Dženana

Torba oko vrata,
od suvoga zlata,
u torbici vrećica,
u vrećici srećica
samo tvoja!

Torba vreću čuva,
da vetar ne oduva.
Srećicu na grudi,
da ne znaju ljudi,
nikada.

Vrećica je mala,
u nju ne bi stala
ni kamička dva,
samo sreća ta
tu obitava.

Ne otvaraj vrata,
zla kob nepoznata,
ukrašće ti vrećicu,
odneće ti srećicu,
daleko. 


 

Ljubica beše rodjena u nekoj zabiti u siromašnoj porodici ratara. Odgajala ju je baka, dok bi po udžerici raspremala ono malo pokućstva i spremala obrok za Ljubičine roditelje, umorne od težačkog posla u polju. Izrasla je Ljubica u jedru, lepu devojku, a i odličan đak je bila. Pametni roditelji želeli su za svoju kćer najbolje. Sin im ne beše baš preterano uman, ali Ljubica je bila bistro i znatiželjno dete. Dobro je učila i, u obližnjoj varoši upisala srednju školu. Odlikaš, sve same petice su se redjale. Odlučeno je, poslaće Ljubicu u Beograd da studira. Posle će Ljubica pomagati svoje. Bili su to srećni dani za porodicu sirotih seljaka sa surove planine.

Da se nešto čudno sa Ljubicom dešava, prva je primetila baba Milica. Prvo je ćutala, onako zaštitnički. Mladost je to, pa neka. Zna baba, seća se svoje mladosti, biće sve dobro. Ma, neka je, devojka je pametna, zna šta joj je činiti. Neće Ljubica nikad obrukati familiju i sebe upropastiti. Kada je baba Milica prvi put, sasvim slučajno, videla đuvegiju, bilo je kasno. Ljubav, ta izdajnička beštija, učinila je svoje. 

Uzalud su bile pretnje oca Milovana, plač majke, uzalud behu udarci kaišem, pa čak i po koja pesnica. Ljubica je svoje naumila. Jedne noći, dok su svi, umorom ophrvani, spavali dubokim snom, Ljubica se iskrala sa vrećicom svojih stvari i pobegla sa Alijom put Beograda. U nepoznato, vodjena čistom ljubavlju i srcem, onim istim koje nam zna biti najveći neprijatelj.
 
Alija beše iz susednog sela, veoma sposoban, poslovan momak, bez roditelja. Poslovao je po celoj Evropi, često putovao, a čime se tačno bavio, Ljubica nikad nije pitala. Prema njoj ophodio se sa ljubavlju, pažnjom i onim mladalačkim ludorijama, svojstvenim nekadašnjoj generaciji omladinaca, polako celio rane mlade devojke izopštene iz sopstvene porodice. Otac je poručio: za njih je mrtva.

Živela je Ljubica u izobilju, grivne na rukama, djerdani oko vrata, ruke pune prstenja. Zlato, drago kamenje, biseri, pun frižider, ma svega onoga što je samo poželeti mogla. Alija bi joj i ptičjeg mleka nabavio, samo da ga je zatražila. Tek, samo ponekad, osetila bi ona sitno žiganje oko srca i žal za majkom, bratom... Tiha tuga, odškrinula bi vrata, ali bi ih Alija, svojom ljubavlju, brzo zatvarao. Živela je Ljubica kao u bajci.

Dolazak male, bucmaste bebe doneo je novu radost u kuću. Njen smeh, kristalno jasan, odzvanjao je prostorijama, puneći Ljubičine grudi mlekom, srećom, ushićenjem. Dadoše joj ime Dženana. Dženana je bila slatka plavušica, kao i njena mater, sa bademastim okicama i crvenim, punim ustašcima. Dženana ispuni svaku pukotinu bola i praznine, svaku ranu zaceli, svaki dan oboji u boje duge. Ljubici ona beše najveće blago. Beše i Aliji.
 
