Veliki sveštenik Aj nije bio prvi tragač, ali je bio najupućeniji. Savršeno dobro je znao za čim traga i zašto mu je sve to neophodno. Znao je da je znanje moć i da je svojim poznavanjem situacije daleko ispred ostalih. Čak ni sami čuvari nisu sve znali. Ko poseduje tajnu vladaće celim svetom. I to ne samo ovozemaljskim, već celim univerzumom. Ceo kosmos biće mu potčinjen. I svi će pred njim padati ničice. Učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da se dočepa Ankesepaton, ali mu je ona pobegla u poslednji tren. Bedni špijuni glavom su platili svoju nesposobnost da je pronadju, baš kao i svi stražari pored kojih je Ehnaton uspeo da se izvuče iz Egipta sa još 10000 ljudi koji su ga pratili. To što je Ehnaton izbegao progon nije bilo najveće zlo. Zlo je bilo u tome što je sa sobom poneo kovčeg. Uz pomoć kovčega nije mu bilo teško umaći silnoj poteri. 

Ljutiti Aj uzalud je razbijao glavu, nije mu bilo pomoći. Bez kovčega i same Ankesepaton sve je bilo izgubljeno. U ovom životu, pobeda mu je izmakla za pedalj. U sledećem, možda, tešio se. Pomislio je na sve one tragače pre njega. Njihovo neznanje nije im išlo na ruku, tu i tamo poneka izgovorena reč, u potaji, neki izbledeli pergament, polomljena glinena pločica, slika na ostacima starih utvrdjena i hramova, govorila je o tajni i moći koju ona, u sebi, krije. Aj se rodio sa znanjem i to mu je davalo prednost, koju je olako izgubio. Bližio se kraj jedne ere u Egiptu, kraj jedne dinastije, čiji je pripadnik i sam bio, bližio se i kraj njegovog života. Mirno će dočekati smrt, siguran u novi život, novu šansu koja će mu se pružiti. A on će je, ovaj put, dočekati spremniji. Ništa nije moglo da izbriše osmeh sa usana jednog umirućeg sveštenika. 



Došla je po njega. Ona. Uhvatila ga je za ruku i povela na obalu Nila. Tiho je pevušila neku drevnu pesmicu, netremice gledajući u njega. Aj je skrenuo pogled. Nije izdržao ujed njenih zenica, vrelinu njenog milog lica, na kom nije bilo ni optužbe, ni ljutnje, ni tuge, ni mržnje, ali ruku nije istrgao iz njene. Nije mogao. Taj dodir, lak kao pero, prikovao ga je za nju, i njemu se činilo da ga, uz sebe, drži samo snagom sopstvenih misli. - Smrt! - pomislio je u sebi, - toliko je lepa, da njena lepota smeta očima. Vraća me na isto mesto sa kog sam došao, da me pripremi za novi život. Jednom sam je prevario, da li to Ona zna!? Lepršavi talas misli urezao mu se u svest. Slike, gomila slika, užasnih i teških, proletela mu je kroz glavu. Geb, Akakios, Juda, Adrianus, Atila, Čezare, David, Adolf, Džejkob... Svi će biti tragači i svi će biti on. Biće proklet neznanjem. Nijedan od njih neće se sećati. Znanje će, shvatio je, nestati sa ovom smrću, to je bila Njena kazna. Znala je, sve vreme je znala i borila se. Izgubio je, a gubiće i ubuduće. Njeno telo beše krhko, ali je moć njena bila ogromna. Tada je pustila njegovu ruku gurnuvši ga prema božanskoj reci i on je pao u bezdan. Iz tog bezdana svi se vraćaju prazni, bilo je poslednje što je pomislio, a onda više ničega nije bilo, još dugo, dugo...



