Diviti se lepoti jedne kraljice Sisi, sasvim je opravdano. Ono što je totalno neopravdano je što smo zaboravili koliko su i naše kraljice bile lepe, koliko nesrećne i koliko su, u svoje vreme, značile svom narodu. Jedna od najtragičnijih, i svakako najlepših je Draga Mašin, supruga kralja Aleksandra Obrenovića i kraljica Srbije od 1900. do svoje smrti 1903.

Poreklom iz bogate porodice iz Gornjeg Milanovca, Draga je bila veoma obrazovana žena, govorila je nekoliko stranih jezika, pisala je pripovetke, romane, bavila se prevodilačkim radom i, uprkos velikom bogatstvu svojih roditelja, veoma rano počela samostalno da zaradjuje za život. Veoma rano su je udali za rudarskog inžinjera Svetozara Mašina i taj brak je okončan posle tri godine nakon Svetozareve smrti. Bila je član srpskog novinarskog društva i urednik časopisa "Domaćica". Nakon smrti roditelja, prinudjena da se stara o članovima svoje porodice, Draga se našla u nezavidnoj situaciji te je morala da potraži neophodne izvore prihoda. Za vreme braka imala je priliku da upozna kralja Milana Obrenovića, dobrog prijatelja njenog prvog muža. Poznanstvo sa kraljem i kraljicom Natalijom rezultiralo je prijateljstvom izmedju Drage i kraljice i Draga postaje njena dvorska dama i pratilja posle razvoda Milana i Natalije. Draga prati kraljicu majku po Francuskoj i Rusiji u kojoj upoznaje mladog kralja Aleksandra. Hroničari tvrde da su se Draga i Aleksandar upoznali na plaži u Bijaricu, na Atlantiku i da je Draga, tom prilikom, Aleksandra spasila sigurnog davljenja. Ljubav izmedju kralja i 10 godina starije udovice je buknula i više joj ništa nije moglo stati na put. Uprkos velikom protivljenju kako Milana i Natalije, tako i srpske vlade, par se venčao 23. jula 1900. godine. Aleksandar je insistirao na odluci da srpske kraljice moraju imati srpsko poreklo što je dovelo do ostavke vlade i čaršijskih ogovaranja. Kum na venčanju je bio lično ruski car Nikolaj II Romanov.

Sve veće nezadovoljstvo izborom supruge i nove kraljice, upereno protiv kralja Aleksandra, dovešće, na kraju, do tragične smrti ovo dvoje ljubavnika. Tri godine, koliko su proveli u braku, dovoljne su da se napiše bar tri romana o njihovim životima. Milan i Natalija su se odrekli Aleksandra, Draga je imala lažnu trudnoću, Milan je umro van Srbije, u Beču, ne želeći da se vrati u zemlju u kojoj njegovo ime sramoti sin, niti da u njoj bude sahranjen. Kada je ustanovljeno da je trudnoća fantomska i da je nikada nije ni bilo, neprijateljstvo prema kraljici raste iz dana u dan, a sa njim i neprijateljstvo prema kralju. Opšta ekonomsko-politička situacija u zemlji veoma je pogodovala nastanku frakcije koja će, na kraju, presuditi kraljevskom paru.

Sve što se o atentatu na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu moglo napisati, napisano je. Sve što se moglo reći, rečeno je. Jedan gnusan čin, zamišljen u potaji, izveden je do kraja. Jedna žena, kriva zbog svoje ljubavi prema čoveku koji je bio, ni manje, ni više, već kralj lično, mučki je ubijena i raskomadana. Intimni delovi njenog tela nošeni su, na bajonetu, po Beogradu, baš kao što su, nekad ranije, radili francuski revoluicionari po Parizu. Strašno, neoprostivo i svakako za pamćenje. I za osudu. Jedina srpska kraljica, srpskog porekla, kraljevala je samo tri godine i poginula od ruke onih koji su trebali da je čuvaju.

Elizabeta Amalija Evgenija od Bavarske rodjena je 24.12.1837. godine u Minhenu od oca nadvojvode Maksimilijana Bavarskog i majke nadvojvotkinje Ludovike. Sisi ili Sissi, tako će je najčešće zvati celog života. Njeno detinjstvo u porodičnom zamku odlikuje se njenim vedrim duhom, radoznalošću, slobodom, i radošću. Okružena ljubavlju i pažnjom, živi život princeze u lovu, učenju i istraživanju. Njen duh ne miruje.

