Budika je bila kraljica Icena, jednog od mnogobrojnih britskih plemena. Njeno ime i lik ušli su u legendu. Posle smrti supruga, kralja Prasutaga, postala je regent, dok su kraljevstvom, po kraljevom testamentu kraljevale njihove dve kćeri. Britanija je u to vreme već bila okupirana rimskim legijama i Rimska imperija nije priznala kraljev testament. Teritorije Icena aneksirane su, Budika bičevana, a njene kćeri silovane.

Ne mogavši da otrpi taj vandalski čin, kraljica Budika nije sedela skrštenih ruku. Okupila je vojsku od oko 120.000 pripadnika Icena i drugih britskih plemena i udarila na moćnu rimsku legiju 60. godine nove ere, za vreme vladavine dekadentnog imperatora Nerona.

U odbranu svoje časti, dostojanstva i zaštitu svoje zemlje i svog naroda od mrskog okupatora, ustala je ova lepa, hrabra i nadasve izuzetna žena. Ustanak je trajao oko godinu dana i, uprkos osvojenim teritorijama, bio ugušen u krvi. Britanski guverner Gaj Svetonije Paulin je uspeo, sa svojom vojskom, da porazi ovu snažnu ženu i njene saborce.

Budika je, nakon poraza, izvršila samoubistvo.

O kraljici Budiki i njenom ustanku, protiv znatno moćnijeg neprijatelja, postoje zapisi Tacita i Dion Kasija. Oni će, vekovima kasnije, vratiti Budiku na istorijsku scenu, ovenčati je slavom i učiniti besmrtnom. Njeno ime je i dan, danas sinonim za hrabrost i odlučnost u Velikoj Britaniji. Budika je njihov heroj, simbol britanske imperije.

Poraz, ponekad ne znači gubitak. Gubitak je samo privremeno stanje. Budika je zapisana velikim slovima u večnosti. Sve njene vrline ušle su u legendu.

Kada zvezda umire, ona još dugo, dugo odašilje svoj sjaj u univerzum. Tako i Budika, kraljica britskog plemena Icena. Njena slava i sjaj žive i dan, današnji.

Kleopatra VII od Egipta, poslednji je izdanak grčke dinastije Ptolomeja i poslednji faraon drevnog Egipta. Rodjena je 69. godine pre n.e. u helenističkoj Aleksandriji i bila najmladja od tri kćeri faraona Ptolomeja XII Auleta. Posle njegove smrti 51. godine pre n.e. na presto Kleopatra stupa zajedno sa svojim bratom i suprugom Ptolomejem XIII, u to vreme dvanaestogodišnjim dečakom i ubrzo preuzima svu vlast u svoje ruke. Ovaj brak nije krunisan decom.

Tokom godina u kojima je vladala potrudila se da svoje sestre, veoma nezgodne suparnice za tron, pošalje na drugi svet. Ovu ženu, koja je ušla u legendu svojim strastvenim, eksplozivnim, ali i nepromišljenim postupcima, odlikovale su vrline i mane njenog helenističkog porekla, ali i neizmerna ljubav prema Egiptu i veliki patriotizam. Sebe je smatrala reinkarnacijom egipatske boginje Izide. I kao takva žudela je ka apsolutnoj vlasti i moći.

Ptolomej I, osnivač dinastije, bio je veliki vojskovodja Aleksandra Makedonskog, koji je, posle Aleksandrove smrti nasledio Egipat i druge teritorije. Nijedan vladar iz ove dinastije nikada se nije potrudio da nauči izvorni Egipatski, jezik naroda. Kleopatra jeste, pored toga, tečno je govorila 9 jezika. Ne može se poreći da je želela samo dobro za svoju zemlju i svoj narod.