Nijedan tragač nije prezao od ubistva, uništavanja, palenja, silovanja. Svaki od njih je znao da posedovanje tajne daje bezgranične moći i besmrtnost. Nijedan nije znao šta je tajna i protiv koga se, zapravo, bori. Koristili su se raznim metodama, često se krijući iza maske pobožnosti, rodoljublja i humanizma. Osvajanje teritorija, krstaški ratovi, kupovina krune, lažni testamenti, kuga, velike boginje... Nisu prezali od najgnusnijih sredstava. Ono što nisu uspeli mačem, ognjem i otrovom, pokušali su uz pomoć raznih tehnika. U njihovoj službi nalazili su se razni avanturisti, vagabundi i čudaci: Kaljostro, samozvani grof Sen Žermen, madam Blavacka, Alister Krouli, mnoge masovne ubice i teroristi, tajna društva, ali i zvanične, državne organizacije.  Dobrobit čovečanstva bilo je poslednje što je ovim ljudima bilo na pameti, zbog toga će trpeti najstrašnije muke, kada za to kucne čas.

Njena snaga se nije ogledala u njenom telu, rukama i pokretima, njena snaga je bila čista energija i ona je mogla, samim umom, pomeriti Sinaj, promeniti tok Nila, dosegnuti neslućene visine. Niko od tragača toga nije bio svestan, a kako bi i mogao!? Bili su ljudi, samo obični ljudi.

Ona je bila Nil i Istar i Volga i Dnjepar i Rajna i Ind i Jang ce Kjang i led i more i kap. I bila je u svakom od njih. U svakom od nas, u svemu što je postojalo, što postoji i što će tek biti. Nepromenjiva i moćna.  Bez nje života nikada nije bilo, sa njom je počeo.  Ako ona samo poželi, sa njom će se i završiti. 

Kraj prvog poglavlja

Posmatrala ih je pogledom punim ljubavi i nežnosti. Pogledom kojim samo mati može gledati svoje čedo. Tu, na mestu gde je stajala, vreme nije značilo ništa, tek treptaj oka, ali njima, deci njenoj, prohujalo je preko 20 milenijuma, a oni još ništa nisu naučili. Ni ratovi i razaranja,  bolesti i pošasti, ni bol najbližih nije osvestio tu ubogu decu. - Gde sam pogrešila? - pitala se. - Kako ispraviti grešku, a da ih ne uništi jednom zauvek? Mala grupa osvešćenih, odabranih medju hiljadama, davala je nadu i zbog njih je njena vera opstajala. Zbog njih je vredelo čekati, oni su bili znak da može biti dobro. Ona ih je stvorila, ali im nije mogla pomoći, odraslu decu ne možeš kontrolisati. Sklopila je oči, niz bledi obraz slila se jedna mlečno bela kap. Suza. Kad bogovi plaču, svi ispaštaju.

*** 

 

 Trčala je kroz šumu i gustiš koliko je noge nose. Nečujno, bezglasno, u sebi je dozivala ime svoje kćeri, znajući da je ova ipak čuje. Stigavši do hrasta na proplanku, toliko starog da mu niko nije mogao odrediti godine, zastala je tek toliko da udahne vazduh. Blizina utočišta, za koje do danas nije znala da postoji, ulivala joj je novu snagu i potrčala je još brže. Nije bilo ni staze, ni putokaza, tek gusta, visoka paprat, bršljan, žbunje, prepuno sitnih bodljica, mladice, nanizane i zbijene jedna do druge, u toj meri da se ni zečić ne bi provukao. U pozadini se nazirala stena obrasla mahovinom i travom. Proletela je kroz gustiš i trčala kroz njega, puzala, grebala, čupala, ali ogrebotine i uboje nije osećala. Nije imala predstavu koliko dugo se probija kroz suludi lavirint, sve dok nije propala u uzani prolaz u steni koji se, tek neznatno šireći se, protezao u dubinu. Kada se okrenula nije videla ulaz, ali je to nije obeshrabrilo. Nastavila je napred, pravo u srce male planine i unatoč mrklom mraku koji  je oko nje vladao, jasno je sve videla pred sobom. Jasan osećaj da je sve bliža svojoj Aleksandri terao je dr. Katarinu napred.  Sve dublje u planinu, sve do zlatne pećine i njene male reke ponornice. 