Silueta carice Sisi u muzeju u Beču.
Fhotos by sanjarenja56

Mala princeza izrasta u prelepu devojku, koju sasvim slučajno na poljani, u igri primeti car Franc Jozef I Habsburški i nenadano i van svakih očekivanja prosi njenu ruku, umesto ruke njene sestre. Od tog momenta počinju pripreme prelepe Elizabete za udaju i drugi po moći u Evropi, presto Austrougarske monarhije. Ona uči jezike, protokol i sve ono što je neophodno za jednu buduću imperatorku.

Venčanje carskog para održalo se 24.04.1854. godine i svetkovina je trajala tri dana. Elizabeta, vojvotkinja Bavarske, postaje carica Austrije, kraljica Madjarske, Hrvatske i Češke. Najlepša kraljica svih vremena i jedna od najlepših žena sveta. Njena lepota zasenjuje sve oko nje, ali ne uspeva da nadmaši njen slobodni duh. 

 
Brak sa austrijskim carem, nažalost, nije doneo Sisi očekivano. Ljubav supruga, ugrožena čestim odsustvima, nemogućnost da upravlja svojim domaćinstvom po sopstvenoj volji, mržnja svekrve Sofije i zatočeništvo u dvorcu, polako lome duh ove divne žene. Sa dolaskom dece, devojčica Sofije i Žizele, u Elizabeti raste želja za putovanjem i ona polazi sa starijom Sofijom u Ugarsku, uprkos izričitom protivljenju svekrve. U Ugarskoj mala Sofija umire i to će biti prvi veliki udarac Elizabeti. Njen duh polako klone i melaholija zauzima mesto radosti.

Sprečen velikim državničkim dužnostima, njen suprug nema ni snage ni volje da se meša u sukob majke i supruge i utehu nalazi u drugim ženama, što će samo produbiti razdor izmedju dvoje, inače u dubokoj ljubavi, monarha. U medjuvremenu Elizabeta radja sina Rudolfa, prestolonaslednika. Svoj mir održava čestim putovanjima. Redovnim vežbanjem, strogom dijetom i sportom ona održava liniju, za lepotu koristi voćne maske, kosu neguje balzamima. Bavi se lovom. I brine za svoj narod, za koji, opravdano smatra da živi teško. Na žalost, nema mogućnost da mu pomogne. Politika za nju ostaje van domašaja.

Da je sudbina nemilosrdna, čak i prema okrunjenim glavama, pokazalo se još jednom. U lovačkom dvorcu Majerling, 1889. pronadjena su tela prestolonaslednika Rudolfa i njegove ljubavnice Marije Večere. Do današnjih dana misterija nije razjašnjena. Smrt sina baca caricu u duboki očaj. Ona oblači crninu koju više nikad neće skinuti. Tuga, melanholija i depresija, pratiće je do kraja života. Sa malom svitom, carica napušta Beč i seli se na Krf u svoju vilu.

Očajna i usamljena, sa vestima o vezi svog supruga sa čuvenom glumicom Katarinom fon Šrat, carica piše svojoj jedinoj kćeri: "Nadam se da će moja smrt biti brza i bezbolna. Ne želim da umrem u svom krevetu. Želim da moja duša nadje mali otvor kod mog srca i odleti u nebesa".

Veoma retko Elizabeta napušta Krf. Tek ponekad ona odlazi na kratko u Švajcarsku. Tog kobnog 10.09.1898. carica odlazi u šetnju na jezero Mon Blan kod Ženeve. Prilazi joj mladić, nudeći joj buket cveća. Ništa ne sluteći, carica se nagnula da ga pomiriše. Italijanski anarhista Luigi Lucceni zario joj je tanku turpiju direktno u srce. Ne shvatajući šta ju je snašlo, carica pravi još par koraka i pada mrtva. Besmislen čin jednog zaludjenika. Elizabeta se nikad nije bavila politikom.

Najlepša žena sveta, najlepša kraljica svih vremena, sahranjena je u carskoj kripti u Beču, onoj istoj u kojoj se sahranjuju svi pripadnici dinastije Habsburg. Još jedna tragična smrt u ovoj porodici, kojoj potpuni sumrak tek predstoji.

Smrt jedne sjajne zvezde, ponekad je tek najava potpunog mraka.

