Nona i Dejka
Gledala sam je onako ruševnu i zaraslu u korov, nijednog cvetića, nijednog čokota vinove loze, nijedne voćkice. Ni kapije više nema, ničega nema. Neka starica je sedela na šamlici u dvorištu, nemo me posmatrala i sigurno se pitala ko sam.
-"Oprostite, ovo je nekad bila moja kuća."-bilo je sve što sam uspela da kažem i suze su potekle. Godinama suzdržavane, ispirale su moju dušu, čisteći je od tuge, bola, čemera i nostalgije.
-"Roksana čedo, ti li si?"
-"Ja sam čika... Pero, ja sam."
-"Ej, čedo, pogledaj one kućerine, sećaš li se kako ste se ti i moja Daca tu igrale u voćnjaku?"
-"Sećam se, kako ne."
Zagrli me čika Pera, priča, priča, ali ja ne čujem, sad već glasno jecam.
Došla sam, posle toliko godina, da nisam, srce bi mi puklo. Nikad više neću ići.
***
Rasprodali su nona i dejka ono malo svoje imovine koja im je, posle rata ostala, kupili lep, veliki plac u Vojvodini i sami sazidali kućicu, kakvu su oduvek želeli. U nju su uzidali svoju ljubav, snove i želje dve izgubljene i ponovo pronadjene duše. Odgajali svoje čedo, sa puno ljubavi i kuću i dvorište uredjivali kako su sami hteli.
Nona je posadila smokvu i badem. Smokva se nije primila, badem nam je godinama svojim beharom najavljivao proleće. Nicale su voćkice, od svake fele, mali vinograd, bašta sa lukom, šargarepom i paradajzom. Baštica sa ružama, božurima i zimskim cvećem. Kokice i petao i moja Kuca, koja se "rodila" mesec dana pre mene. Sve je to nona održavala, iskustvom žene odrasle na selu. Ona koja je, do pre neku godinu, prstima samo preko klavira prelazila. I sve je cvetalo i davalo plod.
Dejka je radio u velikoj fabrici, ona je bila stub kuće i sve je bilo na njoj. On ni kafu nije znao da skuva, ni tanjir da pomeri. Ali, tako je trebalo i bilo je dobro. Voća je bilo i za prodaju i time se dopunjavao kućni budžet. Živelo se pristojno i moglo se malo uštedeti i priuštiti i poneki odmor. Retko, doduše, ali moglo se...
Najlepše uspomene me vezuju za moj voćnjak. Preko stotinu voćaka, rumenih, čekalo je da ih zagrizeš. I male zelene kajsije. I kajsija kuma Steve, koja se malo naginjala u naše dvorište. Mamila svojim malim zelenim plodovima.
-"Šta radiš to Roksana?"
-"Evo, kume, berem za biologiju!"
-"Ako čedo, ako, samo ti beri!"
Kum je imao imanje pored našeg, tri puta veće i bunker na sred imanja. Sa obe strane bunkera, dva velika sočna rušta. Najveće uživanje je predstavljalo sedeti na bunkeru i grickati rušteve, malo sa jednog, malo sa drugog drveta. Naši, kunem vas se, nisu bili tako slatki.
-"Roksana, čedo, a je l' za biologiju?"
-"Za biologiju, kume." - jedva izgovaram punih usta.
-"Ako, kumče moje! Samo beri, ionako će i' vrane pozobati. I navrati posle, ima štrudle s' makom."
-"Hoću, kume, hoću!"
Nona je bila izvrsna kuvarica. Vojvodjanska, dalmatinska, bosanska, srbijanska kuhinja za nju nije imala tajni. Dve stvari nije nikad naučila, ili joj se nije dalo. Štrudlu sa makom i domaće rezance za supu. Štrudla je uvek bila nekako testasta, a rezanci su više ličili na italijansku pastu. Bila je uporna, do kraja života ih je mesila, mi smo jeli i ćutali. Navikli smo.
Čime se meri vrednost i lepota jednog detinjstva, ukoliko mera uopšte postoji. Moje je bilo vedro i šareno, puno smeha i igre. Kada su moji roditelji, trbuhom za kruhom, otišli u tudju zemlju, mene su ostavili sa bakom i dekom. Nedostajali su mi, mnogo. Mnogo i često. Nona i dejka su se potrudili da tu tugu potisnu i uvek su uspevali u tome.
Moje detinjstvo je bilo prelepo...
Nastaviće se...
Uzivam koracajuci tvojim uspomenama:)))
@persefona, koračati stazama mojih uspomena, istovremeno je i slatko i gorko! Radosno i tužno...:)))
otkrivas mi jednu drugu sebe, onu istinsku, onu toplo, neznu, onu koju ne das da vide, bojeci se da te ne povrede. Toplo, puno ljubavi, secanja su valjda uvek takva, vreme izbrise gorcinu ostaje samo sladak ukus onoga sto nam se vratiti nece :0 poz
Gasstro, hvala ti na komplimentima. Otkriću još malo, a onda ponovo navlačim plašt i stavljam venecijansku masku. :)))) Veliki pozdrav!
