Da bih, na neki način, ostala dosledna sebi i da bih opravdala naslov ovog bloga, odlučila sam, u poslednji čas, da poslednji post (osećajan), zamenim jednim razumnim postom. Previše osećanja može da škodi, malo razuma nije na odmet!

Ono o čemu sam danas naumila da pišem je igra. Igra tudjim osećanjima. Onog momenta kada odlučite da se tudjim osećajima igrate, prodajete dušu djavolu. Izistinski! Neću ja vama sada pričati kako se, na taj način, udaljavate od Hrista i sve ono što bi vam neko, duboko religiozan, rekao, ne. Znate vi to i sami.  Ono što možda ne znate, ili jednostavno ne razmišljate o tome, je da od takve igračke uvek nastaje plačka. A najviše i najduže plače, upravo sam igrač!

Igrati se tudjim osećanjima, zarad sopstvenog ćefa, provere tudjih karakternih osobina, nečije lojalnosti, najviše govori o vama samima. I izdaje vaš karakter i poštenje. Vi niste više osoba od poverenja. Uživati u muci onih koji se na vašoj "vatri peku" je nemoralno.

Postoji izreka: "Ko se poslednji smeje, najsladje se smeje" i verovatno u njoj ima puno istine. Nemojte sebi dozvoliti taj smeh, kao ni smeh onog prvog. Toliko je radosti i lepote u ovom svetu, toliko razloga za spontani, iskreni, razdragani, pravi smeh, a ne za podsmevanje. Uživajte u svom životu i svemu lepom što on može da vam pruži. Ne dirajte nikad prvi nekog, nemojte se igrati. Povredjena osećanja su kao bumerang. Kad-tad, ona se vrate, upravo vama.

Ovaj blog je moje utočište, moja oaza, gde sam, makar virtuelno, upoznala mnoge dobre ljude. Ja vas, ovom prilikom i na ovaj način, molim, svim srcem vas molim, potrudite se da ovaj blog to i ostane.

Puno vam hvala.