Kada slatko devojče napuni pet godina, vrati se Alija sa jednog od svojih putovanja, uvek uspešnih i pozva ženu na razgovor. Posle prve rečenice zajauka Ljubica, jauk njen ču se do neba. Zajauka Ljubica i sruši se na divan, onesvešćena. Jedva je povratiše živu. Živu, al' u duši mrtvu za sva vremena. Tavorila je Ljubica još koju godinu, sve kao senka lutajući po kući, i oprostila se od ovoga sveta, nesvesna onog što ju je strefilo. Sreća je varljiva stvarčica. Govorilo se po selima o njoj i njenoj nesreći kao o kazni Božijoj. Što izdade  rod i porodicu, korene svoje i sebe samu.

Dženanu Alija beše prodao, kao nevestu, nekoj porodici u Americi. Za velike pare. Sama kapara beše pozamašna. Poslovan čovek je bio Alija, veoma poslovan.
 
majka i cerka 

Dženana živi srećno u Americi. Alija nije bio samo uspešan, poslovan čovek. Znao je i da odabere, uvek. Kosmička pravda, šta li, tek, Dženani se njen djuvegija svideo, svidela se ona njemu.  Imaju dvoje dece i žive u izobilju i ljubavi. Ma ko bi razumeo kosmos!?  

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Zvezda

Sve žene su zvezde i svaka sija posebnim sjajem. Ovih dana jedna zvezda, daleko na nebu, namiguje meni, smeši se sa zahvalnošću i gasovima ispisuje svoje ime oko sebe, ne bi li me podsetila još jedan put. Neke ljude smo poznavali, nekada davno, mnoge od njih smo zaboravili, neki su ostavili dubok trag, utisnut u naše bore, neki su iz našeg sećanja izčileli zauvek. Iščilela je i Ona, sve do pre nekoliko dana. A onda su me podsetili. Na najgori mogući način.
                                         
  
 
Stanovale smo u istoj ulici. Zdravo za zdravo, skoro je bilo sve. Tek, možda ponekad, pokoja izmenjena rečenica. Bila je iz alkoholom razorene porodice, posve sigurno duboko nesrećna, a lepa kao boginja i visoka i vitka kao jela. Imena njenog nisam mogla dugo da se setim. Neka sam prokleta.

Odrastale smo zajedno, u istom kraju, istu vodu pile, isto sunce upijale, a tako malo dodira smo imale, tako malo zajedničkog, to nam verovatno nije dozvolilo da uspostavimo bliži kontakt. Kao dve paralelne prave koje se nikada ne dotiču. 

Izrasla je u predivnu devojku, a onda je odjednom nestala. Pričalo se da se udala za afričkog princa i da je otputovala u njegovu zemlju, njegovo pleme. Pričalo se da se nije dopala njegovim roditeljima i da je nešto pošlo po zlu i da se vratila. Da radi u nekom bordelu. Pričalo se svašta, nekada davno. Potom je opet nastupio muk. Bože, kako ne mogu da se setim njenog imena!?

Godinama o njoj nisam ništa čula. Godinama nisam ni pomislila na nju, a i zašto bih. Bila je tek samo jedna od mnogih sa margina mog bitisanja. A onda su je, naglo i bez najave, izvukli iz mračnih, paučinom prekrivenih uglova moga sećanja. Tek tako, neko drugi je se setio. Ubili su je - kažu mi - neke barabe, u nekom bordelu, u nekoj selendri. Tukli je do smrti. Umrla je u mukama!

Moj užas nije imao granice. Nije mi to saznanje davalo mira i danonoćno sam mislila na nju. Nju zaboravljenu, izvučenu iz duboko zakopanog ponora uspomena. Sada su me i podsetili na njeno ime. Zvala se Zvezda! Da, za mene je ona zvezda. Onako lepa, blistava i visoka. Zvezda.

