Karkason (čuvari tajne 10)

Gospa Mari, grofica od Tuluza, zatvorila je Bibliju i pomilovala najmladje čedo po glavici. - Neka ti zvezda uvek obasjave puteve, mala moja. - tepala je - Ali prvo, prvo moraš da stigneš do nje. Devojčica je pokazivala izuzetnu zainteresovanost za učenje i pisala je i čitala veoma napredno za svoj uzrast. Grofica je bila zadovoljna. A sada je čeka najteži zadatak u životu. Sela je i napisala pismo, ono za koje se nadala da nikada neće morati da napiše. Reči su se sporo i teško odvajale od pera, baš kao i suze koje su se slivale niz njeno blago lice.  

Ševalijer Boromir 

Nadam se da Vas ovo pismo zatiče u dobrom zdravlju i da Vam moja malenkost neće poremetiti utabane staze. 

Ševalijer, ne jurite u sutra, već tražite put do zvezda, jer, ako ne stignete do zvezda, o čemu ćemo, večnost provodeći, pričati!?

Sada Vam je, sigurna sam, sasvim jasno šta vam je činiti.

Osećam potrebu da Vam iznesem trenutno stanje stvari. Ševalijer, Karkason je pao. Pakleni plan Inoćentija i njegovog demonskog sluge Simon de Morforta je počeo da se ostvaruje. Trenkaveli su pobijeni, svi do jednog, a naši perfekti i vernici opljačkani i proterani goli. Karkasonom sada vlada de Morfort. Jednom zapaljena lomača, neće se više nikad ugasiti, bar ne dok nas je ijednog. Ševalijer Boromir, započele su pripreme za raseljavanje naših pravednika. Naša verovanja, naš consolamentum, mora se očuvati, po svaku cenu. Toskana i Milano će nam otvoriti svoja vrata, a znam da možemo računati i na Vas i Vaše dobre ljude. To nema spora i o tome ne brinem više. Ipak, ono što ću od Vas tražiti, što moram tražiti, iako znam da je teško i dušu mi mori jad zbog zadatka koji Vam poveravam. Oprostite mi ševalijer, što na Vaša pleća stavljam ogroman teret, ali rečeno mi je da se samo Vama mogu obratiti.

U mom domu nalazi se naša perfekta. Knjiga je kod nje. Trenkaveli su je spasili u poslednji čas. Mogu je zaštititi još samo nekoliko dana, a onda će je vitezovi Hrama, uz Božiju pomoć, dovesti do Vas. Pomozite joj ševalijer, tako Vam svetlosti i pripremite sve za njen dolazak. Sa knjigom znate šta Vam je činiti. 

Molite se za nas i naše dobre ljude i žene, dobri moj Boromir. Ostajte mi u dobrom zdravlju i neka svetlost uvek obasjava Vaše pute. Vaše uzdignuće biće nagrada za Vaš trud, znam to.

Vaša M.

U Tuluzu, 25. septembra, godine gospodnje 1209.

tvrdjava Karkason Francuska

Zapečaćeno i dobro sakriveno pismo je uobičajenom poštom, koju su provansalski Katari koristili krenulo na put. U Bosnu.

Jedan trubadur, neupadljivo obučen, lako je našao onog kome je pismo bilo upućeno. Bosanski bogumil Boromir, satima je gledao zapečaćeno pismo. Znao je šta u njemu piše, čak i bez čitanja. Reči lozinke, davno naučene i urezane u sećanje, iskrsnule su mu pred očima. Svaka reč imala je svoje značenje. Hladan znoj mu se slivao niz ledja. Iskreno se nadao, čitavog svog života, da ovaj dan nikada neće doći.

- O gospo Mari, lomače su zapaljenje davno, davno i neće se ugasiti sve dok je živog stvora. - izgovorio je naglas, uz uzdah.

