Nona

Znam da je uvek potajno želela da je zovem nona, ali eto, blesavo dete, nije mi se dalo. Sada žalim. Pokušavam da ispravim nanetu joj nepravdu i nadam se da ona to, negde tamo gore na nebu, zna. Da zna i da oseća svu ljubav koju čuvam samo za nju, svu zahvalnost za sve što mi je pružila, a koju nisam pokazala, kada je trebalo. 

Čudesno je koliko stvari ostane nedorečeno, koliko pitanja neizgovoreno, koliko bajki neispričano, a moglo je...  Zvala sam je baka, ili bajka moja, u posebnim trenucima nežnosti. Mojim trenucima. Njeni su trajali večno. I uvek je bila tu za mene.

Došla je krajem rata u vojvodjansku ravnicu. Dok se još uvek puškaralo na sve strane, ona je, sledeći srce, ostavila svoje more, svoje vinograde i maslinjake. Počupala svoje korene i stigla u nepoznato, noseći sobom samo sebe i ljubav svoju. Ljubav prema čoveku koga ni moja majka ni ja nikada nismo upoznale.

Lepotica sa mora, bisernih zubića, vitkog stasa, obrazovana, doterana, osvojila ga je na prečac i on je osvojio nju. On, visok, plav u uniformi oficira. Retko koja bi odolela. Beše on druge vere i prva prepreka se isprečila izmedju njih. Njeni rodjaci, jer beše ona bez roditelja, žestoko su se usprotivili.

Pobegla je, bez ičega. Samo se iskrala i krenula u nepoznato. Sa njim. Nisu stigli ni da se venčaju, on je morao na front.  I nije se vratio. Nikad. Njegovi rodjaci, jer i on beše bez roditelja, izbaciše je. Imovine radi. Bezdušno i bez kore hleba. Nazad se nije moglo, napred nije postojalo. Ne za ženu koja u utrobi nosi još jedan život. I samo jednu sliku visokog, plavog oficira u džepu tankog mantila.

Koliki je taj očaj bio!? Nikada nije pričala. A ja nisam htela da pitam. Neke rane nikad ne zacele, neka pitanja se nikad ne postavljaju.

Da li bi neko drugi, na njenom mestu, digao ruku na sebe, učinio nešto nepromišljeno, ne znam. Znam samo da je ona, borac kakav je uvek bila, uspela da preživi te užasne dane i nadje pomoć na pravom mestu. Drugovi nisu dozvolili, da žena njihovog heroja, makar i nevenčana, ostane na ulici. Dobila je smeštaj i hranu za par dana. I tu je milosrdja nestalo. Bližio se kraj rata, trebalo je još toliko toga učiniti za svoju zemlju. Šta je jedna trudna žena kraj toliko većih nevolja. Zaboravili su je.

Moja majka se rodila u prihvatilištu negde odprilike u isto vreme kada su se zastave vijorile i pevale pobedničke pesme. Palile vatre u čast slave i pobede i igralo "Kozaračko kolo" u inat poraženom, mrskom neprijatelju. Bila je plava. Kasnije i visoka! Slika i prilika svog oca.

Udala se moja nona ponovo, sudskim procesom uspela da povrati deo svoje imovine, izgradila sebi novi dom, obezbedila svom jedinom detetu normalan život, othranila dvoje unučića, ponosna i uspravna kao uvek. Oprostila je svojim rodjacima, zvala ih u goste i častila. Bila sam suviše mala, ne znam da li su se stideli.

A njen život sa mojim dedom, za kog nisam dugo znala da nije "rodjeni", ma šta god to značilo, bio je ljubavna priča.

Neka druga, ispričaću vam je...

 

 


Komentari:


  1. 18. 02. 2011. 21:36

    Roksana bez daha si me ostavila.Inace,razumem tvoju nonu.Imala sam nekada ljubav najvecu druge vere...razumem.Kao nekakva bajka sve ovo deluje.Telo mi jeza prozima.Hvala ti sto si napisala ovo.Pozdrav veliki

  2. 18. 02. 2011. 21:44
    roksana

    @tanjana, hvala tebi. Kako se kaže: sto ljudi, sto ljdskih priča. I skoro sve bajkovite. Veliki pozdrav.

  3. 18. 02. 2011. 21:53

    "Čovek je čoveku vuk."
    Lepa priča.

  4. 18. 02. 2011. 22:29

    Koliki je taj očaj bio!? Nikada nije pričala. A ja nisam htela da pitam. Neke rane nikad ne zacele, neka pitanja se nikad ne postavljaju...kako si ovo predivno nanizala, kao biserne zubiće tvoje none.
    srešćemo se mi svi s njom, jednom...veliki pozdrav.

  5. 18. 02. 2011. 22:32

    e tako se to radi :) svaka cast.:)))

  6. 18. 02. 2011. 22:39
    mesecina

    Divna, ali stvarno divna prica! Film ostaje samo traka, knjiga parče hartije...a život...život je čudo!
    Ljubim puno!!!

  7. 18. 02. 2011. 22:41
    roksana

    @mcdreamy, bio i ostao. Neke se krive Drine nikad ne ispravljaju. Pozdravče.

  8. 18. 02. 2011. 22:43
    roksana

    @vedrilica, hvala ti. Da, oni nas čekaju. Da dovrše svoje neispričane bajke, mi da pitamo ono što nismo na vreme.

  9. 18. 02. 2011. 22:43
    roksana

    @Gasstro city, samo to?

