravno, on se samo malo šalio, ali ponukao me je na ovaj post. Napisan je polovinom aprila meseca, ali sticaj okolnosti je hteo da ne bude objavljen na vreme. Kasnije su se izdešavale neke stvari i udaljile me sa bloga. Na kratko.

Gasstro, druže, ovaj post je za tebe. Da nam se opet vratiš, jer ti ovde i pripadaš! 

Od svih dodatnih poslova koje sam sebi priuštila, iz čistog luksuza i zabave, nikako zbog poboljšanja kućnog budžeta, najviše sam volela onaj u fitnes centru za dame. Zvog povećanog obima poslova vlasnici su me zamolili da priskočim u pomoć, pet puta nedeljno po četiri sata i subotom ceo dan. Moje "radno iskustvo" sastojalo se od vežbanja nekih 5-6 meseci, ali su oni smatrali da je to sasvim dovoljno. Šta ja znam, verovatno nema dovoljno kvalifikovane radne snage u toj struci! Plata ne beše loša i ja prihvatih.

Uhodala sam se znatno brže nego što sam mogla i zamisliti, pa su čak i neke dame, koje do tada nisu imale želju za fitnesom, počele da dolaze. Redovno. Vlasnica kluba nije bila baš neka umiljata osoba. Imala je naviku da urla poprilično na, ionako već iscrpljene i zarad lepote, napornim vežbanjem, isfrustrirane žene. Elem, krenulo to  meni baš lepo, pa dobih ja i neke bonuse.

Sećam se, beše pred veče, baš kada je najveća gužva i kada se vrata muškog dela fitnesa drže širom otvorena, došeta ona. Lokalna političarka, neomiljena onako kako to samo one već znaju biti. Ušetala je u salu korakom predsednika države i odmah privukla sve poglede, uglavnom mrke, ali, pogledu se u zube ne gleda, bar po nekom njenom uverenju. Svaka medijska pažnja uvek je dobro došla!

 - Imidž, Roxi, imidž je važan. I važno je biti vidjen. Druženje  sa običnim svetom. Važno je staviti do znanja da si im blizak. - bilo je njeno objašnjenje i ja sam joj verovala. Nije ona kriva, tako su je učili. Ovde je zaista imala mogućnost da bude vidjena. Od nas običnih!

Beše ona od onih političarki koje baš i nemaju neke škole, ali su jako doškolovane, politički mislim. Silnim kursevima, seminarima u spa centrima, a sve o trošku poreskih obveznika, naravno.

Krenusmo nas dve sa zagrevanjem, uvodnim vežbama bez opterećenja i sve onako po propisu i kako treba. Slušala ona mene pažljivo i bi dobro. Prve nedelje.

Druge nedelje krene ona po svom. Udari po onim spravama k'o Maksim po diviziji, nabaci teret dovoljan za jednu evropsku šampionku u body bildingu, sve verovatno, sa dubokim uverenjem da će joj to osigurati onaj mali kružić na izborima, svih prisutnih članova.

Uzalud bejahu sve moje molbe, pretnje i vika.  Uzalud sva upozorenja o mogućim posledicama. Reče mi da ona zna svoje mogućnosti i svoje kvalitete. Alal ti ćufte, pomislih, i pozvah vlasnicu. Neka ona vadi oči sa njom, nemam ja te kvalifikacije. 

Avaj, ova beše nešto zauzeta i samo mi dade savet: "Pusti budalu, otkuliraj, ti si svoje rekla!"

Posle smo čuli da se danima nije pojavljivala na onom što oni zovu posao, a pošten svet zove... Ma znate već i sami. Nije više dolazila ni u naš fitnes centar. Mislim da je bila malo indisponirana.

A možda je zaključila da joj druženje sa "običnim" svetom baš i ne prija. Šteta! Mada moram, s' tugom priznati, nije nam nedostajala.

Baš lepo što je došlo do rekonstrukcije vlade. Zaista mi se dopada kakvom efikasnošću i organizovanim radom se došlo do, zapanjujuće dobrih rezultata. Teorijskih, naravno, ali ja uopšte ne sumnjam da će u, vrlo kratkom roku, njihova ekspeditivnost dovesti do željenog efekta i da ćemo svi, u skoroj budućnosti, živeti kao bubreg u loju.

Doduše, nisam baš najsigurnija da li je bubreg u loju zdrav bubreg, bubreg kuvan u loju ili nešto treće, ali se sećam da je to izreka za nešto što je dobro. Koliko je dobar bubreg kuvan u loju, ne bih znala da vam kažem, pošto ne volim kuvane iznutrice. Što se loja oko zdravog bubrega tiče imam nekih manjih sumnji. Ali, 'ajde da ja računam da je to ipak nešto super.

Pošto su tako, kao što sam već pomenula, na krajnje efikasan način srezana razna ministarstva i pripojena jedna drugom, ostaje mi još samo nada da će se i silne agencije uskoro srezati, iako nam neprestano tvrde da je rad u privredi apsolutno nemoguć bez istih. Ja im verujem. Dovoljno su to matori ljudi i sigurno znaju šta rade, pod uslovom da im se onaj Švaba Alchajmer nije doselio u sive ćelije, al' valjda još nije. Čak i ako im ne uspe, ne smemo ih kriviti. Njihov entuzijazam je za svaku pohvalu. Pa pogledajte, molim vas, samo to slatko osmehivanje ispred TV kamera. Dodje ti da ih štipneš za obraščić od milošte! Divni su!