 

 

 

Ruža sa karipskog Martinika, punim imenom Marie Josephe Rose de Tasher de la Pagerie, rodjena je 23.06.1763. na imanju svog oca, vlasnika plantaže šećera. Njena porodica, posle tropskog uragana zapada u finansijsku krizu te je bilo neophodno obezbediti pristojan brak ćerkama. Igrom sudbine Rouz, kako su je tada svi zvali, kreće 1779. brodom za Francusku i udaje se za oficira i aristokratu Aleksandra de Boarnea i uprkos veoma lošem braku radja dvoje dece, sina Eugena i ćerku Hortenziju. Za vreme Velikog terora 1794. Aleksandar i Jozefina su uhapšeni, Aleksandar optužen za poraz kod Meca i pogubljen. Posle višemesečnog zatočeništva, Rouz je oslobodjena i uz pomoć prijatelja i ljubavnika uspeva da sačuva imovinu supruga i obezbedi svojoj deci koliko, toliko pristojan život.

Opterećena dugovima, mučena sumnjama i mnogobrojnim avanturama, kako svojim, tako i njenih supruga, Aleksandra i velikog Napoleona, koga će tek upoznati, ova žena, prevashodno majka, nije uspela da u svoj život unese sklad, harmoniju i sreću. Za divljenje su njeni uspesi, njen uspon, pa čak i njen pad. Ona je znala kada i kako treba pasti, a sačuvati dostojanstvo. Ma koliko kontroverzna bila, Jozefina je uspela u onome u čemu retko koja žena uspe. Vinuti se u visine i zablistati.  

Napoleon Bonaparta, general, rodom sa Korzike upoznaje Rouz 1795. Šest godina mladji, odmah se zalubljuje u nju, naziva je svojom Jozefinom, jer mu se ime Rouz ne dopada. Zaprosio ju je 1796. godine i venčanje je obavljeno 09.03. iste godine. Odmah nakon sklapanja braka, Napoleon je usvojio Jozefininu decu i celog života ih voleo, kao svoju, oni su mu tu ljubav uzvraćali istom merom. Svega par dana posle venčanja, Napoleon vodi vojsku u Italiju, odakle piše Jozefini dugačka romantična pisma, puna uzdaha, strasti i žudnje. Sačuvana su do današnjih dana.

Napoleon je sebe proglasio carem Francuske 20.03.1804. Jozefina je postala caricom, a njena deca su dobila prigodne titule. Krunisanje carskog para obavljeno je 02.12.1804. u crkvi Notre Dame. Papa je došao da obavi krunisanje, ali je Napoleon napravio presedan, izazvavši opšte zgražanje i nevericu. Sam je sebi stavio carsku krunu, isto je učinio i sa Jozefinom. Ovaj incident, nezabeležen u istorijskim analima, ovekovečio je na platnu francuski slikar Žak Luj David.

     
Žak Luj David - Napoleon kruniše Jozefinu Bonaparta

Brak Jozefine i Napoleona prožimala je velika strast, neizmerna ljubav, ali i česta careva neverstva. U nemogućnosti da rodi prestolonaslednika, Jozefina, za koju se smatra da je u zatvoru ušla u ranu menopauzu, izazvanu stresom, posle više godina patnje, odlučila je da se razvede i tako caru pruži mogućnost za novu ženidbu. U medjuvremenu, njena ćerka Hortenzija udala se za Napoleonovog brata Luja, dok se sin Eugen oženio prelepom bavarskom princezom. Jozefina je na vreme obezbedila svoju decu. Ljubav majke i dece bila je neizmerna.

Brak je razveden 10.01.1810. a već 11.03.1810. Napoleon se ženi austrougarskom princezom Marijom Lujzom iz dinastije Habsburga, sa kojom, godinu dana kasnije, dobija sina Napoleona II. Jozefina živi u dvorcu u Parizu, bavi se hortikulturom i pati. Napoleon je često posećuje, žaleći zbog svega. Njegov brak sa Marijom Lujzom, koja Korzikanca smatra razvratnikom, zveri i nedostojnim svoje veličine, ubrzo postaje nesnosan, a njegovi vojni uspesi nazaduju. Gospodar sveta je na vrhu. Počinje njegov pad.

Jozefina je umrla 29.05.1918. u svom zamku. Iza nje su ostali varijeteti ruža koje je nabavljala iz Engleske, ukrštala i negovala. Nastavila je rad pogubljene francuske kraljice Marije Antoanete. Danas, zahvaljujući upravo njima dvema, imamo čuvene varijetete ovog, mnogima omiljenog, cveta. Jozefina se pobrinula da ostanu dokumenta o uzgoju sadnica, kao i njihovi crteži. Dosledno svom imenu. Ruže za Rouz! Napoleon je nikad nije preboleo. Njegova slava polako tamni, njegova vojska gubi na svim frontovima i dolazi do neizbežnog kraha. Posle niza uspona i padova, Napoleon umire na ostrvu Sveta Jelena, 05.05.1821. Zaveštao je svoje srce Mariji Lujzi. Balzamovano, ona ga dobija na čuvanje. Mrtvo, prazno srce. Ono živo, snažno i jako, ostalo je kod njegove Jozefine.

