Obična priča za laku noć
Koliko puta vam se desilo da ste izmoždene od prevelikih obaveza koje se, u nepreglednom nizu, svakog dana, samo povećavaju? Koliko puta ste željno očekivale odlazak u krevet, snujući budne o toplini belih plahti i mekoći paperjastog jastuka? Koliko puta ste, već polusnene, spustile glavu na uzglavlje, sklupčane poput fetusa, očekujući blaženstvo sna i toliko potrebnog odmora? Koliko puta ste priželjkivali šarene, lepe snove i jutro, obasjano i vedro i sebe u tom jutru nasmejanu i lepu? Srećnu. Ženu koja zrači. Ženu koja se raduje životu.
Koliko puta ste se, tako umorne, prevrtale po krevetu, do ranih jutarnjih sati, jer san uporno izbegava da donese toliko željeni spokoj i mir?
Šta muči vaše lepe glavice, izuzev onih, već poznatih, a tako materijalnih stvari kao što je zimnica, plaćanje računa, sezonska garderoba za klince, kako pronaći posao...
Da li je to onda kada vas neka budala napravi budalom? Kada prijatelj zabode nož u ledja? Kada ste u jaru rekli nešto što niste mislili, pa vam je posle bilo žao? Kada, i pored sveg kipućeg besa, niste smogli snage da nekom nešto skrešete u brk, a taj je to dobrano zaslužio?
Ili možda onda kada srce krvari, a duša boli, a dobro znamo da taj bol najviše boli!? Kada nam osećanja nisu uzvraćena i kada nam se ceo svet ruši kao kula od karata? Bog nam je dao emocije, ali ne i uputstvo za rukovanje. Prepustio nas je sebi samima, a mi smo sebi najveći neprijatelji. Volimo, patimo, bez naše volje, jer je to tako negde, nekad zapisano!? Mora biti!
Ali, upravo je tako. Možda baš zato ovaj blog postoji da bi svoje emocije podelili sa drugima. Prosuli svoje bisere pred nepoznate ljude koji će uvek znati da ih cene, da kažu nešto lepo i daju koristan savet. Da, nepoznatim ljudima se mnogo lakše otvaramo. Od kada na ovom blogu pišem, ja mnogo bolje spavam!
Laku vam noć želim!
Roksy
ღღღ
moja mila p-rijateljice u potpunosti se sa tobom slazem :)
Savršeno, roksana...dala si sva pitanja, ali i odgovore. Sve to kvari nam san, a rešenje moramo naći sami.
Nemam šta da dodam.
Meni je priča bila za dobro jutro:))
Idem da turim lonče...
Bilo bi lepo kad bismo imali kontrolu nad celim mozgom, a ne samo jednim delom.
I meni prija blog, što jes' jes'! :-)
U to ime Ziveo blog!
Na blogu je sve lakše i iskrenije. Previše je pretvaranja u stvarnosti. Izgleda da tako mora.
:*
Ne znam da li je zbog pisanja,ali pomaze;))
@persefona!!!
Neizmerno me raduje što te ponovo vidim, draga!!!
Vraćaš se!? Hvala ti za songić, prava uspavanka, nema šta!
@Gastro - Alco city, baby, znam, naravno!
@sanjarenja56, rešenja su nam uvek nadohvat ruke. Samo treba malo mućnuti glavicom i eto ga! :)
@biljanak, ma nemoguće. Uvek se ima šta dodati. :)))
@anam, ja ću sada da poranim po 'leba, pa ću da turim još jedno lonče. Danas dan za nerad! Jeeeee!
@razmišljanka, naravno da prija. Novi ljudi, nova prijateljstva, svašta nešto :))) Da se istuguješ, da se nasmeješ, u stvari, sve što poželiš!
@casper, živeo naš blog još milion godina, a posle toga nije ni važno! :)
@mesečina, svega ima u reali, svega ima i na blogu. Ipak, na blogu je nekako lakše. A i lakše je odvojiti i eliminisati kukolj na blogu. U reali to ide znatno teže!
@lora1, svakako da pomaže. Moraš priznati da ima nečeg tajanstvenog, a tako pozitivnog u ovom našem virtuelnom druženju.