Gaj Julije Cezar, veliki Cezar, osvajač i već legendarni Rimljanin, došao je sa svojim trupama u Egipat i zatražio da vidi Kleopatru i Ptolomeja XIII. Umotavši se u orijentalni tepih koji su rasprostrli pred Cezarom, Kleopatra je priredila ovom slavnom vojskovodji nevidjen prizor. Prizor koji je ušao u legendu. Odlučna da zadivi ovog moćnog čoveka, nije prezala od nečuvenih metoda. Kažu da je izdrobila bisere u vino i tako nazdravila Cezaru.

Hipolita, kraljica mitskog plemena Amazonki, bila je ćerka grčkog boga rata Aresa i nimfe Otrere. Amazonke i dan, danas predstavljaju okosnicu mnogobrojnih legendarnih priča i golicaju maštu svojim izgledom, lepotom i snagom. Da li je, zaista nekada davno, postojala grupa ovih žena-ratnica, ostaje i dalje zagonetka. U svakom slučaju, već samo postojanje legende o njima svedoči da su se žene, u drevna vremena, poštovale i smatrale ravne muškom rodu. Nama samo preostaje da verujemo u njih!

Maria Antonia Josepha Johanna, bila je petnaesto dete velike carice Marije Terezije Habzburške. Rodjena 1755. godine na dvoru sa najstrožom etiketom u Evropi, stekavši vrhunsko znanje, obezbedjeno za princeze tog doba, praćena dvorskom kamarilom i potpuno neupućena u život "običnih smrtnika" koji hodaju gradovima i selima njene domovine, već sa četrnaest godina sklapa brak sa Lujem Burbonskim, budućim kraljem Francuske, poznatim kao Luj XVI.

Sa nepunih petnaest, napušta svoju domovinu i na granici sa Francuskom, ceremonijalno se oprašta sa svim što potiče iz njenog doma. Velikodušno joj dozvoljavaju da zadrži psa. Njen brak sa budućim kraljem protekao je prvih godina u velikom očekivanju prestolonaslednika, koji nikako nije dolazio iz jednog prostog razloga - brak nije bio konzumiran.  Kada su se razlozi koji su sprečavali ono najbitnije u svakom braku otklonili, Marija Antoaneta je izrodila četvoro dece, od kojih je dvoje ubrzo umrlo, medju njima i mali prestolonaslednik. Ostaju živi jedan dečak i jedna devojčica. Za državu i krunu sasvim dovoljno. Da li je dovoljno i za jednu majku?

Nesumnjivo je Marija Antoaneta bila najomraženija žena u Francuskoj. Pripisivane su joj razne intrige, izjave, preljube...  Svakako je najčuvenija ona izreka: "Ako nemaju hleba, zašto ne jedu kolača?". Zapravo, nema nijednog argumenta koji bi to potvrdio i svi istoričari se slažu sa tim. Zato postoji zapisano u njenom dnevniku: "Izvesno je da su se ljudi prema nama lepo odnosili, uprkos vlastitoj nesreći. Mi smo sada još više obavezni da jače radimo za njihovu sreću." Činjenica je da je u Francuskoj, u vreme njene udaje, vladala strahovita nestašica hleba. Što svakako nije bila njena krivica.

Šta da radi jedna princeza, jedna kraljica na dvoru, otudjena od muža, bez dozvole da se petlja u politiku zemlje i još uvek bez dece? Gradi "Mali Trijanon" koji postaje njeno utočište, ali i karta za giljotinju. Nema sumnje da je Marija Antoaneta potrošila ogromne svote novca, gradeći to čudo od "sela", koje je ostavljalo bez daha sve posetioce i time dozvolila da je Francuzi nazivaju: "slaba, pohlepna, raskalašna, površna Austrijanka." Austrijanka i ništa više. A Austrijanka, željna ljubavi, pravi strahovite greške pogrešnim odabirom prijatelja. (Možemo li je kriviti? Neka prvi baci kamen onaj, koji je uvek pažljivo birao prijatelje i nikad se nije opekao). I pogrešnim odabirom neprijatelja. Još jedna karta u jednom pravcu.