 Znala je da ljudska noga nije nikada ovde kročila. Bar ne noga običnog čoveka. I bila je u pravu. Ovom podzemnom, zlaćanom odajom samo su čuvari hodali. Tu je Alaksandra sedela, ruku zaronjenih u vodu reke. - Čekala sam te mama, - rekla je - zagrli me, čvrsto.

***

- Kakvo je ovo mesto? - upitala je, iako je i sama  znala odgovor. Misli, reči  i jasne slike redjale su se kao film na platnu.  Upijala ih je kao što se pije bistra, izvorska voda i odjednom je znala ko je bila i zašto je važno njeno postojanje. Znala je šta ova, toliko ušuškana i sakrivena pećina predstavlja i znala je sve što se u njoj nalazi. Tajne bogova, tajne ljudi i čovečanstva i najveća od svih, tajna nad tajnama. Znala je da je njeno dete čuvar, da je to oduvek bila, kroz sve svoje živote, da je i sama bila čuvar. Setila se svoje vekovne sudbine, da beži, pati i bori se za iskonske vrednosti. Znala je da još nije došlo vreme i da se tajna mora čuvati i dalje. Jedino nije znala kako i šta ih sve u budućnosti čeka. Koliko gubitaka, koliko straha, koliko tame. Ruku zaronjenih u bistru, ledenu vodu, sveznajuću i životorodnu, u vodu koja sve zna, sve ume i koja nam snagu i život daje, sklopila je oči i molila se  zajedno sa svojim detetom. Bože, smiluj nam se!

A onda ga je ugledala! Hrast, neobuzdan i nestvaran u nutrini ove male planine. Izbrojala je humke pod hrastom, bilo ih je šest. Šest neobeleženih grobova bivših čuvara, dva od njih pripadala su njoj samoj. Vratila se na mesto od koga je, ovde, nekada davno sve počelo. Na mesto gde se prepliću sadašnjost i budućnost, mesto života i smrti, radosti i bola. Utočište za odabrane. Tu je bilo znanje, moć i živa slika stvoritelja. Tu je bio početak i kraj. 

I tu, duboko pod zemljom, gde mu mesto nije, stari hrast je ponosno uvijao svoje grane. Trepereći celim svojim bićem, pružila je ruku i dotakla list. Bio je topao i pulsirao je sopstvenim životom. - Ovo je drvo života - pomislila je i pala  na kolena. Zaplakala je kao što nikad u životu nije plakala, nad svojom sudbinom, sudbinom svog deteta i sudbinom celog čovečanstva. Najviše, nad sudbinom hrasta. Jedino će on živeti večno i sve znati i krvariti umesto nas.

nastaviće se...  

Značenje imena Aleksandra (grčki) - ona koja čuva, koja brani, zaštitnica ljudi. Vodi poreklo od grčke boginje Here.

Značenje imena Katarina (grčki - katarza) - čišćenje, pročišćenje, ona koja je čista.

Hirurg onkolog dr. Katarina Bašić skinula je hirurške rukavice i, umornim pokretom, obrisala znoj sa čela. Mlada žena, koja je još ležala na operacionom stolu, nije imala mnogo šanse. Rak dojke zahvatio je, uveliko, limfne čvorove i sada je sve zavisilo od njene volje za životom, medicina je ovde mogla malo toga da pomogne. Da, mladoj ženi je potrebno čudo da se izbori sa ovom pošasti koja, poslednje decenije, preti da se pretvori u epidemiju. Dr. Katarina je sada osećala umor i činilo joj se da je cela planeta na njenim ledjima. Da zlo bude veće, čekala ju je još jedna operacija, još jedna žena kojoj je pre desetak dana, posle pregleda rekla: -Žao mi je, ali vesti nisu dobre, ali nadajmo se najboljem, posle operacije... Sve češće izgovaranje ovih istih reči, nikad neće postati rutina za dr. Katarinu. Zažalila je, već toliko puta, zbog izbora svog zanimanja. Kasno je shvatila da ona nema želudac za takve stvari, a jedan hirurg mora hladne glave prilaziti svakom slučaju. Ona se nije mirila sa terminom "slučaj", za nju su to bili ljudi od krvi i mesa, ljudi sa svojim željama, strahovima i nadama. Ljudi koji su imali za šta i za koga da žive. Ljudi spremni još toliko toga da pruže. I ljudi koji su, na žalost, umirali. - Prokletstvo! - izgovorila je sebi u bradu.