Njena lepota je izazivala zavist, čak i sada, toliko posle njene smrti. Neki bolesni ljudi našli su način da je ponize, da je uvrede, da je kamenuju, da izazovu senzaciju. Ni mrtvoj joj nisu opraštali, lepotu, afričkog princa i to što je, posve sigurno, imala više duše i srca nego oni. Neoprostivo i drsko i bolno.
 
Zvezda! Posle nekoliko dana intezivnog razmišljanja pozvala sam neke prijatelje i zamolila da se raspitaju o njoj. Poginula je, u saobraćajnoj nesreći. Negde izmedju Osijeka i Zagreba, tamo na nekoj od već dobro poznatih "crnih tačaka" na autoputu "Bratstvo i jedinstvo". Nisu je ubili. Niko nije svojim rukama uprljao moju Zvezdu. Niko joj nije ugasio sjaj. Gasnula je sama, slučajno, tako je valjda bilo sudjeno.

Gleda mene moja Zvezda sa neba. Ceo Kosmos mi se smeši, ona mi šeretski namiguje i zahvaljuje što sam je se setila. U nekom drugom životu, na nekoj drugoj zvezdi, možda ćemo jednom biti prijateljice.

mesečeva vila 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Detinjstvo (zadatak o prošlosti by sanjarenja56)

 

Snegom pokrivena polja, zaledjen potočić, injem okovane grane stare višnje. 
U kaminu pucketa vatrica, da zagreje ozeble ručice nas dečice,
tek stigle sa sankanja i grudvanja. Vlažne stope ruže vuneni tepih.

Da li znate kako ručice zabole kada ih, onako hladne, stavite iznad vatre?
Topla supa se puši na postavljenom stolu. Pečeno pile širi zamamni miris.
Ogladneli od silnog ludiranja po snegu, prihvatamo se naših kašika,
željni topline. Željni odmora i blage ruke naše bake. 

Bako, pričaj mi priču, onu moju. Onu koju najviše volim.
 
Bake nema više, a ni mi više nismo deca.
Zimske radosti ne predstavljaju mi, već odavno, zadovoljstvo.
Sve je prolazno, i mi smo prolazni.
Što je bilo neće se vratiti.

Zima je ponovo na mom pragu,
stara višnja je opet okovana injem, potok je zaledjen,
sanke pripadaju mojoj deci, njihove ručice sada su hladne.
Njihove stope ruže stari tepih.
Peć na gas ne daje istu toplinu, a ni moja supa ne miriše onako,
onako toplo, onako slatko...

Ne, prošlost se ne vraća, nikada. 
 
sanjalica 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Najduže...

- Koga više vojiš, uju ili mene?
- Tebe volim više, uju volim duže!
- Neeee, neeetu. Mojaš mene sve! 

Kako majušnom dečačiću, sinu prvencu, objasniti ljubav sestre prema bratu. Nikako! Samo čekati da bude, da se desi, da jednom sazna, kada u njegov život ušeta mala princeza. Princeza koja će njega voleti onom istom snagom kojom ja volim svog brata. Neizmernom snagom.

*** 

Imao je on tada četrnaest godina, ja šest više. Već odrasla , on tek pubertetlija, onako dečački neozbiljan i blesast. Moj jedini, najjediniji.

Sećam se, kao da je juče bilo. Čekam ga na aerodromu, njegov avion uskoro treba da sleti. Putuje sam. Često smo putovali sami, kao deca, ništa strašno, zna on. Sad će... Guram se kroz masu nestrpljivih rodjaka, izvirujem, gledam na oglasnu tablu... Ništa. Nijedan let iz Nemačke... Četiri Inex-Adrijina i četiri JAT-ona aviona. Nijedan....

Već smo uspaničeni, polako se upoznajemo sa sebi najbližima. Pitamo se, odlazimo kod dispečera. On sleže ramenima. Šalteri kompanija su već zatvoreni. Nervoza raste. Konačno, stiže. Stiže JAT. Ja čekam Inex-Adriu. Izlaze prvi putnici, ljube se, viču: bomba, na nekom od naših aviona je bomba...

