Poslednja ruža za...
Dok hodimo hodnicima našeg bitisanja da li se ikad zapitamo šta nas na kraju puta čeka? Tama ili svetlost, radost ili bol? Da li kraj te, uvek nepoznate staze, uvek znači kraj i svega oko nas? Ko smo i šta smo i zašto smo ovde gde jesmo?
Dok mi danas bol razdire grudi, ne samo zbog nedostajanja i praznine koja se uvukla i peče svojim ništavilom, već i pitanja na koja nikada neću dobiti odgovor i onog večitog, neizgovorenog i potpuno nepoznatog sutra... Ne bojim se svoje nemoći, bojim se svoje snage. Ne plašim se samoće, utvara i ružnih snova, plaši me ono što poznajem najbolje. Plašim se sebe i svojih stavova.
Ne postavljam nepotrebno pitanje zašto, jer na njega nikad neću dobiti odgovor. Tako je bilo zapisano u lavirintu sveukupnog vremena. Bili smo nekad ovde, sada nas više nema. Doći će neko drugi i ponovo preživljavati naše živote, sanjati iste snove. Možda ćemo se i mi vratiti kao cvrčak ili kao mrav. Kao ptica ili lav... Postavljam sebi neka sasvim druga pitanja, ali se plašim da ih izgovorim naglas. Ako to uradim, biće još teže, zato ćutim.
Prolaznost. Kako smo je, u svom neznanju, nesvesni! Kako smo samo ništavni i svi smo samo malecno zrnce peska u nepreglednoj pustinji svekolikog univerzuma. Kako smo, u suštini, ništa. Mala mrvica življenja, koja uvek može očekivati da bude pretvorena u prah. Možda je nekad jedan moj molekul bio deo velikog Tiranosaurusa rexa, možda će za milion godina taj isti molekul biti deo nekog naprednog ljudskog bića, ali mene nikad, nikad više neće biti. Ni mene, ni vas.
U nekim izuzetno teškim trenucima, kada u svom tom bolu nisam mogla ni da se snadjem, ni da razmišljam, uz mene su bili ljudi. Neki bliski, meni dragi ljudi, neki baš i ne. Ali, svi su bili tu, uz mene i pomagali koliko su mogli. Onda kada su bili najpotrebniji. Bili tu da me zadrže, da podupru, da saslušaju, mnogi od njih za koje nisam ni slutila da će biti. "Na muci se poznaju junaci" - i ja sada znam šta to znači. Ovo je jedan od načina da im se zahvalim.
Prolaznost... Blaženi smo u svom neznanju koliko je prolaznost neminovnost svih nas. Moj pogled na svet od juče nije isti. Nešto se u meni promenilo, nešto je puklo, rastavilo na deliće kao puzle i sastavilo se ponovo, ali ovaj put je drugačije, nekako mekše, paperjastije, a opet oštro. Od juče, ja sam spremna da se povinujem nekim zakonima koji su nam svima propisani, odavno, na početku vremena, spremna za borbu, više nego ikad, spremna da kroz život koračam još čvršće.
Od juče, moj odnos prema ljudima je drugačiji. Više ću praštati, više ću slušati, duže razmišljati. Jednog dana ni njih neće biti. Ni mene neće biti. Trudiću se da ne zaboravim koliko smo maleni, jer mi ljudi, jako smo zaboravni.
Samo smo ljudi draga.Mali ljudi sa svojim vecnim traganjima i pitanjima na koja najcesce nikada ne dobijemo odgovor.Ceo zivot udaramo glavom u neke zidove,a zivot je samo tren.
Tren.
Proleti.
Grlim te,cutim sa tobom,sta god treba.
Ti znas da uvek vazi,samo me potrazi.
Kad malo ojacas nas tri na nekom sladoledu,u nekoj prirodi,daleko od sveta...
Baceni smo u vodu,pa potoni ili plivaj!
Ne možemo promeniti sudbinu, ne možemo dobiti odgovor na pitanje zašto, možemo samo zadržati ljubav, veru i nadu. Znam da su ovo za tebe teški trenuci, ali takođe znam da imaš snage. Veliki pozdrav.
O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.
Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,
Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,
Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.
I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.
I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.
Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!
I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.
