Skiti, narod jahača-ratnika-lutalica, persijskog porekla, naseljavao je teritorije današnje Ukrajine i Sibira. Prvi su ovladali veštinom kroćenja konja i jahanja, pili kobilje mleko, prvi izmislili točak, živeli u pokretnim šatorima koje su vukli volovi, bili neustrašivi ratnici, koji su skalpirali svoje neprijatelje, okupirali su Avganistan, prodrli u Persiju, osvojili Ninivu i gornji Egipat, deo Judeje, došli do Balkana... Konj je bio nerazdvojni deo svakog Skita. Pričalo se da su se na konjima radjali, da su na konju umirali, a sasvim sigurno su sa konjima bili sahranjivani. Tetovirali su se, bili dobri trgovci, posedovali zlato... Nosili su kožne pantalone, čizme sa visokom petom, krznene ogrtače, izmislili stremen, sedlo, rukovali lasom, lukom i strelom, sekirom... Vera Skita zasnivala se na ranom zoroastrizmu, imali su 8 bogova i verovali u selidbu duše. Poznavali su tehniku sakrivanja pod zemljom i iskakali pred, potpuno nespremnog, neprijatelja. Aleksandar Makedonski ih nije pokorio, sklopio je savez sa njima. Postoji velika mogućnost da je njegova baktrijska supruga Roksana, bila i skitskog porekla. Negde oko 300 g. pre n.ere gubi im se svaki trag. Grčki istoričar Herodot smatra da su se Skiti, prilikom svojih neverovatnih pohoda, sreli sa legendarnim Amazonkama, pa su tako postali Sarmati. Njihovi potomci su možda Sloveni, Avari, Hazari i drugi nomadski osvajači. Moguć je čak i njihov prelazak na tlo današnje severne Amerike.. Savremeni istoričari tvrde da Skita više nema, ali zato postoje Bugari, Madjari, Srbi, Hrvati... Zapravo, skoro da nema zemlje u Evropi koja ne bi želela da ima skitsko poreklo. Pojedini srpski i hrvatski istraživačii idu toliko daleko da iznose tvrdnje kako sam naziv Skiti potiče od reči skitati. Sa teritorije današnje Panonije i sa Balkana proterali su ih Kelti 329 godine pre n.ere, oslabljene zbog, kako se smatra, prekomernog trgovanja i odavanja luksuzu. Postojalo je pet plemena Skita, a poznati su u istoriji i pod nazivom Aškenazi. Ovo pleme ratnika i osvajača nije ostavilo pisane tragove, ali je ušlo u legendu.

Jedno od pet skitskih plemena naseljavalo je obale Dona i Dnjepra, sve do Krima.  Pleme je tvrdilo da su im Amazonke majke. Zvali su se Rokselani.

***

 Prošlo je već 40 dana otkako se sveštenica Honora preselila u Veliku Svetlost. Njena duša se više neće vraćati i Moira je znala da će proći još dugo vremena pre nego što se ponovo sretne sa svojom majkom. Njoj je predstojao još dug put na ovom svetu, njena duša je još mlada, od Bogova izabrana za velika dela. Ona će svet Abreda, svet seljenja i sudbine, posetiti još mnogo puta. Od svoje majke naučila je sve čemu ju je mogla naučiti mudra, iskusna žena, koja je govorila da se ljudi uče sve dok su živi, a da je priroda i Bog i najveći učitelj. - Ničega se nemoj bojati, sem neba! - govorila je majka i Moira joj je verovala. Majka je o životu i o prirodi znala sve. I o nebu.

Noge su je bolele od višednevnog pešačenja. Nisu daleko odmakli, seoba je sporo napredovala. Kovačnica, taj najveći teret, usporavala je njihovo kretanje na sever. Napustili su Singi Dun pre tri dana i njeno pleme, koje je sebe nazivalo Skordisci (Kelti), kretalo se uz obalu velike reke Danuvius, koja je dobila ime po vrhovnoj boginji Danu. Sada je već mogla nazreti obronke male planine, za koju je znala da je nekad bila samo ostrvo u velikom moru. Znala je to po mirisu soli koji je samo ona mogla osetiti. Od drugih saplemenika razlikovala se po toj, čudnovatoj osobini, osećala je mirise i ukuse, koji nisu postojali i oni su je zbog toga poštovali.

 - Osećam miris hrasta i miris imele, ostaćemo na ovom brdu. - rekla je. Tako i bi.

Moira nije učestvovala u izgradnji novog naselja, ona je obilazila malu planinu u potrazi za biljem i proplancima. Na, suncem okupanom, proplanku moliće se svojim Bogovima, svetkovati i slaviti prirodu, sunce i vodu. Proplanak će biti njihov hram. Pronašla je jedan sa starim hrastom u sredini, bolje mesto nije mogla naći. Njene vreće već su bile pune raznog šumskog bilja, svako je sa pažnjom brala, uz izvinjenje majci prirodi što joj otima čedo, i uz molbu da biljke leče i pomognu njenom narodu. Na povratku u naseobinu zastala je ispod bora, namirisala je imelu, tu tako dragocenu i njenom plemenu svetu biljku. Setila se majčinih reči: - Ispod imele, nedaleko od najstarijeg hrasta, srešćeš se sa svojom sudbinom Moira. Volećeš ga i on će voleti tebe. Imaćeš kćer sa njim, ali ćeš njega izgubiti. Tako Degda želi i tako mora biti. Zapamti, ti si rodjena za velika dela. I tada je, sasvim neočekivano, prvi put zaplakala za majkom.  

 
 Da bar može da namiriše neku šumsku vilu ili patuljka, potukla bi se sa njima, bilo bi joj lakše. Ali njih nikada nije namirisala, njih je majka priroda zaštitila od nje i njenog natprirodnog dara. Tugu koja se razlivala grudima ublažilo je posedovanje dragocenog bilja i pećina koju je pronašla. Pećina će, jednog dana, poslužiti njenom cilju.  Zato je i odabrala ovo mesto. Bogovi su ga blagosiljali i sveto je odvajkada. Voda, osećala je, zdrava je i blagorodna. Ovde će njen narod imati sve što mu treba i biće srećan. Životima će štititi ovo sveto mesto. I hrastove. Veličanstvene hrastove od čijeg lišća, početkom zime, prave venčice i upliću ih u kosu. Hrast je simbol života! I tada ga je ugledala. Veliko stoletno drvo sa ogromnom krošnjom. Nikada nije videla veći i bogatiji hrast. Njeno vreme dolazi, to će se desiti tu. Njen pokret uplašio je malu, tamnosivu životinjicu i ona je šmugnula u gustiš. Zec - sveta životinja Kelta.

- O, Bogovi, smilujte mi se i ukažite na pravi put! - molila je. Bogovi su ćutali.

nastaviće se...