Pismo Cecilie Galerani Leonardu da Vinčiju (čuvari tajne 14)

Veoma cenjeni maestro

Posmatram portret koji ste uradili pre tri godine za našeg voljenog Vojvodu Lodovika. Sigurna sam da već znate koliko veliko je bilo njegovo oduševljenje i sreća što ste mu ukazali toliku čast i naslikali hermelina u mojim rukama. Kome ste, maestro, ukazali čast? Njemu, ili meni? Mojim velikim, gramzivim rukama? Vi, majstor geometrije, anatomije i matematike!? Belom, gramzivom ubici? Onom koji liže krv sa svog divnog, belog krzna!? Zašto maestro? Zar je tako velika Vaša mržnja i Vaš prezir? Vi, maestro, o meni ništa ne znate. Ja nisam kći putane, nisam kći kurtizane, ja nisam sama birala svoj put. Sve što se u mom životu dešava, nametnuto mi je, ne mojom voljom.  Zar mislite da je mladoj ženi lako biti ljubavnica, uvek druga, nikad prva. I uvek samo jedna u nizu. Moj sin će uvek biti bastard, a moje, onako velike, ruke, uvek će biti prazne.

Maestro, ja znam da nas Bog nije stvorio po svom liku, niti nam je dao osećanja koja sam poseduje. Jer, ako jeste, zbog čega su ljudi toliko zli, zašto moja, inače prolazna, lepota, nije ispunila i moja očekivanja? Zašto mi, bar trun dobrog, nije donela? Da imam svoj dom, svoju porodicu, svoj život! Maestro, da li ste se ikad zapitali koliko patim? Svesna sam bola, koji samo moje prisustvo i prisustvo mog sina, nanosi Vojvotkinji, ali Vas molim, nemojte zbog toga mene kriviti. Moja krivica je, u svemu tome, najmanja. Ne prezirite me. Moje čedo je jedino što imam, a i njega će mi, sigurna sam, uskoro oduzeti.

Sigurno ćete se zapitati zbog čega Vam pišem. Nije to zbog toga što želim sebe da opravdam, nije ni zbog toga što, duboko u duši, osećam gnev prema svetu koji mi je uskratio ono do čega mi je najviše stalo, a to je mir porodičnog doma. Niti je zbog krvoločne životinje kojom ste ukrasili moj portret. Zapravo, još dok smo radili u Vašem studiju, imala sam potrebu da Vam prenesem jedan detalj iz mog života, za koji smatram da će Vama biti interesantan. Na žalost, nije se ukazala prilika. Kasnije sam, pomalo ljuta na Vas, želela da Vam uskratim svoje saznanje, ali sam ipak odlučila da, makar i na ovaj način, saopštim vest za koju sam sasvim sigurna da je Vama namenjena.

Ispričaću Vam priču iz mog detinjstva. Vi, sami, znaćete koliko Vam je važna.

Moja majka nije imala puno nakita, ali je posebno bila ponosna na bisernu ogrlicu, poklon ambasadora Firence. Kada sam znala da neću biti uhvaćena, uvlačila sam se u njenu sobu i igrala njenim nakitom. Sotona ne miruje, kažu! Avaj, jednoga dana, u igri, pukla je dragocena kopča od dijamanata i safira. Baš u tom trenutku neko se približavao sobi i ja sam se sakrila iza draperije. U sobu je ušla moja majka u pratnji izvesne dame koju, onako zaklonjena, nisam mogla videti. Njihov razgovor je kratko trajao i one su brzo napustile prostoriju, a ja sam se, nedugo potom, krišom izvukla, prethodno vrativši uništenu ogrlicu na mestu. Jasno Vam je da je moje zlodelo ubrzo otkriveno i ja sam bila prvi okrivljeni. Pokušala sam da se izvučem iz neprijatne situacije i slagala sam. Da, maestro, slagala sam! Rekla sam da je to sigurno uradila ona žena koja je pre neki dan bila u kući. Možete li zamisliti moj užas kada se ruka moje majke spustila na moj obraz uz te&∓ˇke reči. Ni danas Vam ne bih mogla reći šta me je više zabolelo. 
- Nikad, nikad, nikad, ova žena ne bi uništila bilo šta na svetu, niti bi taknula nešto što joj ne pripada! - vikala je moja majka. I ja sam znala da sam izgubila poverenje one koju sam, do tada, najviše volela.

