Zbog ljubavi postajemo "obezglavljeni", slepi, gluvi, opijeni, detinjasti. Zbog ljubavi osvajamo Himalaje, skačemo padobranom i gledamo svake sekunde na sat. Ljubav od nas čini luckaste osobe, spremne čak i na one podvige za koje nikada nismo slutili da su nama namenjeni. Nisam izuzetak.

Skadarsko jezero, najveće jezero Balkanskog poluostrva, sa mnoštvom ostrva, lokvanja, razudjenom obalom, čini pravi rezervat za preko 40 vrsta riba (šaran, jegulja...) i 260 vrsta ptica (pelikan, orao, čaplja, gnjurac...). Dugačko 50, široko 14 kilometara predstavlja prirodnu granicu izmedju Crne Gore i Albanije. Stari grad Virpazar sa svojom tvrdjavom, jedan je od dragulja na ovom jezeru. Selo Vranjine je drugi.



Te godine, moja ljubav i ja krenusmo na letovanje u Crnu Goru. Obišli smo je uzduž i popreko. Cetinje, Lovćen, Njeguši, da se proba njeguška pršuta i vidi Njegoševa rodna kuća i mauzolej. Malo mora, Budva, Risan, Perast da se udahne malo joda, potamni i duša pripremi za kišnu jesen. Bez malo mora se ne može.

Za kraj, Skadarsko jezero, prelepo, mlaka voda, puno ribe, lokvanji, potočići, idila.

Dan prvi.
U blizini sela Vranjine postavili smo na smaragdnoj livadi šator, na samoj obali zabacili naše pecaljke, založili vatricu u večernjim satima, nešto pripremili za večeru, otvorili flašu vina. Ribica se peče, na tihoj vatri, uživancija. Zanosni miris privukao je Djetića iz obližnjeg sela. Pridružio nam se, malo ćaskao sa nama i ljubazno objasnio da baš na tom mestu, na tom potočiću, poskoci noću dolaze da piju vodu. Nisam zoolog, ne razumem se u zmije, prespavala sam u kolima, razmišljajući mogu li se one nekako uvući kroz karoseriju. Nisam mnogo spavala.

Dan drugi.
Ljubazni Djetić se pojavio već sa prvim jutarnjim suncem i ponudio se da nas odvede u obilazak brda na kom se nalaze ostaci manastira koji je knez Nikola sagradio za svoje kćeri, ako se ove, kojim slučajem ne udaju. Ruševine, kao ruševine, na povratku Djetic ciknu k'o Damjanov Zelenko : "Poskok!"  Ja ciknem k'o dva Zelenka, on odmahne rukom, prevario se, kaže. Posle celodnevnog pecanja, veoma uspešnog, odlazimo u Vranjine na spavanje kod našeg ljubaznog, novog poznanika. Na dar nosimo jegulje i šarane. Radujem se mirnom snu. Komarci me grickaju svu noć. Dodje mi da iskočim iz kože.

Dan treći.
Odlazimo u obilazak Virpazara, divno, staro mesto sa tvrdjavom. Doručkujemo pravi doručak, raspoloženje mi se popravlja. Dan je divan, oblačimo kupaće kostime i odlazimo na pecanje sa kamenih virpazarskih obala. Zabacujem mamac, prodje jedna poduža "crnka", ja je hipnotisano gledam, kad je prošla i druga, a odmah za njom i treća vodena zmija, ja već vidim sebe kako bacam dragoceni grafitni štap sa sve mašinicom i ulovom od metar i po u jezero. Odustajem od pecanja i odlazim na obližnji bent. Idealno mesto, pola u vodi, pola na suvom, ima da budem nakvarcana k'o Naomi. Polako se spuštam, slučajno bacim pogled na mesto na koje ću sesti i vidim malu, slatku, šarenu, sklupčanu zmijicu, potpuno spremnu da dočeka moj sed.

Dan četvrti.
Na putu smo za Grčku. Ja sam se dosta dokazivala. Dokaži se sad ti! 

Bilo je to davnih dana, kada sam ja bila dovoljno mlada i luda da sledim tragove ljubavi, bez obzira na posledice. Doduše, ljubav od nas uvek čini mekane, somotske krpice, pa nas često dovede u opasne situacije, ponekad čak opasne po sam život. Tako je bilo te godine kada sam odlučila da pratim svoju ljubav na avanturističko putovanje na Prokletije u Crnu Goru i pecanje na, do tad potpuno neistraženom, Ridskom jezeru. Od opreme: pecaljke, varalice, kupaći kostim, knjiga i ljubav sama.

E, pa nazdravlje mi!

Ridsko ili Hridsko jezero nalazi se na 1970 m nadmorske visine, na planini Prokletije, nedaleko od Plava, svega nekoliko kilometara od albanske granice i smatra se jednim od najlepših jezera u Evropi. Ledničkog porekla, veoma hladno, ali zeleno, zeleno... Podno surovih, okomitih hridi planine, prostire se ovaj vodeni lepotan i svojim čarima okuje zauvek svakog ko ga, bar jednom, vidi.

Od Plava smo krenuli automobilom, bez ikakve opreme za planinarenje i uskoro stigli do bačija, gde, preko leta, Plavljani čuvaju stoku i žive u tim živopisnim, drvenim kućicama. Tu su nas, ljubazno ponudili mlekom, obećali da će čuvati automobil i uputili nas ka jezeru. Tek što smo naumili da krenemo planinskim stazama ispresecanim bezbrojnim potočićima bistre, pitke vode, iznenadio nas je dolazak nekoliko džipova beogradske registracije.  Desetak ljudi, pod punom "ratnom" opremom, što je svakako podrazumevalo kampersku opremu, opremu za istraživanje, gumene čamce, ali i puške za lov na medvede, pridružilo se mom dragom i meni u potrazi za biserom Prokletija, najlepšem od najlepših jezera. Bili su naučnici i radnici "Naučno-istraživačkog instituta" i njihov zadatak je bio da istraže, do tad potpuno neistraženo, Ridsko jezero. Mašala, osećala sam se znatno bolje i svakako zaštićenije u njihovom društvu.

Jošanička banja, lepotica sa padina Kopaonika. U prelepom okruženju stoletnih borova, izvora lekovite, sumporne, vruće vode, u kojoj možete kuvati jaja, nalazi se ovo divno, ali nažalost, zapušteno mestašce. Leti, prepuno svitaca i hladovine, zimi belina snežnog pokrivača neće nikog ostaviti ravnodušnim. Tu je i tursko kupatilo za one romantične! Veliki pozdrav vam šaljem iz Jošaničke banje! I toplo preporučujem.

 
 Panorama Jošaničke banje, leti.