Napoleonov sin sa Marijom Lujzom umro je u svojoj 21. godini u Austriji. Njegova majka nikada nije marila za njega. Kažu da je rekao pred smrt: "Sve bi bilo drugačije da mi je Jozefina bila majka." Jozefina je u istoriju ušla kao carica, ali njena najveća zasluga je njena neizmerna ljubav i požrtvovanost prema deci. Sve što je u životu radila, radila je zbog svoje dece, dece običnog oficira i nižeg aristokrate. Dece koju je uzdigla na carski tron. Uzdigla do zvezda.

Ironijom sudbine, Napoleonov sin nije vladao. Danas na tronu Švedske i Danske, sede Jozefinini direktni potomci.  Potomci žene koja je kroz kal i glib Bastilje, preko kamenja i trnja sela na presto jedne od najvećih država u Evropi i znala kada sa prestola da sidje, dostojanstveno. Čak i po cenu sopstvenog bola. Jozefina živi i vlada i  danas kroz njih. Takva osoba zaslužuje divljenje.

Napoleon ju je zvao svojom zvezdom. I bila je. Najsjajnija, najblistavija, najtoplija, najveća zvezda. Dolaskom u njegov život unela je ljubav, sjaj, glamur, sreću. Kada je gasnula, svega je nestalo. Kraj jedne zvezde, doneo je kraj i drugoj. Život voli da se igra.

 

Mary Stuart, rodjena kao Mary Stewart 1542. godine, imala je svega šest dana kada je njen otac, kralj Škotske, Džejms V poginuo. Krunisana je sa nepunih devet meseci, postavši kraljicom pre navršenog prvog rodjendana. Udajom za Fransoa od Valoa 1558. ona dolazi na raskošni francuski dvor. Posle tragične pogibije Anrija III na viteškom turniru 1559. godine, Fransoa postaje kralj Francuske, Meri kraljica. Vladavina mladog para trajala je svega godinu dana, kada se Fransoa razboleo i umro 1560., Meri je, s obzirom da je brak bio bez potomaka, bila prisiljena da se vrati u Škotsku, ostavivši Katarinu Mediči da trijumfuje kao regent.

Kao zakonita kraljica Škota Meri se 1565. udaje za svog rodjaka Henrija Stjuarta, lorda od Darnlija i sa njim radja Džejmsa Stjuarta, budućeg Džejmsa VI od Škotske i Džejmsa I od Engleske. Brak Meri i Henrija, praćen burnim svadjama i trzavicama, okončan je sumnjivom Henrijevom smrću 1567. Njegovo telo pronadjeno je u vrtu, bio je, najverovatnije, zadavljen.

Meri se uskoro ponovo udaje za Džejmsa Hepberna, Erla od Botvela, za koga se opravdano slutilo da je organizator Henrijevog ubistva, po nalogu same kraljice. Ubrzo, Meri biva zatvorena i prisiljena na abdikaciju u korist jednogodišnjeg sina Džejmsa VI. Posle neuspelog pokušaja da povrati tron, ona se za pomoć obratila svojoj rodjaci Elizabeti I od Engleske.

Elizabeta je čvrstom rukom vladala Engleskom i nije zaboravila Merine pretenzije na njen tron. Mnogi katolici, i sama Meri Stjuart, smatrali su je jedinim legitimnim naslednikom engleske krune. U opravdanom strahu za svoju vlast, Elizabeta se odlučila da Meri zatoči i tako spreči svaki ustanak njenih pristalica. Narednih 19 godina Meri Stjuart će provesti po raznim kućama i zamkovima Engleske, dobro opskrbljena, ali i dobro čuvana.

Dok su pristalice Meri Stjuart smišljale planove i pokušavale da je oslobode, na Elizabetu je vršen pritisak da pogubi opasnu kraljicu. Kralj ne ubija kralja. Odlučiti se na takav korak, osuditi ga i staviti glavu drugog kralja, javno na panj, značilo je otvoriti opasna vrata. Otvoriti prolaz za glavu bilo kojeg kralja ili kraljice, pa samim tim, i svoju. Teška odluka!