Boromir, Srbin poreklom, katolik pred svetom, u svom domu posvećeni bogumil, učen i obrazovan kao što je većina bogumila bila, jer znanje je privilegija svakog umnog stvora, spalio je pismo na otvorenom ognjištu i pozvao svoju suprugu. Oženjen iz ljubavi, takodje pripadnicom tajne vere kojoj je pripadao, provodio je, sve do sada, miran život u Stocu. Vera u dualizam, ostavština Zaratustre i Manija, vera u seobu duše, jednakost medju ljudima, kako muškima, tako i ženskima, težnja ka učenju i saznanju nije se dopadala crkvenim velikodostojnicima. Što ljudi manje znaju, to manje razmišljaju i manje pitaju, stav je crkve i Vatikana. Zbog svojih uverenja, bogumili i njihovi langedoški pandani, katari bili su nemilosrdno proganjani. 

- Dolazi nam jedna perfekta, Ana. Sa njom dolazi i naša propast. Pomolimo se za spas svih naših dobrih ljudi i njihovih duša, jer ponovo za nas više neće biti mira ni predaha. - obratio se Boromir supruzi. Nekoliko dana nakon njihovog dugog i tihoh razgovora, na vratima njihovog doma pojavila se mlada devojka umotana u dugu crnu mantiju. I pored skoro ledene studeni, na nogama je imala samo obične sandale. U levoj ruci nosila je malu činiju za jelo, a ispod mantije se krila najveća svetinja. Knjiga zbog koje su umirali i zbog koje će tek umreti mnogi dobri ljudi. 

- Zovem se Bernarda. - tiho je rekla. Hvala vam, dobri moji, što me primate u svoj dom. Vraćam vam vaše blago na čuvanje. 

Knjiga znanja se vratila na isto mesto sa kog je, samo sto godina ranije, krenula u Langedok. Boromir je smatrao da će stećak dobro poslužiti kao sklonište. Noću, krišom, kada je znao da ga niko neće videti, knjigu je zavukao u tajnu pregradu stećka i pomolio se. Ona će tu biti na sigurnom. Bar neko vreme.

nastaviće se... 

stećak u Bosni

                                                   

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Nikola Tesla (čuvari tajne 9)

S vremena na vreme, u retkim intervalima, veliki duh otkrića pohodi zemlju da bi saopštio tajnu koja će unaprediti čovečanstvo. On odabira najsposobnijeg, najzaslužnijeg i šapuće mu tajnu na uvo. Kao blesak svetlosti dragoceno znanje dolazi. Kad uhvati skriveno značenje srećnik vidi magičnu promenu… Čuda koja on vidi, mada udaljena u vremenu, desiće se. On to zna, nema ni trunke sumnje u njegovu umu, u svakom vlaknu tela on oseća – to je Velika ideja.

Nikola Tesla

Nikola Tesla

***

Severni deo Londona je te večeri 04. januara 1943. bio potpuno pust. Činilo se da na toj hladnoći nikom nije stalo da se šeta ionako nesigurnim delom grada. Ipak, pred jednim, naizgled napuštenim, skladištem stajala su  dva parkirana automobila, blatom umazanih tablica. U skladištu, u tajnoj prostoriji kompletno opremljenoj modernim nameštajem i prijatno zagrejanoj, sedela su četiri čoveka uz cigare i piće. Neobavezno ćaskanje prekinuto je odsečnim pokretom ruke jednog od njih, koji se ni po čemu nije razlikovao od ostalih prisutnih.  - Gospodo, - obratio se R. svojim prijateljima, - Tesla nam sada predstavlja veliku pretnju i nije ga moguće kontrolisati. Napustio je projekat "Rainbow" i preti da će obznaniti naše namere. Tesla insistira da se eksperiment obavi bez ljudske posade, tvrdi da je to izuzetno opasno i iznosi svoje sumanute ideje. Neću vas puno zamarati detaljima koji su za vas potpuno nevažni, ono što je od najveće važnosti je činjenica da više nismo u mogućnosti zanemarivati Tesline optužbe na naš račun. Idealista i zanesenjak, ali i izuzetno inteligentan i daleko ispred našeg vremena, on je trenutno naša najveća mora. Izneću kratak zaključak: Tesla mora biti eliminisan, odmah. Tek potom možemo nastaviti sa projektom "Rainbow" i našim ostalim projektima. Nadam se da sam bio dovoljno jasan. Da li ima nekih pitanja? Tri muškarca su ćutke gledala gospodina R. i blago, odrečno mahnula glavom. - Hvala vam što ste se odmah odazvali mom pozivu, naš sledeći sastanak će vam biti predočen na vreme. Zamolio bih vas da odmah napustite prostoriju u pratnji čuvara i da me do daljnjeg ne kontaktirate. - obratio im se R. i okrenuo se prema izvoru toplote, kaminu izradjenom od rustikne cigle. 

