Roksana rodjenje (čuvari tajne 6)

Jedne prohladne februarske večeri, godine 1021. Al Hakim Bi-Amr Allah, 6. fatimidski kalif, i 16. ismailitski imam, odlučio je da se prošeta kairskim brežuljcima. Kalif se nikada nije vratio. Velikog reformatora i živućeg boga, Druzi još čekaju pod svojom šarenom petokrakom zvezdom. Pričalo se, a i danas se govori da je Veliki Kalif spoznao drevna znanja, ona koja je glasnik Tot doneo od samih bogova. Al Hakim je od tada sebe proglasio Bogom, ukinuo ropstvo i poligamiju... Al Hakim će se vratiti, ali ne u svom vremenu i ne na kairske brežuljke. Al Hakim je čuvar.

***

Moira je provela skoro čitavu noć u čišćenju i vidanju rana mladog ratnika. Bojala se za njegov život, kako bi se bojala za svoj sopstveni, ali je pred zoru, neka je Velikoj Brigiti hvala, groznica malo popustila. Lepota mladog čoveka iznenadila ju je, ali i radovala. Znala je: on je došao zbog nje i njoj je sudjen. Povrede su nanete u borbi, bila je sigurna u to. Razderotine mačem i ubode kopljem, dobro je poznavala. Bilo je čudo kako je živ. Melemi koje je stavila zaustaviće gnoj i krvarenje i ona je mogla da predahne. Kada je sunce došlo do zenita, mladić je mirno spavao Moira je pomilovala kratku, crnu kosu, do nedavno slepljenu krvlju i znojem i tiho se iskrala iz kolibe da obavi zahvalnicu Danu i Brigit. Danas je bio njen rodjendan, a ona je dobila božanski poklon.  

Bila je dete hrasta, samim tim posebna i mistična, baš kakvi odabrani i moraju biti.

Tri dana i tri noći Moira je negovala mladog ratnika. Lebdeći negde izmedju ovog i onog sveta, mrmljao je na nekom stranom jeziku, ali, začudo, ona ga je sve razumela. Pripadao je skitskom plemenu koje se povlačilo na sever pod naglim naletom pripadnika njenog naroda, i u jednom sukobu konj pod njim beše ubijen. Skit bez konja je samo pola čoveka. Neprijatelju je bilo lako da ga obori strelama i da ga, onemoćalog, dokrajči kopljem. Misleći da je mrtav, ostavili su ga na polju, a on se poslednjom snagom doteturao do bora sa imelom. Tabita, velika boginja Skita, dala mu je snagu i moć. Tabita mu je rekla da mora da živi, da njegov zadatak još nije ispunjen. I Alan, jer to beše ime ovog Skita, ostade na maloj planini da ispuni cilj svog postojanja.

Na dan letnjeg solsticija, najveće svetkovine Kelta, Moira i Alan su se poljubili ispod imele, po drugi put. Obasjan zvezdama Danuvius se svetlucao i valjao svoje moćne talase, nesvestan dvoje mladih ljubavnika i njhove uzavrele strasti. Boginja, po kojoj je dobio ime, smešila se. Dobro su odabrali, i ovaj put. Bogovi mogu biti mirni. Bar još jedno, ali krajnje neizvesno vreme. Sa ljudima se nikad ne zna! Čudna je njihova ćud! A neprijatelj nikad ne miruje. Koliko je dobra, toliko je i zla medju ljudima, jer kako je gore, tako je i dole i tako će i biti dok je univerzuma!

Moira je, uprkos poodmakloj trudnoći, obavljala svoje poslove istom revnošću, ali i sa više ljubavi. Njeni Skordisci prihvatili su Alana, ako ne dragovoljno, ono bar sa trpeljivošću, svojstvenu samo onima koji su u stanju da u prirodi i svemu živućem pronadju dobrotu. Moirina lepota rascvetavala se iz dana u dan i ona je postajala nekako mekša, potpuno nesvesna sopstvene ranjivosti, ali duboko svesna svog cilja i svega onoga što će joj majčinstvo doneti. Zadatak nimalo lak, ali ovde, na ovoj planini, uz ljubav čoveka kome je bila odana i kome je bila sudjena, uz moćnu reku, sve će biti lako. Mislila je i molila se, zaboravljajući reči svoje majke.