Nakon tri neuspela pokušaja atentata na Elizabetu od strane Merinih pristalica, Elizabeta se odlučila na težak korak. Meri Stjuart je osudjena na smrt odsecanjem glave. Njeni podanici nisu uspeli da je spasu na vreme. 1587. Meri je pogubljena. Dostojansveno, u najboljoj haljini, popela se na gubilište i sama položila glavu na panj. Kažu da je dželatu ruka zadrhtala. Morao je da zamahne tri puta. Teško je pogubiti zakonitu kraljicu. Elizabeta je mogla da odahne.

Meri Stjuart se, celog života, bezuspešno borila za ono što joj je pred Bogom i zakonom pripadalo. Svoju krunu i svoj presto. Krunu Škotske i Engleske. Nije joj uspelo. Ili, možda jeste!?

Merin sin Džejms Stjuart postaje, posle Elizabetine smrti 1603. godine kralj Engleske, kao Džejms I Stjuart. Na taj način, Merina dinastija je smenila dinastiju Tjudora. Pobeda iz groba.

***

Pogubljenje Meri Stjuart, zakonite kraljice, otvorilo je, u tom se slažu svi istoričari, put ka pogubljenju narednih krunisanih glava. Otrov, davljenje, vešanje i druga ubistva, vršena u potaji, zamenila je legitimna osuda, izvršena javno. Par vekova kasnije, Luj XVI od Burbona i Marija Antoaneta, glavom su platili Elizabetinu kobnu, dugo odlaganu odluku. 

Ponekad je potrebno da jedna zvezda zgasne, da bi druge mogle da blistaju.

 

     

Retko se koja kraljica, pa i bilo koja druga žena, odlikuje osobinama koje je posedovala Brunhilda. Izuzetan temperament. Obrazovana, inteligentna, strastvena, opasna, zavodljiva, lepa, eksplozivna, osvetoljubiva, borbena, spremna na sve ili ništa. Do kraja, do same smrti. Njen lik i delo opevani su. Veliki nemački kompozitor Ričard Vagner bio je impresioniran Brunhildom, te je njoj namenjena opera "Siegfried", treća u nizu epske tetralogije "Prsten Nibelunga" (Der Ring des Nibelungen).

Kada sam prvi put pročitala životnu priču ove kraljice nisam mogla da verujem da je u VI veku živela žena takve moći, takvog znanja i  tako osebujnog temperamenta. Brunhildi se moramo diviti. U vreme vladavine okrutnih muškaraca, velikih političkih previranja, kada se karta zapadne Evrope crtala mačem i kopljem, a bojila krvlju, dinastija Merovinga oplemenila je svoju krvnu lozu ovom kraljicom-ratnicom, vizigotskom princezom iz Toleda. Brunhilda će, tih decenija, stvarati države, krojititi istoriju i ući u legendu.

 
 Scena iz opere Zigfrid, izvedene 2005. godine u narodnom
 pozorištu u Pragu

Brunhilda od Austrazije je bila kraljica franačke Austrazije i vizigotska princeza (Toledo, 543. — Renev, 613.), kćerka vizigotskog kralja Atanagilda i njegove žene Gosvinte. Udala se za franačkog kralja Austrazije, Zigeberta I, sina franačkog kralja, Hlotara I. Učestvovala je u sukobima i ratovima protiv Neustrije, izazvanim ubistvom njene sestre, Galsvinte, žene Hilperiha I, neustrijskog kralja. Bila je regent Austrazije i Burgundije. Iako s početka njene vladavine poznata kao liberalna vladarka i veliki političar, Brunhilda je kasnije postala sinonim surovosti i škrtosti.

Brunhilda je rođena negde oko 543. godine u Toledu, kao mlađa kćerka vizigotskog kralja Atanagilda i njegove kraljice, Gosvinte. Imala je samo 11 godina kada je njen otac stupio na vizigotski presto, 554. godine. Vaspitana je u duhu arijanskog hrišćanstva.

Zategnuti odnosi između franačke i vizigotske kraljevine izazvani tridesetak godina ranije ubistvom franačke princeze Klotilde koje je izvršio njen muž, vizigotski kralj Atanarih, poboljšali su se negde oko 565. godine, te je franački kralj Austrazije, Zigebert I, zaprosio ruku vizigotske princeze. Ovaj brak je išao na ruku i Francima i Vizigotima: Atanagild je mogao mirno da se posveti borbama sa Vizantincima i Svevima, a Meroving Zigebert je tim brakom dobio na jačini u sukobima sa svojom braćom. Zigebert I je bio jedan od četiri sina Hlotara I koji je pre smrti podelio svoje kraljevstvo između svoja četiri sina: Zigebert je dobio Austraziju, Hilperih Neustriju, Haribert Pariz, a Guntram Burgundiju. Prema istoričaru Grguru Turskom, Zigebertov brak je bio smišljen i kao kritika svojoj braći u pogledu odabira žena. Dok su ostala trojica bila oženjena promiskuitetnim ženama niskog roda, Zigebert se oženio obrazovanom princezom visokih moralnih načela.