Katarina se radovala praznicima, više nego predhodnih godina. Ovaj put će ona i njena mezimica, 16-ogodišnja Aleksandra, već prava devojka, provesti zajedno u vikendici na Fruškoj gori. Priroda, svež vazduh, daleko od velikog grada, miris borova i šumska paprat. Sve ispresecano potocima sveže, prozirne vode. Možda će imati sreće da ugledaju koju srnu ili bar malog, sivog zečića. Ponele su dovoljno hrane za pet dana, moći će da roštiljaju i prave, u savršenom miru, sve omiljene im djakonije. Vikendica je bila dobro opremljena, ni luksuza neće nedostajati. 

Posebno se radovala svom, tek nedavno uspostavljenom, dobrom odnosu sa svojom kćerkom. Sećala se, sa tugom, svih onih prošlih godina, kada joj je bilo posebno teško da dopre do svoje male, jogunaste devojčice, koja je koristila svaku priliku da svoju volju uspostavi i nametne svima. Mali ratnik i bundžija, večito nezadovoljna, a potom mirna i tiha, povučena u sebe i neki svoj tajni svet iz kog danima nije izlazila. Nakon razvoda roditelja, njena narav je postala još nesnošljivija, a periodi povučenosti postajali su sve duži. Nekoliko puta je Katarina primetila da Aleksandra priča sa izmišljenim prijateljem, ali je to bila tabu tema. Kada ju je, jednom prilikom, pitala sa kim to priča, Aleksandra je briznula u plač i pričala nepovezano. Ponekad se noću budila uz vrisak, ponekad se smejala bez razloga. A onda je sve prošlo, kao rukom odneto i njena devojčica se počela ponašati kao i sve njene vršnjakinje, s tom razlikom što je više slobodnog vremena provodila u kući, pomažući majci oko svakodnevnih, kućanskih poslova, ili učeći. Aleksandra je učila i čitala i sa svojih 16 godina govorila je skoro tečno 3 jezika, učestvovala je često u raznim raspravama, odlučnošću odrasle žene, braneći svoje stavove kao lavica.  Što se umetnosti i kulture tiče, nije zaostajala ni pedalj. Katarina je imala razloga da bude ponosna na svoju kćer. I bila je.



Parkirale su auto što bliže vikendici i unele stvari u brvnaru. Pred njima je pet dana odmora i blaženog uživanja bez trke, užurbanosti i stresa. Tako je bar  mislila. Nije ni slutila koliko greši. 

Već prvog jutra probudila se oblivena znojem. San koji je usnila, nalik pravoj noćnoj mori, nije joj izlazio iz misli. Odakle joj samo svi ti prizori, sve te slike užasa i bola, to beznadje i strah koji je ovladao celim njenim bićem, ostavljajući je skoro bez daha. I strašna spoznaja da nešto nije u redu, nešto jako nije u redu. Brzinom munje bezbroj slika, reči i emocija prolazile su joj kroz glavu dok je trčala po brvnari i dozivala svoje dete. Znala je, nekako je znala da ona nije tu i da je neće pronaći. Polako, kao nadolazeća plima, jedna misao se uobličila, jasna kao suza na dlanu i Katarina je, ni sama ne znajući kako, znala gde treba da je traži. Hrast, stari hrast, treba pronači malu, zaraslu stazicu do starog hrasta. Nedaleko od hrasta, duboko pod stenom, zaštićena visokim grmljem, zaštićena od bilo čijeg pogleda bila je pećina, sklonište, utočište, voda, čista, bila je tajna i znanje i život. Tamo je bila i Aleksandra, tu će je naći i nijednog trenutka se nije zapitala kako sve to zna. Kako je moguće da zna za postojanje mesta za koje nikad nije čula, nikad ga nije videla... Samo je potrčala još brže, ka mestu na kom je započeo njen put, nekada davno. Toliko davno da je zaboravila kako su je tada zvali. Ime joj beše Moira.

nastaviće se...