Od sudbine niko nije pobegao, i sudbini se niko ne suprotstavlja, uzaludna je to rabota. 

Nove svečanosti, pred dolazak zime, donele su Moiri nove zadatke: skupljanje listova i grančica hrasta, pravljenje venčića. Trebalo je slaviti, smena godišnjih doba, smena ciklusa, uspavanoj prirodi poželeti odmor do nove obnove... Radost zbog belog, snežnog pokričava koji će štititi majčicu zemlju i dati joj novu, okrepljujuću snagu i pripremiti je za nove darove koje će pokloniti ljudima... Radost zbog blizine proleća i dolaska novog života... Radost... I, kao grom iz vedra neba, vest da Alana nema više, da je nestao, negde u pitomoj šumi njene planine. 

Moira je čekala svog ljubavnika, nepokolebljivo, onako kako čeka samo onaj ko ume da voli do kraja. Nije se obazirala na priče koje su se širile plemenom: kako je Alan pronašao svog konja i pridružio se svojim skitskim lutalicama, kako je pronašao zlato u planini i pobegao... Ona je čekala, čekala strpljivo, u nadi da će se vratiiti ljubav njenog života. U čekanju, zima je proletela kao san. Još jedan veliki praznik, u slavu obnavljanja prirode i majke zemlje naterao ju je da se pokrene, osnaži i otrgne od tuge. Tog velikog dana, lako kao srna, Moira je na svet donela prelepu devojčicu. Dok su negde duboko u poluzatrpanim oknima nekog starog rudnika gvoždja, u nedrima njene voljene planine trunule kosti njenog ljubavnika, Moira je devojčici dala ime Roksana, po skitskom plemenu Rokselani, kom je pripadao Alan.

-Naučiću te svemu što znam, pokazaću ti sva moja mesta, otkriću ti sve moje tajne. Čuvaću te kao svoje oči, ljubljena! - obratila se Moira detetu i prvi put zaplakala za izgubljenom ljubavlju.

nastaviće se...

keltska ratnica

 

 


Komentari:


  1. 04. 02. 2013. 20:35

    mila "moira" ,da mi je piti vode sa tvojih usana "na dan letnjeg solsticija, najveće svetkovine Kelta",ti si roksana kći vatre

  2. 04. 02. 2013. 21:29

    Citam i samo se pitam, odakle ti ovolika inspiracija ! Divno, pozz :)

  3. 04. 02. 2013. 21:48
    roksana

    @mediterraneo, Roksana je kći vazduha, a vazduh potpiruje vatru! :))) Pozdrav mediterraneo!

  4. 04. 02. 2013. 21:49
    roksana

    @nesudjena, hvala ti. Inspiracija navire sama. Drago mi je da ti se dopada.

  5. 04. 02. 2013. 22:27

    Jako lepo uklopljene priče ;)

  6. 05. 02. 2013. 14:24

    Najteže je čekati..

  7. 05. 02. 2013. 18:04
    roksana

    @izbjeljivanje zubi, hvala!!!

    Dobrodošlica na moj blog. :)

  8. 05. 02. 2013. 18:05
    roksana

    @3msc, a još teže kada znaš da nećeš dočekati. :(

  9. 05. 02. 2013. 21:36

    Prelepa je priča, o ljubavi i hrabrosti...životnim mudrostima.
    Nadam se da će se on vratiti :(

  10. 05. 02. 2013. 23:19

    Mislim da se prava ljubav uvek vrati i da je vredna čekanja.Veoma zanimljiva i lepo napisana priča.Jedva čekam nastavak,nestrpljiva sam kao pred nove epizode Sulejmana Veličanstvenog:DDD

  11. 06. 02. 2013. 16:08
    roksana

    @nena58, vratće se, ali ne onako kako bi se očekivalo, bar ne u ovom životu.

  12. 06. 02. 2013. 16:09
    roksana

    @endzylove, da, prava ljubav je vredna čekanja. Veoma me raduje što ti se toliko dopada!

Slobodno prokomentarišite članak

Dodaj komentar





Zapamti me