Nona i Dejka II

- "Šta ti je to Roksana?"
- "Slika."
- "Čija slika?"
- "Mamina, tatina i batina."
- "Mogu li da vidim?"
- "Ne možeš, moja je, samo moja!"

***

- "Počupala sam svoje korenje, a ovde se nisam primila!" - tako mi je, nedavno, prijateljica objasnila svoje preseljenje iz našeg mesta u prestonicu. Otišla je kao dete, sada ima sina studenta. Ako se dosad' nije primila, nikad neće. 
- "Vrati se, jednom." - bilo je sve što sam joj rekla.

***

Počupali su moji nona i dejka svoje korenje, krenuli u nepoznato, ostavili deo srca u svojim gradovima. Krenuli, svako za sebe, sa svojom mukom i nevoljom. A onda se našli, kao što se dve razdvojene duše ponekad nadju i krenuli u novi život. Nikad ne izneverivši jedno drugo. Do samog kraja. 

Kućili su se deka i baka polako, ali bilo je svega i lepo se živelo. Najvažnije, bilo je ljubavi za sve, neki unutrašnji mir je vladao. Nešto, što ja u stvari ne mogu da vam opišem, ma koliko se trudila. Zaboravila sam, toga više odavno nema. Užurbanost i trka postali su deo naše svakodnevice.

Dejka je radio i sa posla dolazio pravo kući, već s' proleća uzimao ašov i motiku i obradjivao ono malo zemlje koju smo imali oko kuće. Malo, ali za nas više nego dovoljno. Nona je spremala, kuvala, hranila piliće, a potom bi, rame uz rame sa dejkom, odlazila u baštu.  Ja sam skupljala krompirove zlatice. Uživala u prostranstvu svog dvorišta, igrala se sa mojom kucom, drugaricama, lutkama... I donosila kući kutije sa odbačenim, slepim mačićima.

Nona je čvrsto verovala u Boga, i nikada nije dozvoljavala rasprave na tu temu. "Basta!" - čulo bi se ponekad, ako bih ja, Titova pionirka, preterala u svojim opisima planetarnog sistema i galaksije.  Dejka se sa njom o tome nikada nije raspravljao. Njena čvrsta vera donela je bezbroj radosti u našu kuću. Prva u nizu bila je slika Andjela zaštitnika dece, iznad mog krevetića i niko nije smeo ni da je pipne.

Jelka se kitila 24. decembra, raskićavala 15. januara. U medjuvremenu, dva Božića, doček Nove godine i tatina slava, za mene su značili mnogo poklona, slatkiša i kolača.  Nona je održavala dve slave, dejkinu i tatinu, iako ni jedan od njih nimalo nije mario. Uskrsi, oni su posebna priča. Šarena jaja, farbana u crveno i u lukovini! Čokoladne zeke i pilići i silni paketi koji su pljuštali kao kompenzacija za udaljenost. Slali su mama i tata često, ali su često i dolazili i na taj način, blažili tugu i jad.

Uskrs! Mala korpica sa sveže nabranom travom, okupljeni drugari, šetnja od kuće do kuće. Živeli smo u kraju gde se ljudi nisu obazirali na zabrane i gde se Uskrs slavio onako kako dolikuje. U našoj kući se najduže zadržavalo, nona je uživala u prazniku i deci. Sada, kada pomislim na to, sigurna sam da je Uskrs, na neki način, u njoj izazivao neke lepe uspomene i neka čežnjiva osećanja. Mi tako često zaboravimo, i naši stari su, nekoć bili deca.

Roditelji su mi najviše nedostajali na raznim i čestim školskim predstavama. Učestvovala sam na svakoj. Publiku su uvek činili djaci i roditelji. Mene je gledala samo nona. Ostavljala je sve poslove, svečano se obukla i dolazila. Nijednu nije propustila. I za svetog Savu je dolazila u crkvu da me gleda i uživala je. Posle recitala, delilu su nam kesice bombona i tanjirić koljiva. Popa je uživao da proćaska sa nonom. Verovatno ga je, u polupraznoj crkvi, ova žena oduševljavala svojim prisustvom. I svojom postojanom verom.

Dve različite pravoslavne ikone, ikona Majke Božije sa malim Isusom, jedna slika Andjela čuvara. Jedna kućica sa malim vinogradom, bašticom i voćem. Jedna nona i jedan dejka. I mnogo, mnogo radosti, ljubavi i smeha.