Koliko samo osećanja gajim prema tebi. Mržnja nikad nije bila jedno od njih. Koliko osećanja! I sva su ljubav. Ljubav se iskazuje na bezbroj načina i  ja ću ti, sada, pružiti dokaz. Otkriću ti tajnu. Ali, svakoj tajni predhodi tajna, još starija i još veća. Onaj ko tajnu spozna, spoznaće i tajnu života i besmrtan će postati. Ne čitaj dalje, ubogi, stranice ove ako nisi našao put do svoje zvezde. Tek kada svoju zvezdu nadješ, okreni sledeću stranu. Ne gubi nadu, uzalud.

 

Sećao se Mehmed-paša Sokolović, Veliki vezir otomanskog carsta, priče roditelja svojih. Priče o Boromiru i Ani, precima njihovim, precima njegovim, pamtio je svaku reč izgovorenu i pitao se koji je to usud njemu dodelio ovakav život, ovako ugledan položaj, daleko od svoje zemlje i svoga doma. Otkuda njemu ova čast, ovo bogatstvo, njemu koji za nešto sasvim drugo bejaše pripreman, njemu koji drugačije beše učio, znao i verovao. Koja to sila promeni smer puta njegovog i na grudi mu ureza polumesec i zvezdu petokraku. Zvezdu petokraku!

Silna je njegova moć, kao Velikog vezira i on ju je uvek za dobro koristio. Za dobro Porte i za dobro svoje Srbije i Bosne. Iskupljenjem, mislio je, olakšaće sebi. Nada umire poslednja. Čuvao je mapu, po koju niko nikada nije došao, onako predano kako su je svi njegovi pre njega čuvali i molio, svako jutro, u najvećoj potaji, Jovana Krstitelja da mu ukaže milost svoju. Pored sveg blaga, moći i sile kojom je bio okružen, osećao je samo očaj i tugu. Znao je da su se neki ljudi raspitivali za mapu, ali lozinku niko od njih nije izgovorio. A mapa je pekla, kao usijano gvožđe.

Ukazala mu se, jedne noći, u snu. Kada bi ga sada pitali kako je izgledala, nemo bi ćutao. Iako se živo sećao njenog lika, ne bi je nikada mogao opisati. U snu je odmah znao ko je, ničice je pao pred njom na kolena. Pomilovala ga je lakim dodirom, nalik dodiru najfinije kadife, ili se to njemu samo učinilo, ali je, u tom momentu, osetio takvu milinu, kakvu nikada pre osetio nije. Ona sama beše ljubav u najčistijem obliku. Rekla mu je da čuva mapu, kao zenicu oka svog i da se nikada od nje ne odvaja. Kada dodje trenutak da se mapa preda, rekla je, on će znati. Tražila je od njega da ne rizikuje više poštujući svoje starostavno i da ne spominje, u svojim molitva, ni nju ni Jovana, da se prepusti islamu, jer će tako biti sigurniji. Tražila je da zida u svojoj zemlji, da gradi svom narodu, da ga, koliko je to moguće, obrazuje i pomogne mu. I on je učinio sve što je od njega tražila. Kada dodje vreme, rekla je još, sazidaćeš most preko Drine i u njegove temelje sakrićeš jedan deo  mape, drugi ćeš čuvati sam. Tako je i učinio i 1571. godine započeta je izgradnja monumentalnog mosta u Višegradu. Izgradnju je poverio najvećem turskom graditelju Kodža Mimar Sinanu. Mehmed-paša je lično nadgledao udaranje prvih potpornih stubova i čim se ukazala zgodna prilika, noću, krišom, u još svež cement, ubacio je polovinu mape, koju je Bernarda još davne 1209. godine donela iz Tuluza njegovom pretku Boromiru. Tu, baš na tom mestu, izgovorio je svoju poslednju bogumilsku molitvu Mehmed-paša Sokolović, Veliki vezir Porte. Tu se oprostio od jednog života.