Brunhilda je prihvatila da se pokrsti i pređe u katoličku veru. Venčanje se obavilo u gradu Mec, prestonici Austrazije, 566. godine.

Grgur Turski, istoričar merovinškog doba franačkog kraljevstva, napisao je o Brunhildi: "Beše to devojka elegantnih manira, lepog stasa, poštena i smerna, prijatna sagovornica i dobra savetnica.

Kao odgovor na Zigobertov potez, njegov brat Hilperih, soasonski (neustrijski) kralj, izdejstvovao je poništenje braka sa svojom prvom ženom, Audoverom, i poslao je izaslanike na vizigotski dvor i zaprosio Brunhildinu sestru, Galsvintu. Grgur Turski kaže da je to uradio jer je zavideo svom bratu na braku sa Brunhildom. Galsvinta je međutim, zahtevala od svog muža da ukloni sa dvora sve svoje prostitutke i ljubavnice, što je Hilperih odbio da učini, te su on i njegova omiljena ljubavnica, Fredegunda, skovali zaveru i ubili Galsvintu u roku od godinu dana, nakon čega se Hilperih oženio Fredegundom. Brunhilda je onda naterala svog muža da traži od Hilperiha da joj vrati teritorije koje mu je Galsvinta donela u miraz (Bordo, Limož, Kaor, Bearn i Bigor kao nadoknadu za sestrinu smrt, a Zigebert je nagovorio svog brata, kralja Burgundije, Guntrama, da posreduje između njih. Hilperih je teška srca pristao da vrati gradove, a Brunhilda nije zaboravila na ubistvo svoje sestre. Uskoro je sklopljen kratkotrajni mir posredovanjem Germana, pariskog biskupa. Između 567. i 570, Brunhilda je Zigebertu rodila troje dece — dve kćerke, Ingundu, Hlodosindu i jednog sina, Hildeberta.

Primirje je prekršio Hilperih 575. godine, kad je izvršio invaziju na Sigebertove teritorije u nastojanju da povrati izgubljenih pet gradova. Sigebert je pobedio Hilperiha u borbi u kojoj je poginuo koji je pobegao u Turnaj. Parižani su slavili Zigeberta kao osvajača kad je ovaj otišao tamo sa Brunhildom i decom. German je pisao Brunhildi i zatražio da ubedi svog muža da poštedi svog brata i da uspostavi mir. Germanovi hroničari tvrde da se Brunhilda oglušila na ove molbe, tako da je Zigebert krenuo da opseda Turnaj. Fredegunda je, videvši svog muža u opasnosti, unajmila dvojicu plaćenika koji su ubili Zigeberta u Vitriju sa otrovnim bodežima, a Brunhilda je zarobljena i zatvorena u Ruanu. Hilperih je onda tražio pravo na presto Austrazije. Međutim, Brunhilda je uspela da izdejstvuje beg svog sina, Hildeberta II, te je tako tražila presto Austrazije za svog sina, a regenstvo za sebe. Plemstvo Austrazije je priznalo Hildeberta kao kralja, međutim odbilo je da da regenstvo Brunhildi. Umesto nje, regent maloletnog Hildeberta postao je Zigebertov i Hilperihov brat, kralj Burgundije, Guntram.

Drugi brak

Iako mu je otac izričito zabranio, Meroveh, sin Hilperiha i Audovere, otišao je u Ruan pod izgovorom da poseti svoju majku. Tamo je upoznao Brunhildu i zaljubio se, te su se mlada udovica i on venčali, kako bi izbegli skandal. Meroveh je tad imao 19, a Brunhilda 32 godine. Venčao ih je biskup Ruana, Pretekstatus, međutim, kako beleži Grgur Turski, ovaj brak je bio protivzakonit jer je Brunhilda bila Merovehova tetka. Hilperih ih je opseo u crkvi sv. Martina i na kraju odveo Meroveha sa sobom u Soason. U želji da poništi brak, Hilperih je na silu zaredio Meroveha i poslao ga u manastir Le Mans, gde je ovaj postao sveštenik. Meroveh je, međutim, pobegao u svetilište sv. Martina u Turu, crkve Grgura Turskog (koji je inače bio savremenik svih ovih događaja, a kasnije u Šampanju. Na kraju se vratio u Tur 578. godine, i kada je izgubio u borbi za presto, tražio je od sluge da ga ubije.