...i tako ti bereš za biologiju...a ja bih što su ruštevi slatki :))
lepo detinjstvo zlata vredi...
"Moje detinjstvo je bilo prelepo..."
Zaisa jeste. :)
Pozdrav
Detinjstvo kao najlepši san... uvek ostaje u nama i donosi nam osmehe samo sećanje:))
:))) jedva cekam nastavak... volim da citam o lepim i srecnim detinjstvima jer ona bas takva i treba da budu... :)))
Srecna si sto si imala lepo detinjstvo.Ne mogu da kazem da moje nije bilo.Medjutim ja sam samo zelela vise,vece..jedva cekala da se zaposlim,da su udam,da dobijem decu...nisam umela da uzivam u njemu.Zao mi je sto je tako.Zato treba uzivati u svakom danu(nasao ko da ti lekcije deli ali znas kako je poducavaju oni koji ne umeju :)ljubim te
@sanjarenja, ruštevi su bili fenomenalni, slatki, sočni, krupni. Ali i male zelene kajsijice! Kumovo je bilo sve sladje!!!
@šuky, i zlata i sve drugog bogatstva! Pozdrav!
@mcdreamy, neizmerno mi je drago. Takva treba sva detinjstva da budu. Pozdravče!
@AnaM, šteta što samo žive u sećanju. Eh, kad bih mogla, samo na jedan dan, da se vratim!
@cicilly, svako detinjstvo bi moralo biti lepo. Na žalost, nije. Uživaj, još jedan nastavak, veliki pozdrav!
@tanjana, nije trebalo! Ali, šta je, tu je. Za prolivenim mlekom ne plačemo. Idemo dalje, pa šta bude. Pozdravče.
Pa da...kad je kumovo...mora biti najslađe!
(¨`•.•´¨)
`•.¸(¨`•.•´¨)
(¨`•.•´¨ ¸.•´
`•.¸.•´
@sanjarenja, jeste, ha, ha!!!
Nema veze što je moje bilo bliže.
Bliže ne znači i slađe :)))
eh, divnih li dana kad su nam bake i deke uvek bili "pri ruci"...
Prijatno!
@sanjarenja, skoro nikad1 :)))
@domaćica, jesu bili divni dani. Sve su radili za nas, naše je bilo samo da uživamo u životu. Pozdrav veliki, draga moja1
Za trenutak sam osetila da sam deo price... iz nekog neobicnog razloga, uvek sam prizore sretnog detinjstva povezivala sa slicicama i prizorima iz Sara Kej albuma... ovaj tvoj prizor, otrgnut iz secanja, gotovo kao da je isecen iz tog albuma....
I moj deda nije bio rodjeni,a ni baba,ali to nije smetalo da ljubav bude bezgranicna.
Razumem te.. i svako detinjstvo je posebno. Cak i taj bol..
Izrasla si u coveka!
@hyperblogger, verovatno je to svima nešto zajednočko. Još uvek volim sličice Sare Kej i sve druge sličice koje me podsećaju na detinjstvo.
Dobro došla na blog, svako dobro ti želim!
@goldeneye, da, to nema apsolutno nikakve veze. Znam gomilu obrnutih primera. Veliki pozdrav.
@behappy, na žalost, svi izrastemo. Bol, sa vremenom, malo utihne, ali nikad ne prolazi. Znaš i sama. Ljubim devojčicu.
Bolje te nasla, :) vidim da se ovde sto sta lepih misli moze naci. Drago mi je da sam ovde.
Da mogu odma bi se vratio u detinjstvo...čitam i dalje nastavke..Pozdrav!
Ovo je fenomenalno, dirnula si me!
@hyperblogger, drago mi je ako je tako. Čitamo se i ubuduće.
Veliki pozdrav.
@Jovan s.s. samo da znaš i ja bih. Ali skoro da ne znam nikog, ko ne bi! Bilo je tako mirno i lepo.
Veliki pozdrav.
@Aleksandar88, hvala ti puno. Imaš predhodna dva "nona" i "dejka", ako želiš, pročitaj. Sve zajedno čini jednu celinu. Veliki pozdrav!
U tvom duhu, nezno i toplo, kako je i bilo za ocekivati.
@aquarius21, hvala ti. Mene za detinjstvo vežu tople uspomene.
Veliki pozdrav!
Ti ne bi ni javila, stidi se! Vidim da moram da čitam unazad. Ima li i mene tu?
@kuma, mico moja lepa, ako treba...
Ima i tebe, tamo negde u aleji kestena, dolaziš sa "najlepšim željama" i ostaješ za uvek! Ljubim!
Sačuvaj sva ova sjećanja da ne izblijede. Mnoge boje pred tobom biće mnogo jasnije.
pozdrav
@mandrak72, zauvek! Daj Bože samo zdravlja i zdrave pameti. I da mi se onaj Švaba ne useli u glavicu! :)))
Veliki pozdrav!
Ту сам! И уживам, заиста. Нарочито на спомен руштева због ради часова биологије. :)))
@pričalice, da i malih zelenih kajsijica. Šta ću, kumovo bilo mnogo sladje!
Veliki pozdrav! :***