Ponotnji sanak


Ponotnji sanak kad se tiho javi
Da moju tugu u zaborav skloni,
U mutnom bolu duša mi se davi
I s crnom kletvom svog ljubimca goni.

Ja neću mira, pokoja ni sanka,
Ja hoću večno da o tebi mnijem,
Da ljubim tebe tajno, bez prestanka
I mrtvo srce spomenima grijem.

Ja neću mira... Oborene glave
Pred tvojom slikom bdiću svako doba,
I slušat kikot svoje crne jave,
Dok nadjem pokoj u naručju groba.
1898.

Aleksa Šantić (1868.-1924.)

Za sanjarenja56, da izbriše setu sa lica i namami osmeh. 

apstrakt


Komentari:


  1. sanjarenja56
    21. 12. 2010. 16:32
    sanjarenja56

    Draga roksana, hvala ti puno...neka divna sećanja tražila su ponotnji sanak...i dobila....

  2. roksana
    21. 12. 2010. 16:38

    @Sanjarenja56, nema na čemu i drugi put.

  3. anam
    21. 12. 2010. 20:48
    anam

    hm...a ja?...danas sam tako tužna....

  4. roksana
    21. 12. 2010. 23:30

    @anam, neeeeeeee!
    Ako imaš neku želju, samo kaži. I razveseli se, moliću fino.

  5. talas
    21. 12. 2010. 23:38

    I moja dusa zbog tebe vene,
    ni sna nema na oci snene ...

  6. roksana
    22. 12. 2010. 00:14

    @talas, :))) prelepo!

  7. talas
    22. 12. 2010. 00:22

    Ne pohvaljuj me mogu da nastavim, ima jos lepsa na mom blogu ribolovci.
    :)))
    Nesto mi doslo u ove sitne sate pa se raspisah.
    :)))

Slobodno prokomentarišite članak

Dodaj komentar





Zapamti me