tajna soba

Sačekavši 15 minuta gospodin R. je pozvao broj u Minhenu. - Sve je sredjeno. - bilo je sve što je rekao. Polako je ustao i krenuo iz prostorije  uz pratnju dva čuvara. Za njim su se zatvorila čelična vrata. Seo je u automobil i odvezao se u noć.

7. januara 1943. Nikola Tesla, jedan od najvećih umova svih vremena, umro je u svojoj 87. godini. Njegovo telo je pronadjeno u sobi 3327 "New Yorker" hotela. Tajna njegove smrti ostala je nerazjašnjenja.

22. jula 1943. započeo je projekat "Duga", poznatiji kao eksperiment Filadelfija. 22. oktobra iste godine, eksperiment je ponovljen punom snagom u brodogradilištu u Filadelfiji.. Američki razarač "USS Eldridž" sa celokupnom posadom podvrgnut je izuzetno jakim elektromagnetim silama, u cilju stvaranja zaštitnog polja koje bi brod učinilo nevidljivim. Brod je nestao na nekih dvadesetak minuta da bi, navodno, u tom momentu bio vidjen u američkoj vojnoj bazi u Norfolku, 600 kilometara udaljenoj od brodogradilišta, zatim se ponovo pojavio na mestu vršenja eksperimenta. Priča se da je eksperiment imao razorne posledice po posadu koja se nalazila na "Eldridžu". Nekoliko ljudi je nestalo, nekoliko je bilo povredjeno, a većina se "vratila" izmenjene svesti. Teleportacija, putovanje kroz vreme ili prostor? To niko neće moći sa sigurnošću da kaže. Jedini čovek koji je znao sve implikacije ovog, kasnije zataškanog dogadjaja, bio je mrtav.

nastaviće se...

uss eldridž

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Uliks 2 (čuvari tajne 8)

Simbologija, malo poznata nauka, bavi se proučavanjem drevnih simbola, i kao takva sklona je promenama, baš kao i sama istorija. Već od prve pojave simboli su predstavljali tajne znakove za one upućene, ali i odrednice za buduće generacije koje će umeti da ih rastumače na pravi način. Drevna pisma, posebno keltske i germanske rune, pune su simbola. Simboli, ipak, mnogo su stariji. Sve ono što se nije moglo, ili nije znalo objasniti, a posebno zabranjene reči ili pojmovi predstavljano je simbolima. Tajne poruke, tajne reči i izrazi, pa i ceo jedan tajni svet, predstavljan je simbolima. Mistični i zagonetni i danas zadaju muke onima koji bi da proniknu u njihove tajne i značenje. Od postanka čovečanstva, do današnjih dana, simboli su ostali upečatljiv vid ljudskog izražavanja i komunikacije. Ali nije svakom dato da ih tumači na pravi način, niti da ih razume.

Jedan od najčešće zloupotrebljavanih simbola je simbol zvezde petokrake. Od satanističkih kultova do komunističkog režima, zvezdi se pridaje negativan konteks, kao simbolu veštica, mračnih, paganskih obreda i ljudskih žrtava, sve do samog sotone. Mnogo bi se toga moglo reći o zvezdi petokraci i sve bi bilo netačno, sem jednog. Zvezda petokraka je simbol planete Venere i simbol 5 elemenata: vode, vatre, vazduha, zemlje i Žene!