Milan Rakic - Iskrena pesma
Roksana reći ću ti nešto.Kada sam bila mlađa,puno mlađa,i kada su me tištile muke imala sam običaaj da gledam u zvezde.Pitala sam se koliko tamo negde još ima života,koliko svetova,koliko planeta.Mi za to ništa ne znamo.Zamišljam nas kao zrno prašine,totalno nebitno.Ali sebi dajemo previše na važnosti.Niko od nas nije svestan prolaznosti.Svi se usresređujemo na beznačajne gluposti...život je napisana knjiga koju mi samo iščitavamo.Znam da si jaka.Znam da nedostatak ništa ne može da nadoknadi.Ali možemo da počnemo da živimo sa saznanjem da duše ne nestaju i da ćemo ih ponovo sresti.ljubim te i drži mi se.
Kako si divno ovo napisala. Opomenula nas.
U pravu si.
Mislim da sam u ovim momentima baš imala potrebu za buđenjem, a nisam ni sumnjala da ćeš ti biti ta koja će me probuditi.
Ovaj tekst bih ja pravo u izdavačku kuću, svega mi!
Šaljem zrnca ljubavi, malom zrncu peska! :*
koliko do juce isto si razmisljala kao i velika vecina ljudi, mozda? I sve to tako ide dok nas nesto ne izbaci iz koloseka, dok ne vidimo "prisilno" ono cemu bi se trebali okrenuti ODMAH. Koliko je takvih ljudi? Jos malo vremena osta da se probudimo...
I blago budnima...
Budim ja decenijama, rasane se ljudi ali se odmah vrate u kolotecinu, jer tamo su svi isti i nema potrebe za mukotrpnim istrazivanjem...
Dobro ti jutro, roksana, ja imam skoro sve odgovore, i, ne brini... Sve ce to doci na svoje...
S postovanjem,
Ja cu opet samo cutati.
Znas da sam tu.
Svi smo mi unikatne pojave, samo jednom bljesnemo na ovoj Zemljici i onda se samo nađemo ispod zemlje...pa naše unikatne naočari, kroz koje samo mi gledamo svet, zakopaju se s nama. Niko ih više neće nositi, niko više neće svet gledati na naš način. Jedan unikatni pogled se ugasio. Ne možemo ga vratiti. Bolovaćeš dugo, ali ako to pomogne da ti sebe više ceniš i više čuvaš, njegov odlazak neće biti uzaludan.
@unajedina, jedva čekam sladoled.
@janakis, toliko smo spominjali nadu. Sigurna sam da se sećaš. Imaću snage, moram napred, ma koliko teško bilo. Veliki pozdrav.
@ Gasstro city, ćutanje ponekad više kaže. Ti znaš da Milana Rakića volim najviše.
@tanjana, sigurno će se naše duše ponovo sresti, negde tamo na dalekoj zvezdi. Hvala ti na podršci koju pružaš.
@didiland, hvala ti, draga.
Opomena je prevashodno meni namenjena, ako je doprla do još nekog, utoliko bolje. Znam da si je ti zapamtila.
@behappy, tvoje zrnce ljubavi je veliko koliko i svemir celi. :*
@baladaševiću, dobro jutro. Budjenje nije uvek lepo, ali bar znaš da gledaš, a vidiš. To nije svakome dato. Veliki pozdrav i svako dobro druže moj iz moje ravnice.
@sanjarenja56, jako želim da si u pravu. Hvala ti, draga.
@casper, draga moja, ja znam da si uvek tu. Tebi je to svojstveno. Ćutaćemo zajedno i puno ćemo ćutanjem jedna drugoj reći.
Uskoro ce se navrsiti godina dana kako sam ostala bez drage osobe. Razumem te i saosecam s tobom. Volela bih da ja imam snage da napisem post, a na to sebe teram vec danima :(
Spoznaja života i neminovnosti kraja neće odnijeti bol, ali će pomoći da se izdrži i nastavi dalje.
Mila, ne umem da ti napisem rec utehe. Ali znas ti, i bez reci, sta osecam i mislim, zar ne?
:*
@nesanica, žao mi je. Nemoj sebe da prisiljavaš. Samo pusti da reči klize. Pisaće se samo, onako iz duše. A ti to umeš. Ljubim te draga moja.
@mandrak72, iz svega izvlačimo pouke, učimo, postajemo jači ili ćemo biti uništeni. Ja to sebi neću dozvoliti. Zato učim. Veliki pozdrav.
@mesečina, reči su nepotrebne, dovoljno je da si tu. Ljubim te, mila.