Marcipan i čaj od jagode
Ponekad me pitaju za tebe. Ja samo odmahnem glavom i ćutim. Ne želim da se vraćam u prošlost, ne mogu ponovo da preživljavam taj period svog života. Neke je stvari bolje zaboraviti. Nisam kamen, nisam stena, samo sam taj osećaj izbrisala. Izbrisala sam sva sećanja, ili sam bar mislila da jesam.
Čovek se tako blaženo ušuška u sopstvenu opsenu iz puke sebičnosti. Tako je lakše, verovatno. Zašto sebe bespotrebno mučiti, život ionako ide dalje. Što je bilo bilo je, neće se vratiti, od sećanja se ne živi. Kakva zabluda. Kada se jednog jutra probudiš sa novom borom u uglu usana, onom za koju ja kažem da je bora ogorčenja, a ne starosti, poželiš da otputuješ. Poželiš da otploviš na jedrima sećanja i budeš ponovo dete.
Ja se nikad ne vraćam u taj period slatkog badema i čaja od jagode. Ružičasti stoljnjak, mekani jastučići, plavi porcelan i figurice od marcipana. Mrviš ih prstima i prinosiš mojim usnama kao najlepši dar. Ti fini, mali zalogaji, zaliveni jagodom, kao ambrozija. Nektar! Stari bogovi su znali da uživaju. Bila sam boginja i ja. Ne, ja zaista nikad ne mislim o tome. To je bilo tako davno.
Toliko sam želela da te izbrišem iz sećanja. Ne znam zašto onda, ponekad sanjam postavljen sto za čaj i slatkiše. Cveće na stolu i grm ruže. Zašto sanjam nečije ruke kako mi primiču stolicu i čujem glas, kao iz daljine. Neko doziva moje ime, priča o proleću, mirisu pokošene trave i prinosi mrvicu marcipana. Uzimam ponudjeno, prekasno shvatam. Badem je opor i gorak.
Budim se i znam, nisam zaboravila.
Sećanja uvek imaju gorko-slatki ukus badema. Moj badem se osušio i ja tugujem. Izistinski tugujem. Kao da je jedan deo mene nestao sa njim. Sva moja racionalnost i trezvenost nestaje. Tek, badem me podseća da je sve prolazno. Znam, znam, ali ipak tugujem. Svaka tuga traži vreme, težim ka tome da i tugu preselim u daleka sećanja. I strpljivo čekam... Sreća i tuga se prepliću lako.
Posvećeno mojoj devojčici koja bosim tabanima upija rosu rumunskih polja, obasjana mesečinom.
Ovo je jedna od tvojih prica koju cu da odcutim sa tobom.
Samo sam tu, eto, ako mogu pomoci.
@casper, već samo tvoje prisustvo znači puno. Vidiš, sreća i tuga se lako prepliću.
Draga moja, znam da tuga lako obuzme svakog od nas. Neki imaju više snage da to podnesu, među njima si ti. I divim ti se zbog toga.
Hvala ti na ovom postu. :*
@mesečina mila, zadovoljstvo je moje! :***
privukao me je marcipan, raznežila tvoja sećanja, sa osmehom sam čitala...i stala. Najzad neko ko je reč ambrozija upotrebio kako je ja upotrebljavam misleći na božansi nektar. Uvek su me ispravljali, govorili da je to biljka koja izaziva alergije. Trčala sam na Google, i on je bio protiv mene...
Hvala ti za ambroziju, napitak Bogova...
Izvini na komentaru...otišla sam od teme bez namere da budem trol.
Ćutim s tobom, samo da ti kažem da si me dirnula do koske.
A mesecina zaslužuje ovakvu posvetu.
@anam, nemaju oni pojma, a google je ograničen ljudskom (ne)pismenošću i (ne)znanjem. Božanski nektar! Pa valjda nas dve hemičarke najbolje znamo kako da ga smućkamo! I uživamo u njemu kada treba. :)))
Mada moram priznati: moja kuma je alergična na ambroziju, onu drugu. :)))
Ti si slatki, mali trol! Imala sam lutkicu, a ti?
@sanjarenja56, ćutimo!
Mesečina zaslužuje mnogo više.
:)))
Znam, naše predivno dete!
Od srca ti zelim da tugu preselis u proslo vreme. Da badem bude sastojak samo prefinjenih kolaca, nikako sam. Nikako opor...
@sanjarenja56, da! Imamo najlepšu dečicu!!! :)))
@merkur, najlepši kolači se prave od badema. Obožavam bademe, a moj se ove godine zaista osušio.
Hvala ti na lepim željama!
Како се бадем смео осушити?! Па и ја волим бадеме! А текст је сјајан, драга, са све посветом. Машем!:)
Tuga je deo sreće...
i ja današnji dan živim u uspomenama... gorko-slatkim...
a tvoj mi post još jednu suzu izazva...
lepo rečeno - tuga u lepršavoj haljini sedi i čeka. dovoljno jak vetar da je zbriše.
samo se pitam - ima li takvog?
Prijatno!
Rekla sam da neću više da te hvalim.
Progutaću ovu knedlu u grlu i ćutati. Ima nešto u tvojim rečima što me dira u najtananija osećanja. Dobro si rekla, možda smo se negde srele... :-)
svaka tuga traži vreme....baš tako..
@pričalica, hvala ti puno. Da, osušio se badem koji je moja baka posadila. Da pokaže kako je sve prolazno. :(
;)))
@bokokojic, tuga i sreća se prepliću na mnogo načina.
@domaćica, gorko-slatke uspomene, svima tako svojstvene. Bez njih smo ništa.
Drago mi što si danas tu. Prijatno!
@razmišljanka, moguće. Ako ne u ovom, onda u nekom od prošlih života. :)))
@vesela, sve su ge različite i sve se moraju odbolovati.
@suky, jedan veliki osmeh i tebi! :)))
Pretuzno i prelepo...
ni meni ne preostaje nista osim cutanja...