Nostalgija
ONA KOJOJ OVO POSVEĆUJEM, ZNA NAJBOLJE...
Postoje noći kada san uporno odbija da doleti u moj um i kada, poput razigranih pčela, u njemu caruju i roje se misli koje su, do tada, bile razasute po uglovima mog sećanja.
I dok misli naviru, naviru i emocije, uvek spremne da ščepaju, da uguše, da iznedre suzu.
Zaturene, ali nikad zaboravljene. Iscepkane, kao ispisan list starog pergamenta, ali nikad izgubljene. Slažu se kao puzzle u jednu sliku, sliku iz prohujalih vremena. Požutelu, alu ne i izbledelu...
Sećam se okruglog stola, za stolom mi... Svi živi, zdravi, puni života i radosti. Nesvesni onog što budućnost donosi. I blaženi u svom neznanju.
Malo mesto blizu mora, gde vetar ima miris soli, sardela, smokava i bevande. Gde su pokreti usporeni, gde popodnevni dremež ne predstavlja lenjost.
Tamo sam, prvi put, pila bevandu od crnog vina, onu pravu, od koje već posle par gutljaja počinješ da lebdiš u oblacima, smeješ se do suza, misliš da je ceo svet tvoj i pričaš gluposti. Tada sam smokve nazvala višnjama i, dok su ostali oko mene umirali od smeha, ja sam se pitala koji im je vrag!?
Tamo sam pogledom lutala po kršu i goleti i vinovoj lozi koja prkosno iz kamena raste, odbijajući da se zatre u toj zemlji bez zemlje. Lozi koja radja slatke, crne grozdove i daruje vino nečuvenog ukusa. Vino koje morate mešati sa vodom, tolika je njegova opojnost.
Tamo sam, možda, poslednji put bila bezbrižna...
Sećanja...
Ostaju i traju...
Dobro je dok imamo lepa sećanja. Znači da smo živeli i ostavili trag. Negde... Nekome...
Da sami nosimo trag, u srcu. Neizbrisiv.
Čežnja je znak da nismo još spremni da se odreknemo lepote življenja.
Ti se nikad nećeš odreći lepote življenja...ni kad dudeš prabaka...jer jednostavno poznaješ tajne življenja koje mnogi nikad neće naučiti.
Sećanja nam daju snage da živimo.
šum talasa, toplota žala, krik galeba... i sećanja... sećanja... na vreme koje je otišlo zauvek, i odnelo deo nas sa sobom u nepovrat...
Vraća se samo u snovima, a surovost jutra nam i to oduzima...
Uspomene su najlepsi deo zivota.
Dobro je, jer imas cega da se secas!
Mnogi nemaju.
Saljem poljupce!
P.S. Pesma je savrsena.
@secanja su lifesavers, sometimes:))))
@sanjarenja56, neću. Lepotu življenja možemo naći u svemu što radimo, dotaknemo, pogledamo, pomirišemo...
U ova teška vremena, treba biti dovitljiv, sitnice čine ljude srećnima. Pa, kada je već tako, uhvatimo se, makar i za njih.
@AmaM, sećanja su sastavni deo našeg života, daju nam neophodnu snagu da lakše prebrodimo surovost jutra. I nadu da će sutrašnje jutro mirisati na vruće krofne i čaj od šipka.
@behappy, jesu. Na žalost, nemaju svi lepa sećanja i ta uskraćenost sigurno mnogo više boli od nostalgije.
@bezimena, čuvaju ponekad, ponekad izmame osmeh, onako detinje nevin i čist, ponekad izmame suze, ali je lepo dok su tu. Bez sećanja, srce je prazno, a duša bolna.
Ja bih pre rekla da ce nas ta nostalgija ubiti i da cemo tesko ponovo pronaci lepotu zivljenja. Pozdrav.
lepo je sećati se. čak i kad zaboli. korak napred pa red sećanja, malo šlaga od osmeha - recept dana sretnog čoveka
Prijatno!
Sjećanja zato i služe da sačuvaju najbolje dionice života. Nostalgija su njen najjači dio.
pozdrav
@Tijana, nostalgija ne ubija, ubija gubitak vere, gubitak nade.
Pokušaj, nikad nije kasno, kako se i priroda obnavlja, tako se i duša naša može obnoviti. Pokušaj...
Pozdrav!
@domaćica, mudro rečeno, zapamtiću, recept je za desetku.
@mandrak72, "najbolje deonice života"! Tako je! One daju snagu, veru i nadu da posle svake "crne tačke", dolazi ravan i dobar put. Mora, jednom. Pozdrav.
Eto i kod mene o sećanjima...
http://sanjam.blog.rs/blog/sanjam/generalna/2011/01/29/sanjam