Danas, kada Otomanskim carstvom vlada Murat III i kada je znao da mu se bliži konačan kraj, Mehmed-paša, Srbin poreklom, prisećao se svega i jedna suza slila se niz izborani obraz i našla svoje gnezdo u gustoj bradi. Hitrim pokretom izvadio je, na gudima čuvan, preostali deo mape i bez ramišljanja ga spustio u kamin. Zahvativši žar iz mangala posuo ga je preko mape i gledao kako žar pravi male, svetleće, a zatim crne krugove. Pergament mape se uvijao i ispuštao čudne zvuke, nalik jecaju živog stvora, krugovi su postajali sve veći dok se, na kraju, nisu spojili. Tiho, da ga niko ne čuje iza dobro zamandaljenih, vrata i paša je zajecao i jecao je sve dok od mape nije ostao samo fini, beli pepeo. Otvorivši prozor, izbacio je pepeo napolje, a prolećni, blagi vetar, nosio ga je prema Bosforu. - Neka je milostivom Alahu hvala. - izgovorio je naglas. U sebi je tiho pomislio, uz nemi krik: - Oprosti mi Jovane, oprosti mi majko. I tada je došla drugi poslednji put, nasmešena, klimnula je blago i sa odobravanjem. Znao je, oprošteno mu je, drugačije se nije moglo i nije smelo, dobro je uradio.



Te noći je Mehmed-paša mirno zaspao. Sanjao je Drinu, sanjao je svoj most i sebe samoga. Video je neke ljude kako preko  mosta pretrčavaju, neke čudne naprave na njega postavljaju. Video je eksploziju i čuo strahoviti tresak. Most se uvijao kao ranjeni jelen, cvileo i urlao, a paša je gledao i plakao i probudio ga je urlik. Strašan i tužan. Shvatio je da to on, u snu, vrišti i, razbudjen, znao je i koja će mu kazna biti. U sledećem životu, on će gledati. Gledati kako mu most ubijaju. Gledaće i vrištaće, zajedno sa mostom.

nastaviće se...

 

Carigrad, 09. oktobar 1579.
Mehmed-paša Sokolović, Veliki vezir otomanskog carstva, jedini koji je titulu zadržao pod tri sultana, sedeo je zavaljen na minderluku. Ispred njega su se, na sofri, nalazili sveži rahat-lokumi i ušećereni bademi, njegove omiljene poslastice, ali ih uvaženi vezir nije ni pogledao.  Iz mangala se širila prijatna toplina, ipak je Mehmed-paša osećao nemilu stud i jezu koja mu se penjala uz kičmu. Desiće se, znao je. Došao je njegov sudnji dan. Vakat! Odagnavši neprijatne misli, paša se počeo prisećati. Pred očima mu iskrsnu Njen lik, a ona mu se blaženo smešila. Paša se takodje osmehnuo i posegnuo za ušećerenim bademom. - Inšallah. -  reče sebi u bradu.

U večernjim časovima 11. oktobra 1579. sumanuti derviš je izvršio atentat na Mehmed-pašu Sokolovića. Kada se sagnuo da iz kesice izvadi dukat i da ga dariva, derviš ga je surovo zadavio, već pripremljenom, uzicom. Sahranjen je u Carigradu. Svom narodu i zemlji, onoj iz koje je, kao petnaestogodišnjak, kao danak u krvi, odveden u Tursku i poturčen sazidao je mostove, česme, hamame, vakufe, karavan-saraje, bezistane. Zidao je mostove, ludačkim žarom. Zidao je nadu, veru i ljubav. Zidao je otkup sopstvene duše. Do kraja života Mehmed-paša je znao da je poreklom Srbin, koja mu je izvorna vera, do kraja se trudio da svom narodu pomogne. Samo sebi nije mogao pomoći. Od maktuba se ne može, nikuda. Maktub te prati, sve do smrti. A i posle.