Prvo regentstvo

Brunhilda je pokušala da se dokopa regentstva u ime svog sina Hildeberta, ali kad je plemstvo Austrazije to odbilo, povukla se na kratko na dvor Guntrama od Burgundije, Zigebertovog i Hilperihovog brata, kako bi prikupila snagu za postizanje svog cilja. Vrativši se u Austraziju, preuzela je vlast i počela da vlada kao regentkinja. Njena prvobitna vladavina je karakteristična po administrativnim reformama koje je vršila u duhu svog vizigotskog obrazovanja. Popravila je mnoge stare rimske puteve, izgradila mnoge crkve i opatije, podigla neophodna utvrđenja, reorganizovala vođenje kraljevskih finansija, i izvršila reformu kraljevske vojske. Međutim, bila je stalno u sukobu sa plemstvom Austrazije koji su videli ugreženim svoje povlastice sa tako jakim vladarom kao što je bila Brunhilda, koja nije propuštala da nametne kraljevski autoritet gde god je smatrala neophodnim. U nastojanjima da ojača svoju poziciju i prestiž i moć monarhije, ubedila je Guntrama koji nije imao naslednika, da usvoji Hildeberta i načini ga svojim naslednikom, što je ovaj i uradio 577. godine.

Godine 579. udala je svoju kćerku Ingundu (koja je tada imala samo 13 godina) za vizigotskog princa Hermenegilda, i na taj način sklopila savez između kraljevske kuće Austrazije i Vizigotskog kraljevstva, svoje domovine. Međutim, sa Hermenegildovim napuštanjem arijanizma i prihvatanjem hrišćanske ortodoksije oboje su bili uvučeni u turbulentne događaje koji su se tragično završili smrću mladog bračnog para.

Brunhilda je vladala Austrazijom do 583. godine, kada je Hildebert napunio 13 godina, starost koja se po merovinškoj tradiciji smatrala punoletstvom.

Odnos sa kraljem Guntramom od Burgundije

Sukob sa Fredegundom se opet razbuktao nakon Hilperihove smrti. Kako je sad postala regentkinja u Neustriji, Fredegunda je bila u mogućnosti da obnovi rat sa svojim starim neprijateljem. Međutim, Brunhilda je prvo morala da se obračuna sa neprijateljima u sopstvenoj zemlji.

Mnoge vojvode su veoma negodovale zbog velikog uticaja koji je vršila Brunhilda na svog sina, mladog kralja. Njih trojica — Rauhig, Ursije i Bertefrid — skovali su zaveru da ubiju Hildeberta. Međutim, zavera je propala, Rauhig je ubijen, a Ursije i Bertefrid su uspeli da pobegnu. Nakon ovog događaja, Guntram je odmah pozvao Brunhildu, Hildeberta i Hildebertovu decu da se sklone na njegov dvor, smatrajući da su im životi u opasnosti, što su oni i učinili. Uskoro su preostala dva zaverenika bila ubijena.

Godine 587. Guntram, Hildebert i Brunhilda su sklopili sporazum u Andelou, čime su obezbedili presto Burgundije za Hildeberta nakon Guntramove smrti, kao i savez dve države koji je trajao dokle god je Guntram bio živ.

Iste godine, vizigotski kralj, Rekared I, poslao je izaslanike Hildebertu i Guntramu. Hildebert ih je primio i sklopio savez sa Vizigotima dok je Guntram iz samo njemu poznatih razloga odbio da ih primi. Zbog toga, kada su Brunhilda i Hildebert ugovarali brak za Hildebertovu sestru Hlodosindu sa Rekaredom, Guntram je taj predlog odbacio, te su i pregovori napušteni. Godine 592., Guntram je umro i Hildebert, prema sporazumu iz Andeloa, nasledio je burgundski presto i odmah objavio rat Hlotaru II od Neustrije.

Drugo regentstvo

Nakon Hidebertove smrti (septembar ili oktobar 595.), Brunhilda je pokušala da vlada Austrazijom i Burgundijom u ime svojih unuka, prvo Teudeberta II i kasnije i Teuderiha II. Iako je ona pripisala Hildebertovu smrt Fredegundi, Fredegunda je umrla 597, te je samim tim i njihovo rivalstvo privedeno kraju. Međutim, sukob su nastavili potomci dve kraljice, još dugo godina.

