Simonida
Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.
Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.
I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu i belu.
I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,
Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počadjaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, -
Tvoje, već davno, iskopane oči.
Milan Rakić (1876.-1938.)
Za mog druga P.
Da rastera londonsku maglu i ublaži nostalgiju.
Eh, kakvu si pesmu našla protiv nostalgije...još da nađeš "Ponotnji sanak" od Šantića...za mene
@sanjarenja56, hvala puno. Zašto da ne, potrudiću se.
Sada tek vidim da sam pogrešila, ovo je Rakićeva pesma.
...a meni se činilo da ne liči na Šantića...nema veze
Tražila sam jednu knjigu godinama... jučer sam je slučajno našla...
I naravno, drugačija je nego što pamtim.
Verovatno i ove pesme se menjaju vremenom, kao što se i mi menjamo.
Sećam se kad sam je prvi put čitala, bila sam dete,i plakala sam misleći kako su joj iskopali oči...
Баш сам пре неки дан читала Ракићеве песме :)
@Sanjaranja56, ljudski je grešiti, ali i ispraviti grešku na vreme. U svakom slučaju obožavam i Šantića i Rakića.
@AnaM, to sam i ja, baš maločas, komentarisala za jedan film! Sa godinama i iskustvom, menjaju se i naši pogledi na jednu istu, odredjenu stvar.
Ali, plakala sam kao dete na "Jelenče" (sigurno se sećaš!)
i skoro da bih mogla plakati i danas!
@mesečina, zar nisu divne njegove pesme!? A Simonida, jedna od najlepših. Iz nekih razloga, vraća me u detinjstvo.
Lep izbor.
:))
@Talas, hvala, trudim se!
Ја Цам Сибирски тигар Мајка - најстарија Душа од почетка до краја времена...Кад напуни 500 година Тигар постаје БЕО...Тигар који Дерсу Узали Душу на онај свет односи...Ја сам Сталкер...Водич кроз Зону Маслинасто зелену боје буђи лјубичастих сенки као најлепше фреске Млетачке где учиху деца Богате Српске Властеле у времена давна да душом Анђела Габријела Храмове Православне осликавају и најлепшег Габријела Милешевског...Моју љубав највећу од почетка Времена (Прва Књига Мојсијева)Заштитника мог Растка и свих који име Свето Сава носе што Девици трећу руку од митрила даде да њоме штити и мази СВЕ ШТО СЕ ИЗ МАТЕРИЦЕ РОДИ у УМУ Божанском као што штити и мази сина Божјег, Јагње Бело Милост СВИХ ВАСКОЛИКИХ УНИВЕРЗУМА којима се број знати не може...Во Бјек и Вјекова АМЕН!
На Светој Гори Народа Најстаријег у Универзуму где само женски манастири од почетка времена ничу јер само она што материце има може срцем да чува оне што материца роди. Која Душу и Тело Своје Господу Предаде ко Марија Девица Кран Небула са Светим Духом Живот из Материце даје. Во Вјек И Вјекова Амен! И даље, у бесконачност где времена НЕМА...