Zvezda
Sve žene su zvezde i svaka sija posebnim sjajem. Ovih dana jedna zvezda, daleko na nebu, namiguje meni, smeši se sa zahvalnošću i gasovima ispisuje svoje ime oko sebe, ne bi li me podsetila još jedan put. Neke ljude smo poznavali, nekada davno, mnoge od njih smo zaboravili, neki su ostavili dubok trag, utisnut u naše bore, neki su iz našeg sećanja izčileli zauvek. Iščilela je i Ona, sve do pre nekoliko dana. A onda su me podsetili. Na najgori mogući način.
Stanovale smo u istoj ulici. Zdravo za zdravo, skoro je bilo sve. Tek, možda ponekad, pokoja izmenjena rečenica. Bila je iz alkoholom razorene porodice, posve sigurno duboko nesrećna, a lepa kao boginja i visoka i vitka kao jela. Imena njenog nisam mogla dugo da se setim. Neka sam prokleta.
Odrastale smo zajedno, u istom kraju, istu vodu pile, isto sunce upijale, a tako malo dodira smo imale, tako malo zajedničkog, to nam verovatno nije dozvolilo da uspostavimo bliži kontakt. Kao dve paralelne prave koje se nikada ne dotiču.
Izrasla je u predivnu devojku, a onda je odjednom nestala. Pričalo se da se udala za afričkog princa i da je otputovala u njegovu zemlju, njegovo pleme. Pričalo se da se nije dopala njegovim roditeljima i da je nešto pošlo po zlu i da se vratila. Da radi u nekom bordelu. Pričalo se svašta, nekada davno. Potom je opet nastupio muk. Bože, kako ne mogu da se setim njenog imena!?
Godinama o njoj nisam ništa čula. Godinama nisam ni pomislila na nju, a i zašto bih. Bila je tek samo jedna od mnogih sa margina mog bitisanja. A onda su je, naglo i bez najave, izvukli iz mračnih, paučinom prekrivenih uglova moga sećanja. Tek tako, neko drugi je se setio. Ubili su je - kažu mi - neke barabe, u nekom bordelu, u nekoj selendri. Tukli je do smrti. Umrla je u mukama!
Moj užas nije imao granice. Nije mi to saznanje davalo mira i danonoćno sam mislila na nju. Nju zaboravljenu, izvučenu iz duboko zakopanog ponora uspomena. Sada su me i podsetili na njeno ime. Zvala se Zvezda! Da, za mene je ona zvezda. Onako lepa, blistava i visoka. Zvezda.
Njena lepota je izazivala zavist, čak i sada, toliko posle njene smrti. Neki bolesni ljudi našli su način da je ponize, da je uvrede, da je kamenuju, da izazovu senzaciju. Ni mrtvoj joj nisu opraštali, lepotu, afričkog princa i to što je, posve sigurno, imala više duše i srca nego oni. Neoprostivo i drsko i bolno.
Zvezda! Posle nekoliko dana intezivnog razmišljanja pozvala sam neke prijatelje i zamolila da se raspitaju o njoj. Poginula je, u saobraćajnoj nesreći. Negde izmedju Osijeka i Zagreba, tamo na nekoj od već dobro poznatih "crnih tačaka" na autoputu "Bratstvo i jedinstvo". Nisu je ubili. Niko nije svojim rukama uprljao moju Zvezdu. Niko joj nije ugasio sjaj. Gasnula je sama, slučajno, tako je valjda bilo sudjeno.
Gleda mene moja Zvezda sa neba. Ceo Kosmos mi se smeši, ona mi šeretski namiguje i zahvaljuje što sam je se setila. U nekom drugom životu, na nekoj drugoj zvezdi, možda ćemo jednom biti prijateljice.
Gleda mene moja Zvezda sa neba. Ceo Kosmos mi se smeši, ona mi šeretski namiguje i zahvaljuje što sam je se setila. U nekom drugom životu, na nekoj drugoj zvezdi, možda ćemo jednom biti prijateljice.
Tužno..
@3msc, tužno. A priča je istinita.
Zaista tužna priča.
I mene je podsetila na neke drage ljude kojih više nema, i retko ih se setim.
Na žalost, puno je takvih sudbina.
iako je tužno, nije preovladala tuga već neko lepše osećanje
Najgore je to što postoji sve više ovakvih priča.Podsetilo me je na jednu moju,nekad najbolju drugaricu,sada samo poznanicu.
@nena58, sigurna sam da jeste.
@pitija, da. Pokušala sam da, na neki način, ublažim jednu tešku sudbinu.
@endzylove, bojim se da je tako. Sve više.