Nona je otišla  prva, jednog 29. februara. Poseban dan, baš kao što je i ona bila posebna. Samo je zaspala i nije se više probudila. Ugasila se. Dejkino srce je izdržalo još tačno godinu i jedan mesec. I onda je presvislo. Mirno i u snu. Puklo! Tako je i lekar rekao. Umro je od tuge. Nije znao ni kafu da skuva. Nije ni morao.  

Nedostaju. Nedostajaće, uvek...


Komentari:


  1. 21. 02. 2011. 00:29

    Hvala što si javila, da ovde sam se našla. Tamo za Uskrs, sa onom malenom korpicom punom trave, šarenim jajima. I mačićima kojima se tvoja baka uvek tako radovala. :)))
    Laku noć, sanjaj ih, ja ću da sanjam moje.

  2. 21. 02. 2011. 00:40
    unajedina

    Kako toplo i lepo pises.I ja sam pocupala svoje korene,i jos uvek trazim pravo mesto pod suncem da ih ponovo pustim.
    Ljubim te

  3. 21. 02. 2011. 00:54
    cicilly

    :) divno... predivno... pretoplo... :)

  4. 21. 02. 2011. 01:05

    Kako bajkovito zvuce price o ljubavi do kraja zivota...a postoje, zaista postoje. Upravo sam procitala jednu ! Hvala ti !

  5. 21. 02. 2011. 01:07

    @kuma, mila moja, naravno da si se našla. Ti si uvek tu, gde sam i ja. Sanjajmo!

  6. 21. 02. 2011. 01:09

    @unajedina, od sveg srca ti želim da pustiš svoje korenje na nekom lepom mestu, duboko, duboko uz nekog ko će te voleti i koga ćeš voleti ti. Ljubim, puno!

  7. 21. 02. 2011. 01:10

    @cicilly, hvala ti, draga. Sva sećanja su takva. Da se samo mogu vratiti, na tren. :)))

  8. 21. 02. 2011. 01:12

    @nesanica, zadovoljstvo je moje, hvala tebi. Iskreno, čudim se i danas, ali sam neizmerno srećna što sam sama mogla da vidim i uživam u toj ljubavi. Veliki pozdrav.

  9. 21. 02. 2011. 02:06

    mnogi smo pocupali korenje, al nisu za nas saksije razne, navikli smo na prostranstva i sirine, na ljubav i srecu sto prolaze :)) Mala bravo bravo bravo, znao sam da mogu to iz tebe iscupati :))

  10. 21. 02. 2011. 06:10

    Lepo.Čvrsto ti stojiš,dobro neguješ koren.Pozdrav,čvrst iz korena.

  11. 21. 02. 2011. 09:02

    Tužno sećanje na one koji odlaze...

  12. 21. 02. 2011. 09:44

    :D baš lepo!

  13. 21. 02. 2011. 10:15

    :D baš lepo!

  14. 21. 02. 2011. 10:34

    @GASTRO city, veliki moj, na nepregledne širine smo nsvikli.
    Samo da nam korenje ne čupaju, teško je opet primiti se u tim raznim saksijama.
    Ovo je bilo za tebe, veliki pozdrav, tebi, velika dušo!

  15. 21. 02. 2011. 10:36

    @Jovan s.s. hvala Jovo, otpozdrav od čvrstog korena drugom čvstom korenu.

  16. 21. 02. 2011. 10:37

    @AnaM, neka su sećanja živa. Sama da mi se onaj Švaba ne "doseli" u glavicu.

  17. 21. 02. 2011. 10:38

    @filmetric, hvala ti puno, veliki pozdrav!

  18. 21. 02. 2011. 10:39

    @650-251, hvala ti puno, veliki pozdrav!

  19. 21. 02. 2011. 11:23

    Roksana, hvala ti sto pises ovako lepo...

  20. 21. 02. 2011. 11:30
    roksana

    @marcoantonie, hvala tebi što si tu i što čitaš.

    Veliki pozdrav!

  21. 21. 02. 2011. 14:21

    Kada citam tvoje price osecam da mi telo prozima nekakva toplina.Lepo je kada imas lepih stvari kojih se secati mozes.Nastavi da pises ovako lepo.veliki pozdrav

  22. 21. 02. 2011. 14:33

    Sa koliko ti ljubavi pišeš, to je prosto neverovatno. Ali mi, koji te poznajemo, znamo. Volim te, ludice.

