Novi početak
Otvorila je oči, protrljala kapke, još otežane od sna. Sanjala je nešto lepo, šta tačno, nije mogla da se seti. Polako je ustala i otresla haljinu, najbolju koju je imala. "Kada sam je obukla, zašto?" - pitala se. Ah, da, setila se, bila je proslava, bilo je tako lepo. Pesma, igra, puno pića, dobro društvo...
Pogledala je oko sebe, zelena trava i poljsko cveće. Prelepo, meko, toplo. Minijaturne fontanice sveže, pitke vode, voćkice u cvatu i voćke čije su se grane savijale do zemlje, otežale od zrelih plodova. Ubrala je prvi cvetić, napraviću venac, pomislila je i zastala. Odkad kukurek i ljubičica cvetaju u isto vreme kad i crvene bulke i bele ruže puzavice!?
Pogledala je u daljinu, reka je mirno tekla kroz poljanu. U daljini beleli su snežni vrhovi planine i sunce... Ne, tri sunca, jadno u zenitu, jedno na zalasku... Shvatila je, ovde noć nikada ne vlada, nema tame, nema zla. Pre nego što je uspela da se zamisli trgnula se zbog muzike, neke nebeske, neobjašnjivo lepe i veličanstvene. Beše to poj ptica, rika jelena, tigar je protrčao pored antilope, ne pogledavši je. Kako su se sve te životinje odjednom stvorile tu? Sve zajedno, bez straha?
Potrčala je prema reci, shvativši da je bosa, ali nije osećala zemlju. Skoro da lebdi, kao da leti... Zastala je, nije mogla da se seti svoga imena. Zaplakala je. I tada se setila, svog prvog izlaska, druženja sa prijateljima koji su ludovali celo veče. Ona je samo čekala da se krene kući. I onda... Nesreća, kola su poletela kroz vazduh... I tama, samo tama.
Pitala se čime je to zaslužila. Ni mrava nije zgazila, bila je dobra i vredna devojka, nikada nikog nije uvredila. Nije još stigla ni da se zaljubi, nije bilo ni prvog poljupca. "Zašto, Bože, zašto?" - otrgnuo se vapaj iz njenih grudi. Ispunila ju je praznina, bolna i teška. Suze su lile, ispirajući nadiruću tugu, sa njom i sećanja.
"Nemoj da plačeš! Dobro mi došla, već dugo, dugo te čekam!" - obratio joj se mladić, neverovatne lepote, pružajući joj ruku. Osmehnula mu se. "Ja ne znam kako se zovem!" - rekla je. "Ne moraš da znaš, ja znam. Da ti se predstavim, ljubavi moja, dugo očekivana. Ja sam Adam. Tvoje ime je Eva. Volim te, jedina moja." Pred nama je novi život.
Eva je Adamu pružila ruku.
Albreht Direr (1471.-1528.) - Adam i Eva (1507.)
Roksi, čekamo te! :-)))
@razmišljanka, stižem. Prvom prilikom! :)))))
Ovako pisu samo oni koji su shvatili da ne pripadaju ovom zemaljkom vrtu...zato i volim da te cita,jer u svakoj tvojoj prici ima neceg rajskog!
Neka ovo bude tvoj prvi post tamo :)
Prelijepo napisano!
@lora, možda smo se tamo upoznale. Nekada davno. Možda smo bile sestre, u nekom drugom životu. Jer, ne mogu drugačije da objasnim, zašto smo se danas srele, i prepoznale.
@sanjarenja56, neka bude!
@alia, hvala ti, draga!
@dalia, izvini, prebrzo tipkam, moram usporiti! :)))
Hvala ti, puno!
Često moramo mnogo da rizikujemo zbog novog početka, a da li će se isplatiti... Možemo samo da se nadamo.
Pozdrav!
Za neki novi pocetak, prepoznat i sa punim imenom i prezimenom...od srca.
U svakom životu je neophodan Adam, ili Eva... Hm...možda može nezgodno da se protumači;))
@mcdreamy, ponekad se uplašimo, pa ništa ne započinjemo. Svaki novi početak nosi novi rizik i još jednu mogućnost da budemo povredjeni, ili pak da nam bude bolje. Kada se sve svede, od nade nikad ne bežimo. Pozdrav!
@merkur, šta drugo reći sem: hvala, od srca! :)))
@AnaM, ma mi ćemo to ispravno protumačiti! :)))) Ti ne možeš da pogrešiš!
Nadajmo se da poslije ovozemaljskog života postoji novi početak. Bar zbog onih koje volimo a koji nisu sa nama
@lonacipoklopac, ja se ne nadam, ja iskreno verujem u to. Em je lakše, em je bolje!!! :)))