Dolaskom dece, kraljica postaje umerena u svom trošenju, privržena suprugu i deci, iznad svakog očekivanja. Prekasno. Paukova mreža već je ispletena, zavera osmišljena, do najsitnijih detalja, narod gladan i hleba i krvi, željno očekuje promenu. Afera "Kraljičina ogrlica" dotući će do kraja ovu rodjenu princezu, ni krivu, ni dužnu. Padajući iz greške u grešku, na samom kraju, kraljica, kralj i njihova deca su zatočeni i smaknuti. Svi.

Optužbe upućene kraljici su neverovatne, ali sasvim dovoljne. 1793. godine Marija Antoaneta se popela na giljotinu. Rodjena princeza, kraljica Francuske, ostala je kraljica i dama do poslednje sekunde.

Pred samu smrt njen ispovednik joj se obratio rečima: "Sada je trenutak, madam, da se naoružate hrabrošću!" Uz osmeh, kraljica je odgovorila: "Hrabrost? Trenutak kada će se okončati moji problemi, nije trenutak kada će me izdati hrabrost."

Njene poslednje reči, bile su upućene dželatu, kome je slučajno stala na nogu dok se penjala na giljotinu: "Oprostite mi, gospodine."

Neko se rodi pod srećnom zvezdom, neko ne. Nečija srećna zvezda, ponekad se naprasno ugasi, tek tako... 

Rošanak Baktrijska. Princeza i ratnica. Lepotica i zver u jednom. Svetleća lepota, ljubav i mržnja, žrtva i ubica. Zavodnica i tlačitelj. Ona koja ništa ne daje, uzima sve i uništava. Saloma bi se postidela njenog plesa, njenih gipkih, vrtoglavih pokreta, pobegla bi, noseći sa sobom sve svoje velove. Postidela bi se i njenog plamtećeg besa. Rušilačkog i razarujućeg. Postidela se njene lepote, njenih očiju u kojima se tone u bezdan, crne pletenice upletene šarenim vrpcama  magle, snova i divljine.

Rošanak Baktrijska. Plemkinja sa telom Boginje i pogledom tigrice, odrasla u zabiti avganistanskih planina, u plemenskim pećinama, duboko zapretenim u bespuću. Plemkinja i prostakuša. Aleksandar Veliki ju je dobio za ženu, osvojivši Baktriju, zemlju njenih predaka. Sa njom je dobio znatno više nego što je mogao slutiti. Pratila je svog čoveka na svim pohodima po Indiji, bila uz njega kada mu je bilo najteže. I velike vojskovodje imaju svojih velikih briga. Bila uz njega Roksana, da olakša, ili... Vatra ili led?

 "Aleksandar Veliki i Roksana" Pjetro Rotari, "Ermitaž" Sanktpetersburg, Rusija

Za njeno ime vezuju se legende. Svetleća lepota - to njeno ime znači. Kao zora, kao sunce. Da ogreje, da spali, da zaludi, da ubije. Kažu da ju je on bezumno voleo i dozvoljavao joj ludosti zbog kojih bi, na nekom drugom mestu, uz nekog drugog čoveka, bila momentalno kažnjena, smrću.  A on? O njemu je već mnogo toga rečeno.  Osvajač i ratnik, čovek i Bog, jednostavno Aleksandar Makedonski.  Nije dočekao rodjenje njihovog sina, pod tajanstvenim i nikad razjašnjenim okolnostima, umro je pre njegovog rodjenja u 33. godini.

Rošanak Baktrijska - Roksana,  svetleća lepota, gasnula je ubrzo. Posle niza intriga i ubistava i sama je skončala kao žrtva zavere. Ubijena je zajedno sa svojim sinom Aleksandrom IV oko 310. godine pre n.e.

Kada zvezda najviše blista, ona zapravo umire.