Tek jedan kofer i tuga u srcu
"Ja nosim tek jedan kofer, parče neba u oku i tugu u srcu."
Ovo je kratki citat iz knjige jednog našeg dragog blogera.
Reči koje su mi se odmah urezale u dušu i podsetile na dogadjaj (o moj Bože) još iz prošlog veka. Godine su neumitno odnele mnoge mladosti, sa njima i moju, ostavile poneku boru na čelu i poneki zarez na srcu, ali nisu ukrale sećanja na neke drage ljude koji su prošli kroz naš život, pa makar i na kratko.
Let za Frankfurt, ja još devojčica, putujem sama. U nadležnosti stjuardese. Idem kod roditelja koje dugo nisam videla. Srce mi je ispunjeno radošću i treperi kao mala grlica. Još dva sata, samo dva sata i stegnuću ih u zagrljaj i ljubiti, ljubiti. Kakva sreća! Blistam, čak mi se i oči smeše.
Stjuardesa me dovodi do mog mesta, odmah iza kokpita i vraća se. Treba smestiti sve putnike. Dok se udobno gnezdim u svom sedištu, čujem kako se obraća nekom: "Žao mi je gospodine, ne možete uneti taj kofer, on mora u deo za prtljag." Čovek se bunio, bez vike, skoro plačnim glasom. Ne razumem šta govori, ali stjuardesa popušta i smešta ga pored mene. Ispred nas je mali deo za stjuardese i ona tu ostavlja njegov kofer. Čovek je mogao da ga vidi i on u njega gleda, kao što bi dete rodjeno gledao. I ćuti. Ćuti on, ćutim ja. Tek, negde na pola puta, kada smo već i obrok dobili i svi sa nestrpljenjem očekivali kraj putovanja, obrati mi se sa pitanjem gde idem.
-"Idem kod mame i tate u S., a Vi?"
-"Ne znam", odgovori, poćuta malo, pa nastavi:
"Idem dete, a ne znam kuda idem, prijatelji su me pozvali. Znaš, sve sam izgubio, sve, samo mi je ovaj kofer ostao. Par košulja... Izgubio sam sve moje drage, kuću, čak ni fotografije više nemam. Bar tako da ih vidim."
Knedla u grlu, suza u oku, preti da se prelije, ostadoh bez reči. Šta dete može reći čoveku praznih ruku i opustošene duše!?
Na rastanku mi je pružio ruku i izvinuo se ako je bio dosadan. Ja, prilično rečita i snalažljiva, samo sam nemo odmahnula glavom. "Niste, niste!" - htedoh da viknem, ali reči su odbile da se otkinu.
Dva sata mog života, dva sata - upotpunjena slučajnim poznanstvom, slučajnim prolaznikom.
Čovekom sa tek jednim koferom i velikom tugom u srcu.
Volela bih da znam da je njegova patnja bar delić manja. Volela bih, ali nekako znam, nije.
Ako me moje dečije srce nije prevarilo, nije on od tog kova.
Za najvećeg čakobnjaka, koji iluziju pretvara u stvarnost,
da u oku bude sunčano nebo, a u srcu ljubav i mir.
ni taj kofer ne ponesoh...
Кад живот у кофер стане, тужно је то, да! Поздрави теби и нашем драгом блогеру, који нас још једном на то подсетисте. Грлим!***
@Suky, strašno!
@pričalica, najtužnije.
Hvala ti draga pričalice. :***
А и сличка ти је кул! :)))
@pričalice, simbolična.
Kada bi samo mogli da nekim ključem zaključamo sve ono što je ružno, da ostane samo plavetnilo neba
Eto obično kofer napunimo nečim običnim, ali dušu praznu teško je ispuniti.
pozdravče
@mandrak72, praznu dušu ništa ne može ispuniti. Izgubljen život ne zamenjuje se novim. Jedino se priroda obnavlja, mi smo osudjeni na hir sudbine. Pozdravče i tebi
Poluprazan kofer, opustošena duša...gde li je on sada, nađe li mir? Da li je još negde tu, ili sa anđelima priča svoja sećanja?? Ganula me tvoja priča...
@sanjarenja56, zbilo se to davno, pre ovog strašnog rata, gde mnogi ostadoše bez svega. Ovaj čovek je izgubio celu porodicu i sve što je imao. Ja sam bila isuviše mala da mu pružim reči utehe. Možda ni sad ne bih znala. Tokom rata, setila bih ga se često i pitala šta je sa njim. Napustio je zemlju i rekao da se više nikad neće vratiti. Toliko se sećam. Možda je osnovao novu porodicu, možda je nekako skrpio svoj život, ko zna. Ali ja mislim, zakrpa je ipak samo zakrpa.
Roksana, previdela sam podatak da su godine prošle. Nadajmo se da je negde otpočeo nov život, iako mu je srce ostalo tamo odakle je poneo samo kofer
@sanjarenja56, nadam se i ja. Iako, sigurno nisi previdela onu rečenicu na kraju - nije on tog kova. Ipak, nadam se.
Čudno je kako se retko sećamo nekih ljudi koji su obeležili naš život u nekom dužem vremenskom intervalu. Ja sam sa njim provela samo par sati, a mogla bih ti ga opisati za foto-robot. I često ga se setim, čak češće nego što bih želela, nije me sramota da priznam.
Jako dobra prica...od onih sam koji ni taj kofer nisu poneli.Jedino sto sam ja ponela je jedna mala lutkica koja stane na dlan...
Pozdrav
@unajedina, hvala. Kao što sam bila nema onda, tako sam nema i sad, pred tobom. Godine nas, ponekad, ne nauče kako da iskažemo ono što osećamo, a da to ne budu samo prazne reči.
Takve stvari se nikad ne zaboravljaju, tište do kraja života.
Veliki pozdrav.
Neki ljudi ostanu u sećanju zauvek,. i nije sramota sećati ih se...to je pre bogatstvo.
@sanjarenja56, upravo tako! Ima i izreka da se naši životi mere onim ljudima koje smo zapamtili, a ne onim, koji su kroz naš život prošli.
hvala na dobrodošlici
@sanjam, nema na čemu. :)))
Bolno...
Ali istinito.
A kada bismo na vreme svi poceli da cenimo to "malo" sto imamo... gde bi nam bio kraj?
@behappy, ljudi smo! Nismo sazdani da se zadovoljavamo malim. U ovom slučaju, to je svakako nemoguće.
"Malo" i "malo" se razlikuje, od slučaja do slučaja. :*