***

Ildiko se, pod budnim okom Aje, smestila u šator kako je najbolje znala i umela. Stara Aja, kojoj niko nije znao godine, ali se nije usudio ni da pita, iako su svi pamtili da je oduvek bila tu, bila je prema njoj sasvim ljubazna. U početku nije puno govorila, samo joj je pokazala svoje dragocene biljke i praškove, razne mešavine koje je sama spravljala za vidanje rana, objašnjavala joj, sa puno strpljenja, čemu koja biljka služi, kako se priprema prašak i pričala joj o raznim bolestima koje se biljkama leče. Ildiko je upijala Ajine lekcije, ali u sebi je i dalje bila zatvorena i daleka, razmišljajući o svemu što joj se dogodilo. Nije se usudila da pita staru ženu kako je znala da je trudna i otkud joj ideja da će to biti sin, ali ionako ona nije želela to dete, začeto sa tiraninom kog je mrzela celim bićem i kom je sipala, bez trunke premišljanja, otrov u vino. Nije želela to dete, bio je to mali stranac koji je uzurpirao, baš kao i njegov otac, njenu utrobu, sisao njene životne sokove i rastao u njoj bez njene volje. Mrzela ga je i mrzela je dan kada će se roditi. 

Atila Bič Božiji

Atila strašni - Eugène'a Delacroix.

Tablice, ispisane čudnim keltskim runama, uredno poredjane u zabačenom kutku Ajinog šatora, i dalje su privlačile Ildikinu pažnju, baš kao i zlatna slika prelepe žene. Aja je i dalje odbijala da joj priča o slici, ali je jednog dana izvadila tablice, pozvala Ildiko i obratila joj se rečima: - Došao je dan kada si spremna da saznaš tajnu o sebi Ildiko i tajnu o sinu koga ćeš roditi. Pre toga moraš naučiti da čitaš i pišeš. Moraš naučiti da voliš sebe, da voliš prirodu, da ne žališ za onim što si izgubila, jer svaki gubitak donosi novi dar, a prazno se srce iznova puni novom ljubavlju. Kao što se majka zemlja, svake godine, obnavlja Ildiko, tako ćeš i ti doneti na svet novi život, a svoj sopstveni obnoviti i ispuniti. Moraš naučiti da voliš svoje čedo, jer on je dar od Boginje, tebi načinjen, tebi namenjen, jer ti si odabrana. Tvoj sin neće biti kralj, nije mu sudjeno. On će biti mnogo više Ildiko. Mnogo više. Kraljevstvo Huna će se raspasti, sada kada nema više Atile, njegova su braća nesposobna da vladaju tom silom. Plemena, nikad u potpunosti složna, otimaće se za vlast i Huni su osudjeni na propast. Ostaće samo priča o njima i njihovoj hrabrosti. Ni tvog plemena više neće biti, jednog dana, ali sve ono dobro što je u ta dva naroda utkano, biće u krvi tvoga sina. On je predodredjen za velika dela, jer ovo nije njegov prvi život, a nije ni poslednji. Raduj se Ildiko, tvoje vreme tek dolazi.

Ildiko je pažljivo slušala ovu smežuranu, izboranu staricu i, iako je nije sasvim razumela, osetila je u sebi promenu, osetila je da joj se srce puni nekim novim osećanjem, nekom plahošću koju već dugo nije osetila. Stavila je ruku na svoj otežali trbuh i pomilovala blago zategnutu kožu. Sićušni pokret, nalik letu krila leptira, ili praćakanju malene ribice zatitrao je pod njenom rukom i Ildiko se, nakon mnogo, mnogo dana, osmehnula blago i setno, nežnošću žene koja čeka... Aja je stavila svoju ruku preko njene i blago rekla: - Naučiću te svemu, Ildiko, svemu. I tvog sina, takodje. Ali, zapamti, znanje ne donosi uvek sreću. Znanje je teško breme i samo se najjači mogu izbori sa tim. Ja znam da ćeš čuvati svog sina, onako kako i tvoje ime samo nalaže, sada moraš i njemu pronaći ime, ono koje će ga obeležiti i dati mu snagu. - Uliks, zvaće se Uliks. - rekla je Ildiko. - Začet u boli, u boli će biti rodjen, i mene će kroz život voditi saznanje da imam o kome da se brinem i nekoga ko će se o meni starati kada osedim, ko će me, kada stasa, voditi kroz život, jer ja samo njega sada imam. Da, zvaće se Uliks! - Neka tako bude! - bilo je sve što je Aja rekla, a onda je prionula na obuku. Ildiko je bila vredan učenik, dostojan svoje učiteljice. Dostojna znanja, dostupnog samo malom broju ljudi.