Krv prestaje da kola, srce staje, dlanovi mi se znoje. Knedla u grlu, grč u stomaku... Grudi se raspadaju... Gledam... Gledam i ne vidim ga. Znam, on nije došao. Negde je tamo. U nekom drugom, potpuno sam... U nekom, u kom je možda...

Nisam sama, oko mene je sijaset unezverenih rodjaka i prijatelja. I oni čekaju, nekog svog, nekog voljenog. Konačno dobijamo informaciju da se javimo u kancelarije naših aviokompanija, kažu nam, dolazi neko da nam saopšti informacije.

Informacije su šture, ali bar saznajem da je bratov avion negde u Nemačkoj. Da su putnici bezbedni, da bomba nije pronadjena i da će sve biti u redu. Strpljenja samo, doći će, svi... Samo strpljenja. Biće organizovani letovi. Uskoro... Nemam strpljenja, hoću ga odmah, hoću
da dodje sad...  Hoću da je tu!



Osam jugoslovenskih aviona tog je poslepodneva prisilno sletelo po šumama, vojnim aerodromima Evrope, stotine putnika pregledano i ostavljeno da čeka. Dok oni čekaju po raznim prihvatilištima, mi čekamo njih i umiremo...

Konačno, posle višesatne rastuće panike i zebnje, sleće jedan po jedan avion.  Minhen, Štutgart, Hamburg, Hanover... Frankfurt!? Gde je Frankfurt!? Niko ne zna. Svi odlaze. Na aerodromu ostajem ja, jedan čovek koji čeka suprugu i bebu, jedna žena koja čeka muža i dispečer.

Sati dugi kao večnost, polako prolaze. Dan se odavno pretvorio u veče, veče u noć, uskoro će jutro. Umirem... Molim se... Bože, ne daj ga, Bože ne daj ga... Ne njega.

Dispečer trči, vodi nas na domaće letove. Tamo će sleteti, kaže. Nema carine, nije potrebno, direktan let, Lufthansom. Nemci sve organizovali, nije bilo nikakve bombe. Sve je u redu.

Iz aviona izlazi žena sa bebom, stariji gospodin i On. Trčim i ljubim ga, stežem jako, najjače. On kaže: "Hej, nije to ništa, sve je u redu, tu sam." Tu je, dobro je, tu je.....

Doleteo je kaže prvom klasom, let samo za njih troje i bebu. Ostali su rasporedjeni u druge avione, oni su jedini putovali u Beograd. Bili su u nekom bunkeru, u nekoj šumi... Više nije ni važno. Važno je da je tu...

***
Tebe volim najviše, uju volim najduže!!! Shvatićeš... Jednom.

U godinama koje su nadolazile, svaki put kada se nešto slično desilo, znala sam. Za svakog od njih, bar po jedno srce umire... 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Nona i Dejka II

- "Šta ti je to Roksana?"
- "Slika."
- "Čija slika?"
- "Mamina, tatina i batina."
- "Mogu li da vidim?"
- "Ne možeš, moja je, samo moja!"

***

- "Počupala sam svoje korenje, a ovde se nisam primila!" - tako mi je, nedavno, prijateljica objasnila svoje preseljenje iz našeg mesta u prestonicu. Otišla je kao dete, sada ima sina studenta. Ako se dosad' nije primila, nikad neće. 
- "Vrati se, jednom." - bilo je sve što sam joj rekla.

***

Počupali su moji nona i dejka svoje korenje, krenuli u nepoznato, ostavili deo srca u svojim gradovima. Krenuli, svako za sebe, sa svojom mukom i nevoljom. A onda se našli, kao što se dve razdvojene duše ponekad nadju i krenuli u novi život. Nikad ne izneverivši jedno drugo. Do samog kraja. 