  23. 21. 02. 2011. 15:33
    roksana

    @tanjana, puno ti hvala, naravno biće još sećanja. Zaista je lepo kada imaš srećno detinjstvo i lepe uspomene. Veliki pozdrav.

  24. 21. 02. 2011. 15:34
    roksana

    @Čila, moja Čilice, hvala ti puno, šaljem ti veliki poljubac.

  25. 21. 02. 2011. 15:56
    persefona

    qt/ - "Počupala sam svoje korenje, a ovde se nisam primila!" /unqt

    ne znam zasto (mozdaiznam:), ova me recenica asocirala na seobe, na beskrajni plavi krug i u njemu zvezdu...

    ljubac:)

  26. 21. 02. 2011. 15:59
    roksana

    @Persefona, na šta god da podseća, rečenica je moćna, zato je i našla svoje mesto ovde. Počupano korenje, teška je stvar.
    Poljubac, draga!

  27. 21. 02. 2011. 16:08
    persefona

    @ roksana

    jeste... a na ovim nasim prostorima cupali su i rasejavali da... UH!

    ljubac:)

  28. 21. 02. 2011. 16:18
    roksana

    @persefona, čupali, čupali, sebi počupali, baš!

    Izgleda je to sudjeno ovom našem regionu, našem nesrećnom narodu...

    Veliki pozdrav i svako dobro!!!

  29. 21. 02. 2011. 17:00

    Kao najljepši goblen. Za one koje voliš.
    pozdrav

  30. 21. 02. 2011. 17:09
    roksana

    @mandrak72, njima u spomen. Hvala puno, komplimetnt od tebe mnogo znači.

    Veliki pozdrav.

  31. 21. 02. 2011. 17:25
    hyperblogger

    i ponovo talas topline, predivna secanja, tuga pomesana sa taman toliko srece da ne bude pregorka...

  32. 21. 02. 2011. 17:31
    roksana

    @hyperblogger, hvala ti. Da, taman toliko svega da bude dovoljno. I da rasteretim dušu, onoliko koliko se može.

    Veliki pozdrav.

  33. 21. 02. 2011. 18:01
    talas

    Mnogi su sa pocupanim korenom iz raznoraznih razloga, a kada ce se negde primiti? Ko zna? Mozda nikada.
    Pozdrav.

  34. 21. 02. 2011. 18:05
    roksana

    @talas, nažalost, mnogi. Nadajmo se samo da hoće, Ako ima ljubavi, svaka biljka bolje napreduje.

    Veliki pozdrav.

  35. 21. 02. 2011. 18:06
    pricalica

    Ух! Расплака ме, али од неке драгости, мила. Хвала ти што си нас упознала са њима. И у потпуности разумем њихову посвећеност башти и природи. Томе сам и сама наклоњена. Љубим те и грлим! :)))

  36. 21. 02. 2011. 18:10
    roksana

    @pričalice, draga, ne, ne, obriši suzice. Na radost je samo saznanje što znamo da je takva ljubav moguća. Da je živela, bila opipljiva. Ima nade. Za sve nas. Ljubim, i grlim, jako.

    Bićemo mi opet zajedno, oni negde čekaju i čuvaju me!

  37. 21. 02. 2011. 18:17

    Па то и јесу такве сузе! Ја само такве и бројим. :))) И верујем да љубав постоји, али да тражи целог тебе да се у њу уградиш. И по њој ћемо се и познати и наћи. А ја идем то да учим! :)))

  38. 21. 02. 2011. 18:25
    roksana

    @pričalica, takve i treba da budu. Nauči, nauči draga i onda nauči i nas. :)))))))

  39. 22. 02. 2011. 20:43

    Gledao sam šta sam propustio i naleteo na ove pričice...
    Divne su Roksen :)
    Dok traju sećanja...oni još uvek žive...lepo je što si svoja sećanja podelila sa nama :)
    Veliki pozdrav !

  40. 22. 02. 2011. 21:25
    roksana

    @leopard, dok sećanja traju... Drago mi je da ti se dopalo. Jedno detinjstvo u par pričica i dva života ljudi koja su ga obeležila i učinila lepim.
    Veliki pozdrav!

Slobodno prokomentarišite članak

Dodaj komentar





Zapamti me