Pod svetlom uljanice, na krznu, nekad veličanstvenog medveda, Ildiko je na svet donela dečaka čiji se plač prolomio logorom kao grom. - Urlik vuka nije mu ravan. - rekla je Aja, uz osmeh, i prigrlila na ruke malu, krvavu figuru. - Odmori se Ildiko, ali ne zadugo. Njega moramo učiti od prvog dana. I moramo ga čuvati od njegovih stričeva, oni će biti prvi koji će želeti da ga ubiju.

Aja je visoko u vazduh podigla maleni, okupani smotuljak. - Dobro nam došao! Ti si čuvar! Klanjam ti se, Ulikse!

nastaviće se...

Ildiko

Glumica Lily Brayton u kostimu Ildiko u predstavi "Atila", Kraljevski Teatar, London, 1907. god.

 

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Uliks (čuvari tajne 7)

Značenje imena Hildegard - borac, zaštitnica, ratnik, čuvar. Hilde - borba, gard - braniti, čuvati. Često ime kod starih Germana, sačuvano do danas u različitim formama: Hilda, Matilda, Klotilda, deminutivi Hajdi, Ildiko... U varijanti Ildiko, danas veoma često ime u Madjara. 

Uliks, latinska verzija grčkog imena Odisej: vodič, sin boli.

***

Jednog prohladnog jutra 453. godine, dok se panonska ravnica, obavijena maglom, lagano budila iz dubokog sna, Ildiko je, užasnuta, zgrčeno sedela u uglu šatora velikog hunskog vodje Atile. Kao u polusnu sećala se predhodne noći sa gnušanjem i tugom. Mučnina je pretila da joj razori grudi i ona je, presamitivši se, izbacila sav otrov iz sebe. I poslednja nada tiho je napustila ovu mladu, lepu i jedru Germanku*, tipičnu predstavnicu svoje rase. Atila je pobio celu njenu porodicu i uzeo je za ženu. Pored svih žena koje je posedovao, morao je i nju da ima i za to je platio glavom. Mnogo pića je popijeno u čast njihovog venčanja. Mnogo vina, a poslednji pehar, onaj iz njene ruke, presudio je krvniku. Na žalost, ne pre nego što je uspeo da je obljubi i oduzme joj i poslednje što je imala - čast. Sada, dok je mrtvi varvarin ležao preko krzna, pripremljenog za svečanu postelju, Ildiko se pitala na koji će je način kazniti njegovo divljačko pleme, kada otkriju šta je uradila.   

Atila Bič Božiji

Aja je bila ta koja je prva ušla u šator, kao da je znala da nešto nije u redu. - Ne brini Ildiko, ja ću te zaštiti, ti si izabrana - prošaputala je pre nego što je pozvala na uzbunu. U neverici, veliko osvajačko pleme Huna, ratnika i varvara, gledalo je mrtvog vodju Atilu, znanog kao Bič Božiji. Stub plemena, veliki ujedinitelj svih Huna, nepobedivi i moćni silnik, ležao je u lokvi sopstvene krvi i povraćke. Kakav strašan kraj za neustrašivog ratnika. Ildiko, odmah optužena za trovanje, biće smesta pogubljena. Omiljena zabava ovih ljudi beše vezivanje konjima za repove i teranje konja u trk. Žrtva bi, do kraja svesna šta joj se dešava, bila rasčerečena na četiri dela. 

- Ne! - uzviknula je Aja, jedina poštovana žena u plemena, istovremeno i jedina osoba, pored Atile, koje su se Huni plašili. Znali su da poseduje moći koje su im bile nepoznate i neobjašnjive i nikada joj se nisu suprostavljali. Šta više, nije bilo onog ratnika koji se Aji ne bi sklanjao s puta. Već sam pogled na nju izazivao je jezu i pokretao tanak mlaz hladnog znoja niz kičmu. -  Ildiko je trudna, ona nosi Atilinog sina, ne možemo je ubiti! Kada dodje čas, platiće za ono što je učinila, sada je moramo poštedeti zbog deteta koje nosi u sebi. - izgovorila je jakim, odlučnim glasom. Nesposobni da joj oponiraju, nevoljno i uz gundjanje, još uvek polupijani od predhodne noći, Huni su se razišli i ostavili Ildiko sa Ajom. Ako ništa drugo, mislili su, život sa Ajom je već dovoljna kazna.