Kućili su se deka i baka polako, ali bilo je svega i lepo se živelo. Najvažnije, bilo je ljubavi za sve, neki unutrašnji mir je vladao. Nešto, što ja u stvari ne mogu da vam opišem, ma koliko se trudila. Zaboravila sam, toga više odavno nema. Užurbanost i trka postali su deo naše svakodnevice.

Dejka je radio i sa posla dolazio pravo kući, već s' proleća uzimao ašov i motiku i obradjivao ono malo zemlje koju smo imali oko kuće. Malo, ali za nas više nego dovoljno. Nona je spremala, kuvala, hranila piliće, a potom bi, rame uz rame sa dejkom, odlazila u baštu.  Ja sam skupljala krompirove zlatice. Uživala u prostranstvu svog dvorišta, igrala se sa mojom kucom, drugaricama, lutkama... I donosila kući kutije sa odbačenim, slepim mačićima.

Nona je čvrsto verovala u Boga, i nikada nije dozvoljavala rasprave na tu temu. "Basta!" - čulo bi se ponekad, ako bih ja, Titova pionirka, preterala u svojim opisima planetarnog sistema i galaksije.  Dejka se sa njom o tome nikada nije raspravljao. Njena čvrsta vera donela je bezbroj radosti u našu kuću. Prva u nizu bila je slika Andjela zaštitnika dece, iznad mog krevetića i niko nije smeo ni da je pipne.

Jelka se kitila 24. decembra, raskićavala 15. januara. U medjuvremenu, dva Božića, doček Nove godine i tatina slava, za mene su značili mnogo poklona, slatkiša i kolača.  Nona je održavala dve slave, dejkinu i tatinu, iako ni jedan od njih nimalo nije mario. Uskrsi, oni su posebna priča. Šarena jaja, farbana u crveno i u lukovini! Čokoladne zeke i pilići i silni paketi koji su pljuštali kao kompenzacija za udaljenost. Slali su mama i tata često, ali su često i dolazili i na taj način, blažili tugu i jad.

Uskrs! Mala korpica sa sveže nabranom travom, okupljeni drugari, šetnja od kuće do kuće. Živeli smo u kraju gde se ljudi nisu obazirali na zabrane i gde se Uskrs slavio onako kako dolikuje. U našoj kući se najduže zadržavalo, nona je uživala u prazniku i deci. Sada, kada pomislim na to, sigurna sam da je Uskrs, na neki način, u njoj izazivao neke lepe uspomene i neka čežnjiva osećanja. Mi tako često zaboravimo, i naši stari su, nekoć bili deca.

Roditelji su mi najviše nedostajali na raznim i čestim školskim predstavama. Učestvovala sam na svakoj. Publiku su uvek činili djaci i roditelji. Mene je gledala samo nona. Ostavljala je sve poslove, svečano se obukla i dolazila. Nijednu nije propustila. I za svetog Savu je dolazila u crkvu da me gleda i uživala je. Posle recitala, delilu su nam kesice bombona i tanjirić koljiva. Popa je uživao da proćaska sa nonom. Verovatno ga je, u polupraznoj crkvi, ova žena oduševljavala svojim prisustvom. I svojom postojanom verom.

Dve različite pravoslavne ikone, ikona Majke Božije sa malim Isusom, jedna slika Andjela čuvara. Jedna kućica sa malim vinogradom, bašticom i voćem. Jedna nona i jedan dejka. I mnogo, mnogo radosti, ljubavi i smeha.

Nona je otišla  prva, jednog 29. februara. Poseban dan, baš kao što je i ona bila posebna. Samo je zaspala i nije se više probudila. Ugasila se. Dejkino srce je izdržalo još tačno godinu i jedan mesec. I onda je presvislo. Mirno i u snu. Puklo! Tako je i lekar rekao. Umro je od tuge. Nije znao ni kafu da skuva. Nije ni morao.  

Nedostaju. Nedostajaće, uvek...

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


1 2 3  Sledeći»