Zapitaćete se kakve to veze ima sa Vama, maestro. Reći ću Vam. Zapamtila sam reči koje je dama izgovorila, upravo zbog toga što sam i sama bila veoma uplašena. Rekla je: - Margerita, u velikoj sam opasnosti. Svi mi. Poruči majstoru Leonardu da uništi mapu, ali da nekako nadje način da je zapamti. Mi znamo da je on za to sposoban. Čuvaj se Margerita, zlo ne miruje. Dobra moja, čuvaj se! I to je, maestro, bilo sve. Znam da Vam moja majka, u silnom strahu, nije prenela poruku. Zato Vam je ja sada prenosim, iako mi njen sadržaj nije sasvim jasan. Nadam se da će Vama pomoći. 

Još jednom ću Vas zamoliti da moje grehe ne shvatite kao moj izbor. Ne, mi nismo stvoreni po liku božijem, ili Bog koji nas je stvorio i nije tako dobar. Ne, maestro, ja nisam izgubila svoju veru, mene je samo napustila nada.

Ostajte mi u dobrom zdravlju, poštovani i setite se, samo ponekad, da velika ruka ne grabi uvek više, već i više može od sebe dati. Molite se za moju dušu, srce su mi, odavno, zgazili.

Vaša Cecilia Gallerani

U Milanu, 15. jula, godine Gospodnje 1491.



Pismo velikom majstoru i umetniku Cecilia je poslala po odanom i pouzdanom sluzi, u ranim jutarnjim satima. Te iste noći jedan od mladih Leonardovih učenika našao se sa izvesnim, maskiranim čovekom na obali reke Po. - Sve sam pretražio i nigde nema ničega. Nisam uspeo da, medju majstorovim skicama, nadjem bilo šta što bi bilo nalik mapi. Pokušaću da... - njegove reči je prekinuo udarac od kog mu je glava poletela u stranu, a krv pokuljala iz usta i nosa. Skoro istovremeno osetio je, pod grlom, hladnoću bodeža. - Traži dalje. - bilo je sve što je maskirani rekao, a zatim je, ošinuvši konja pod sobom, nestao u noći. Mladi učenik se stresao, dok mu se odvratna tečnost slivala niz nogavice. Strah koji je osećao bio je gotovo opipljiv. Nije mogao da vidi lice čoveka, ali svi su znali da se ispod maske krije Mikeleto, okrutni ubica Čezara Bordžije. - O, Majko Božija! - prošaptao je sebi u bradu - Šta sam to učinio!

nastaviće se...


Komentari:


  1. 22. 04. 2013. 21:03

    Sad sve vise zelim tvoju knjigu u rukama i da uzivam citajuci bez prekida.

  2. 22. 04. 2013. 22:01
    trunsmoitren

    И ја, и ја!

  3. 23. 04. 2013. 10:34
    roksana

    @merkur, eh, kad bi bilo! :)))

  4. 23. 04. 2013. 10:35
    roksana

    @trunsmoitren, hvala ti. Dug je put od pisanja do islaska knjige. Sigurna sam, znaš i sama! :))))

  5. 23. 04. 2013. 17:21

    Знам, Роксана, добро знам, али такође знам да није ни немогућа мисија.;-)

  6. 26. 04. 2013. 18:28
    pricalica

    Прочитах, даклеМ! :)
    Машем!

  7. 26. 04. 2013. 21:59

    I dalje putujem s tobom draga.... Samo napred pa da vidimo i osetimo pod prstima stranice knjige! :)

  8. 30. 04. 2013. 16:05

    Procitahi i zamislih se nad ovim ?
    Ti,si carobnica koja me prenosi iz jednog veka u drugi.Obozavam sva tvoja putovanja kroz reci.I,naravno da se radujem tvojim knjigama.
    Grlim te.

  9. 06. 05. 2013. 15:47
    roksana

    @trunsmoitren, nije, znam. Videćemo šta će od svega, na kraju, ispasti. :)))

  10. 06. 05. 2013. 15:47
    roksana

    pričalica, odmahujem ti rado! :)))

  11. 06. 05. 2013. 15:49
    roksana

    @ivanairislj, putujemo! Iz tvojih usta u Božije uši, draga. Hvala ti što veruješ u mene! :)))

  12. 06. 05. 2013. 15:50
    roksana

    @lora1, da, znam zašto si se zamislila. I treba. Najlakše je nama ljudima da osudjujemo, nikada se ne udubivši u srž.

    Grlim te, draga moja i često mislim na tebe.

Slobodno prokomentarišite članak

Dodaj komentar





Zapamti me