Aja je Ildiko uvela u svoj šator. Ma šta god da je zamišljala da će u njemu naći, ono što je videla, zaprepastilo ju je. Pored strukova trava obešenih za vrh šatora, kesa sa praškovima i ćupovima sa melemima, u najudaljenijem delu sijala se slika jedne lepe žene. Slika je bila uradjena divnim bojama i optočena zlatom. Tako nešto Ildiko nikada nije videla. Pored slike, uredno poslagane, stajale su tablice sa urezanim čudnim i nepoznatim znacima. - Šta je ovo? - upitala je. - To su keltske rune. - odgovorila je Aja - A ovo, ovo je.... To je neko koga tek treba da spoznaš. Nije na meni da govorim. Sada se odmaraj, pred tobom je dug i težak put.

***

Atila, Bič Božiji, strah i trepet rimskog carstva, omražen, tiranin, bratoubica, ujedinitelj, jednom rečju čovek čije će ime u istoriju ući na velika vrata i postati sinonim za teror i smrt, pokopan je, kaže legenda, negde u Panoniji, sa svim svojim blagom. Za njegov pogreb korištena su tri sanduka, zlatni, srebrni i železni. Legenda još kaže da je, za potrebe pogreba, promenjen tok Dunava i da sada Dunav teče preko Atilinih kostiju i izgubljenog blaga. Još niko nije otkrio njegov grob, sve Atiline tajne ostaju i dalje sakrivene.



* Teritorije Balkana u V veku naseljavalo je istočno germansko pleme sa Skandinavije, Ostrogoti. Sve do 450. Ostrogoti su bili vazali Huna. Suštinski neprijatelji, Huni i Goti (Ostrogoti i Vizigoti) imali su konstantne sukobe.

nastaviće se...

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Roksana rodjenje (čuvari tajne 6)

Jedne prohladne februarske večeri, godine 1021. Al Hakim Bi-Amr Allah, 6. fatimidski kalif, i 16. ismailitski imam, odlučio je da se prošeta kairskim brežuljcima. Kalif se nikada nije vratio. Velikog reformatora i živućeg boga, Druzi još čekaju pod svojom šarenom petokrakom zvezdom. Pričalo se, a i danas se govori da je Veliki Kalif spoznao drevna znanja, ona koja je glasnik Tot doneo od samih bogova. Al Hakim je od tada sebe proglasio Bogom, ukinuo ropstvo i poligamiju... Al Hakim će se vratiti, ali ne u svom vremenu i ne na kairske brežuljke. Al Hakim je čuvar.

***

Moira je provela skoro čitavu noć u čišćenju i vidanju rana mladog ratnika. Bojala se za njegov život, kako bi se bojala za svoj sopstveni, ali je pred zoru, neka je Velikoj Brigiti hvala, groznica malo popustila. Lepota mladog čoveka iznenadila ju je, ali i radovala. Znala je: on je došao zbog nje i njoj je sudjen. Povrede su nanete u borbi, bila je sigurna u to. Razderotine mačem i ubode kopljem, dobro je poznavala. Bilo je čudo kako je živ. Melemi koje je stavila zaustaviće gnoj i krvarenje i ona je mogla da predahne. Kada je sunce došlo do zenita, mladić je mirno spavao Moira je pomilovala kratku, crnu kosu, do nedavno slepljenu krvlju i znojem i tiho se iskrala iz kolibe da obavi zahvalnicu Danu i Brigit. Danas je bio njen rodjendan, a ona je dobila božanski poklon.  

Bila je dete hrasta, samim tim posebna i mistična, baš kakvi odabrani i moraju biti.