Kada je u noći izmedju 05. i 06. septembra 1566. sultan Sulejman Veličanstveni umro iznenada, Veliki vezir Porte, Mehmed-paša Sokolović, rodom iz sela Sokolović kod gradića Rudo, znao je da za njega počinju crni dani. Selim, sultanov sin i sin sultanije Rokselane, zvane Hurem, beše ispičutura i nesposobnjaković, kvarnog morala, baš kakva mu i mati beše. One koja se, za života, trudila da od svih sultanovih sinova baš on dodje na presto. Iz groba se sada smejala, znao je to Veliki vezir, baš kao što su i svi ostali znali, jer se oduvek sumnjalo da Selim i nije sultanov sin, već kopile mrske im sultanije sa nekim, nedovoljno kastriranim, evnuhom. Znalo se i sa kojim, ali to je bila javna tajna. Bolje je mudro ćutati, nego da glava leti zbog brzopletog jezika. Sećali su se živo kako je svaki onaj koji je pokušao raskrinkati tu, od zlotvora ubačenu, ženturinu, prošao. Otrov, handžar, omča oko vrata, sablja, ni od čega nije prezala Hurem, kako bi ostvarila svoj podmukli cilj i dovela Otomansko carstvo do propasti. I sopstvene sinove je žrtvovala, stavljajući se, otvoreno, na Selimovu stranu, a mladog, poštenog i vrlog Mustafu, oličenje jednog princa i onog što bi sultan morao biti, lažima i podmuklim spletkama, indirektno ubila svojom rukom. Mehmed-paša otpljunu i zaište nargile od jednog sejmena. Da na miru razmisli šta mu je činiti. Trebaće mu sav mir i sva mudrost ovog sveta. I pomoć svevišnjeg.



Selim II beše retko nesposoban vladar. Dane je provodio u ispijanju, Kuranom zabranjenog, alkohola, a noći u haremu sa ženama. Harem se orio od cike i vriske pomamljenog bekrije i robinja koje su se takmičile za njegovu naklonost. Za to vreme Veliki vezir je imao odrešene ruke, vladao je Portom i uspevao da zadrži red i mir kako u narodu, tako i u vojsci. Mehmed-pašu su mučili i njegovi problemi od kojih mu je srce zeblo, a stomak se skupljao u bolnom grču, jer Mehmed-paša Sokolović, Srbin poreklom iz sela Sokolović, beše čuvar velike tajne. Njegova porodica je već više od 300 godina čuvala mapu provansalskih katara i čekala, strpljivo da neko, jednoga dana, izrekne lozinku, koju su svi naizust, znali i odnese je na sigurno. Niko nije dolazio, a mapa je pekla i žarila ove dobre ljude, nespremne na sve strahote koje su ih snašle u životu. Kao najučenijem i najuticajnijem od svih, mapu su poverili njemu i on se nikada od nje nije odvajao, uvek u strahu, uvek na oprezu. Na opasnijem mestu nije mogla biti. A on se, inače, nikoga i ničega nije bojao, sem ljubljene svoje žene, Esme, ćerke sultana Selima II.

A kada je 12. decembra 1574. pijani Selim II pao na tople pločice hamama, jurcajući za konkubinama i kada mu se lobanja rasprsla, a mozak prosuo po belom mermeru i kada je na vlast došao njegov sin Murat III, Mehmed-paša je, više nego ikad pre, znao da mu sa mapom nešto valja činiti. Murat III, koji je u sebi objedinio sve osobine oca svog i babe Hurem, nije mu bio posebno naklonjen. 

nastaviće se...

nastaviće se...