  10. 18. 02. 2011. 22:45
    roksana

    @mesečina, nema te napisane bajke koja može da opiše jedan običan život. Sve su one bezbojne pred jednom, jedinom fotografijom. Ljubim te.

  11. 18. 02. 2011. 23:00
    cicilly

    E jos mi je ovo falilo da se iskukam kao covek... Moja nona kako ti velis je imala isto tesku sudbinu... A bojim se da nisam stigla da joj kazem sve sto sam zelela i da joj iskazem svoju zahvalnost za sve sto je ucinila za nas... Predivno ti je ovo... Puno osecanja... Uh...

  12. 18. 02. 2011. 23:03
    roksana

    @cicily, sve none su iste. I mi smo svi isti. Nikad ne uradimo do kraja sve ono što bi trebali. Ostaje nam uteha, da one to znaju. Hvala ti.

  13. 18. 02. 2011. 23:08

    Možda zbog toga što se tih dana sve zavijalo u crno, pa je Ona, tako blještava, u svoj svojoj raskoši, pojavivši se jednog dana po sred' vojvođanske ravnice, palila staze koracima od tuge.. a možda jer je imala čaroliju da, noseći život u sebi, donese radosti meni.
    To ne znam.
    Znam samo da mi nedostaje.. baš..

  14. 18. 02. 2011. 23:15
    duhovi

    Piši više ovoga. Prija, ima emociju koju dobro prenosiš. Svaka čast, pročitah je u dahu, pomešanih emocija. Imao sam nonu kojoj nisam postavio mnoga pitanja ... Pratim.

    V.

  15. 18. 02. 2011. 23:27
    roksana

    @blackmoonlight, iznedrile život i utkale ljubav i radost, sebe dale, cele. Nedostajaće. Uvek.

  16. 18. 02. 2011. 23:30
    roksana

    @ V., ima li deteta koje je sve reklo, sve pitalo? Ima li bake koja je stigla sve bajke da nam ispriča? Uvek ima još, još samo malo... I to nas čini tužnima.
    Drago mi je što pratiš.

    Pisaću.

  17. 19. 02. 2011. 00:13
    unajedina

    Sad znam na koga si...
    Cmokic

  18. 19. 02. 2011. 00:14

    Vjerujem da nevolja jača volju za životom. Tvoja bajka je imala svoj smisao. Lijepo napisano.
    pozdrav

  19. 19. 02. 2011. 00:18
    roksana

    @unajedina, mi smo samo nastavak onih što nam predhode. Ne bi bilo dobro da je drugacije.
    Ljubim te, draga i grlim, jako.

  20. 19. 02. 2011. 00:21
    roksana

    @mandrak72, hvala ti. Da, u pravu si. Nevolja daje podstrek. Moja bajka je bila baš snažna žena, a sitna, krhka, mislio bi, vetrić će je oduvati.

    Čudnovato je sve, ponekad.

  21. 19. 02. 2011. 01:01

    Na kraju, kada pogledas, ostaju nam samo secanja...i pitanje da li smo sve uradili kako treba i da li je moglo drugacije ! Poz :)

  22. 19. 02. 2011. 01:46

    @nesanica, uvek je moglo drugačije. Koliko bih joj pitanja sada postavila! Kako bih joj rado rekla da je volim, spustila joj opet glavu u krilo... Znaš sve...
    Laku noć, draga.

  23. 19. 02. 2011. 10:11
    anam

    Eh...rodjaci...Mark Tvan reče: Nemam rodjake, ili su suviše siromašni, ne poznam ih, ili su suviše bogati, ne poznaju me:))

  24. 19. 02. 2011. 11:08
    persefona

    Nona je bila cudo od zene. A ti ides njenim stopama:)

  25. 19. 02. 2011. 12:18

    @AnaM, joj, nisam čula taj Tvenov biser, ali je tačan. A kada bogati osiromaše, samo ti se pojave na pragu, suze liju u obraz te ljube. :))

  26. 19. 02. 2011. 12:19

    @persefona, bila je čudo, ja se trudim, pa šta bude. Veliki pozdrav.

  27. 19. 02. 2011. 13:59
    sanjarenja56

    Tvoja nona je bila heroj života. Svaka joj čast! A volela bih i tu drugu priču da čujem.

  28. 19. 02. 2011. 14:45

    @sanjarenja56, hvala!

    Pa, ako je tako, odoh da pišem...

  29. 19. 02. 2011. 21:02

    Rasplakala si me.

    Šaljem zagrljaj. Znam da je sada ponosna na tebe!

  30. 19. 02. 2011. 23:02

    @Behappy, neee, to je deo života, tako to ide sve u krug i tako mora.

    Ljubim moju devojčicu!

  31. 20. 02. 2011. 00:51

    Koliko svoje ljubavi si ti u ovu pricu unela! Divim se!

  32. 20. 02. 2011. 08:58

    @aquarius21, svu ljubav koju još čuvam za nju, veliki pozdrav.

  33. 21. 02. 2011. 11:22

    Pročitala sam sve, plakala kao kisa!
    Sada cekam jos...
    Ljubim te!

  34. 21. 02. 2011. 11:28
    roksana

    @kuma, mila moja, nemoj, molim te! Važno je da si tu. I ja sam tu. Biće, samo za tebe. Ljubim!!!

Slobodno prokomentarišite članak

Dodaj komentar





Zapamti me