Godine 599., Brunhildin stariji unuk, Teudebert, na čijem je dvoru ona živela, ju je proterao. Našao ju je neki seljak kako tumara u okolini Arcisa u Šampanji i odveo ju je Teuderihu. Teuderih ju je dočekao otvorenih ruku i vrlo brzo potpao pod njen uticaj. Brunhilda je želela da se osveti Teudebertu. Uskoro su se braća našla u ratu.

Od ovog trenutka Brunhilda će se pokazati kao izuzetno nemilosrdna osoba, što će je na kraju i odvesti u smrt. Skovala je zaveru protiv Bertoalda, majordoma burgundijskog dvora kako bi ga ubila i na njegovo mesto dovela svog ljubavnika, Protadija. Godine 604., ubedila je Teuderiha da pošalje Bertoalda da ispita kraljevske posede duž Sene. Klotar II, koji je verovatno saznao preko Brunhildinih doušnika za Bertoaldovu inspekciju, uznemirio se i poslao neustrijskog majordoma Landriha (slučajnost je htela da to bude bivši Fredegundin pristalica), da krene u sustret Bertoaldu koji je sa sobom imao samo malu pratnju. Bertoald je ubijen, a na njegovo mesto je ubrzo postavljen Protadije.

Brunehilda i Protadije su ubrzo ubedili Teuderiha da obnovi rat sa Teudebertom, ali su majordoma ubili njegovi ljudi koji nisu želeli da ratuju samo zbog kraljičine sujete. Čovek koji je naredio ubistvo Protadija, vojvoda Unselen, bio je vrlo brzo uhapšen po Brunehildinom naređenju, mučen i pogubljen. Nije bio prvi vojvoda koji je pao kao žrtva kraljičine osvetoljubivosti.

Deziderije, biskup Vjena, optužio je Brunhildu za incest i okrutnost. Potom je pred njom i kraljem Teuderihom održao propoved o čestitosti, što je izazvalo bes kod kraljice koja je potom naredila da se biskup ubije u selu koje se danas zove Sen Didje sir Šalaron.

Teuderih II od Burgundije i njegova baba Brunhilda, osvojivši velike teritorije 612. godine, osetili su se toliko jakim da su odlučili da napadnu Teudeberta II. Sukobili su se u bici kod Tolbijaka, gde je Teudebert bio pobeđen. Brunhilda ga ja oterala u manastir i naterala ga da se zaredi, što ga je po običajima onog vremena onemogućavalo da ponovo preuzme presto. Zatvoren je u manastir zajedno sa svojim sinom, Merovehom, gde su obojica umrli iste godine. Time je Teuderih potao kralj Burgundije i Austrazije. Međutim, vrlo brzo je umro (613. godine) od dizenterije u Mecu, prestonici Austrazije.

Treće regenstvo i smrt

Brunhilda je tada tražila krunu za svog praunuka Zigeberta II i regentstvo za sebe, ali je plemstvo Austrazije pod vođstvom Pipina Landenskog i biskupa iz Meca, sv. Arnulfa, to odbila i sklopila savez sa Hlotarom II od Neustrije, Fredegundinim sinom, koji je preduzeo vojni pohod na Austraziju.

Brunhilda, ostavši bez vojne podrške, obratila se za pomoć germanskim plemenima koja su živela na obalama Rajne, ali je bila uhvaćena u Orbeu. Izvedena je pred sud u Renevu, gde je bila optužena za smrt mnogih važnih osoba. Prema hronikama, stavljena je na muke tri dana, zatim ju je Hlotarova vojska izvrgla ruglu, i na kraju je bila vezana za konja koji ju je vukao po zemlji do smrti. Drugi izvori navode da je bila rasčetvorena između četiri konja.

Kraljica Brunhilda je umrla 13. oktobra 613. godine. Njeni posmrtni ostaci su spaljeni i njen pepeo položen u sarkofag u opatiji koju je ona osnovala 602. godine, San Martin u Otunu. Danas njeni posmrtni ostaci počivaju u muzeju Rolin u Avinjonu.

Brunhilda, žena-zvezda, plemenita, okrutna, sjajna. Njen sjaj dopire sve do našeg vremena.

Napomena: tekst izmedju zvezdica u celosti preuzet sa Vikipedije.

 
 Pogubljenje kraljice Brunhilde, gravura iz 1884. godine.