Tri dana i tri noći Moira je negovala mladog ratnika. Lebdeći negde izmedju ovog i onog sveta, mrmljao je na nekom stranom jeziku, ali, začudo, ona ga je sve razumela. Pripadao je skitskom plemenu koje se povlačilo na sever pod naglim naletom pripadnika njenog naroda, i u jednom sukobu konj pod njim beše ubijen. Skit bez konja je samo pola čoveka. Neprijatelju je bilo lako da ga obori strelama i da ga, onemoćalog, dokrajči kopljem. Misleći da je mrtav, ostavili su ga na polju, a on se poslednjom snagom doteturao do bora sa imelom. Tabita, velika boginja Skita, dala mu je snagu i moć. Tabita mu je rekla da mora da živi, da njegov zadatak još nije ispunjen. I Alan, jer to beše ime ovog Skita, ostade na maloj planini da ispuni cilj svog postojanja.

Na dan letnjeg solsticija, najveće svetkovine Kelta, Moira i Alan su se poljubili ispod imele, po drugi put. Obasjan zvezdama Danuvius se svetlucao i valjao svoje moćne talase, nesvestan dvoje mladih ljubavnika i njhove uzavrele strasti. Boginja, po kojoj je dobio ime, smešila se. Dobro su odabrali, i ovaj put. Bogovi mogu biti mirni. Bar još jedno, ali krajnje neizvesno vreme. Sa ljudima se nikad ne zna! Čudna je njihova ćud! A neprijatelj nikad ne miruje. Koliko je dobra, toliko je i zla medju ljudima, jer kako je gore, tako je i dole i tako će i biti dok je univerzuma!

Moira je, uprkos poodmakloj trudnoći, obavljala svoje poslove istom revnošću, ali i sa više ljubavi. Njeni Skordisci prihvatili su Alana, ako ne dragovoljno, ono bar sa trpeljivošću, svojstvenu samo onima koji su u stanju da u prirodi i svemu živućem pronadju dobrotu. Moirina lepota rascvetavala se iz dana u dan i ona je postajala nekako mekša, potpuno nesvesna sopstvene ranjivosti, ali duboko svesna svog cilja i svega onoga što će joj majčinstvo doneti. Zadatak nimalo lak, ali ovde, na ovoj planini, uz ljubav čoveka kome je bila odana i kome je bila sudjena, uz moćnu reku, sve će biti lako. Mislila je i molila se, zaboravljajući reči svoje majke.

Od sudbine niko nije pobegao, i sudbini se niko ne suprotstavlja, uzaludna je to rabota. 

Nove svečanosti, pred dolazak zime, donele su Moiri nove zadatke: skupljanje listova i grančica hrasta, pravljenje venčića. Trebalo je slaviti, smena godišnjih doba, smena ciklusa, uspavanoj prirodi poželeti odmor do nove obnove... Radost zbog belog, snežnog pokričava koji će štititi majčicu zemlju i dati joj novu, okrepljujuću snagu i pripremiti je za nove darove koje će pokloniti ljudima... Radost zbog blizine proleća i dolaska novog života... Radost... I, kao grom iz vedra neba, vest da Alana nema više, da je nestao, negde u pitomoj šumi njene planine. 

Moira je čekala svog ljubavnika, nepokolebljivo, onako kako čeka samo onaj ko ume da voli do kraja. Nije se obazirala na priče koje su se širile plemenom: kako je Alan pronašao svog konja i pridružio se svojim skitskim lutalicama, kako je pronašao zlato u planini i pobegao... Ona je čekala, čekala strpljivo, u nadi da će se vratiiti ljubav njenog života. U čekanju, zima je proletela kao san. Još jedan veliki praznik, u slavu obnavljanja prirode i majke zemlje naterao ju je da se pokrene, osnaži i otrgne od tuge. Tog velikog dana, lako kao srna, Moira je na svet donela prelepu devojčicu. Dok su negde duboko u poluzatrpanim oknima nekog starog rudnika gvoždja, u nedrima njene voljene planine trunule kosti njenog ljubavnika, Moira je devojčici dala ime Roksana, po skitskom plemenu Rokselani, kom je pripadao Alan.

-Naučiću te svemu što znam, pokazaću ti sva moja mesta, otkriću ti sve moje tajne. Čuvaću te kao svoje oči, ljubljena! - obratila se Moira detetu i prvi put zaplakala za izgubljenom ljubavlju.

nastaviće se...

keltska ratnica

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...