Roksana (čuvari tajne 5)

Mitologija Kelta je veoma kompleksa, baš kakav je i sam narod Kelta bio. Rasprostranjeni na tlu skoro cele današnje Evrope, svakako su ostavili snažan uticaj na sve države i narode koji će nastati. Jedna od najpoznatijih legendi je svakako ona o čarobnjaku Merlinu, čarobnici Morgani i kralju Arturu. Vitezovi okruglog stola su, bez svake sumnje, naslednici hrabrih Kelta. Baš kao i u starom Egiptu, i Kelti veruju u preseljenje duše (koja obitava u glavi), koja se vraća iznova i iznova sve dok ne obavi cilj sopstvenog bitisanja na zemlji. Tek kada ispuni zadatak duša se može oprostiti od Abreda (svet selenja i sudbine) i pridružiti Velikoj Svetlosti. Bili su politeisti, imali su svoje bogove, ali su najviše obožavali samu prirodu, sunce, vodu, zemlju, planine i sve što je živo za njih je bila svetinja. Hramovi Kelta uvek su bili na otvorenom, najčešće na nekom proplanku. Njihovi sveštenici nazivali su se Druidima, sveto drvo je bilo hrast, bili su vešti i neustrašivi ratnici. Ljudi rodjeni izmedju 10. juna i 07. jula su ljudi hrastovi, čvrstog karaktera, predodredjeni za vodju, ali slabe diplomate, moralno jaki i skloni misticizmu. 

Kelti su imali svoje pismo i svoj kalendar. Obredi Druida, nikad zapisani i danas ostaju obavijeni velom tajne. Odlični metalci, zanatlije, ali i veoma hrabri ratnici. Rasprostranjeni širom današnje Evrope Kelti su ostavili dubok trag u kulturi mnogih naroda u čije gene su utkani vile i vilenjaci, patuljci i njihov ćup zlata, strašna bića iz dubina podzemnog sveta, mistična duša i srce ratnika. 

***   

Angus je posmatrao svoju kovačnicu sa ponosom, Jednom upaljena, vatra se više nije gasila. Kovao je najbolje mačeve za svoje ratnike i bio veliki majstor svog zanata. Zasluženo su ga poštovali. Dopadala mu se mala planina na čijim obroncima su svili svoje naselje. Biće tu dovoljno rude za orudje i oružje koje je pravio. Uz malo sreće, naći će se i koji grumen zlata u nedrima majke zemlje. Moira je rekla da je nanjušila zlato. A zlato je dobro za trgovinu. Blizina Danuviusa, velike reke, olakšaće svima život. Puna ribe i rečnih rakova, hraniće Kelte i obezbediti im ugodan život. Angus je voleo ribu. I divljač. Posebno veprovinu. Upravo se spremao za lov. Možda se nadje i koji jelen. Novi rogovi poslužiće za svetkovine u čast majke prirode.

Malvin, veliki Druid keltskog plemena Skordisci, od samog početka je odobravao ovo preseljenje na sever. Ovde je majka priroda bila netaknuta, ovde su Bogovi bili sa njima, uvek. Osećao je njihovo prisustvo u svemu oko sebe i bio je zadovoljan Moirinim izborom. Njegov zadatak je bilo očuvanje morala njegovih ratnika, ali i svih ostalih pripadnika plemena. Učio ih je da se ničega ne treba bojati, sem neba. -Samo da nam nebo ne padne na glavu. - govorio je. Danas kao da nešto nije bilo u redu. Vazduh je, činilo mu se, bio zgusnut i lepljiv. Nadao se da je to zbog dolaska leta. Uskoro će letnji solsticij i predstoje im velike svetkovine u čast Suncu. Treba puno toga pripremiti. Računao ja na Moirinu pomoć. Moira je bila izabranik Dane, znao je. Ipak, neki nemir uvukao se u srce velikog Druida.

lady avalon

Moira je na svom proplanku upravo završila molitvu Brigit, Boginji prirode i lečenja, kojoj je bila posvećena. Razmišljala je o svojoj majci, o sebi, o velikoj svetkovini koja predstoji. I o svom rodjendanu, sutra. Rodjena u vreme hrasta, nosila je u sebi sve karakteristike tog svetog drveta: pravdoljubivost, poštenje, čistotu, preciznost i moć da leči. Osećala je, duboko u sebi, da je pred njom veliki zadatak i molila je Danu, majku bogova, da bude uz nju. Trebaće joj pomoć svih bogova. 

Angus je već satima obilazio proplanke i gustiše planine. Izuzev zečeva, zabranjene divljači, nije ni čuo, ni video nijednu životinju. Napokon, sreća mu se osmehnula. Jelen, božanstvena životinja, sa rogovima kojima bi se ponosio svaki pripadnik njegove vrste, proleteo je kao strela. Angus je bio brži. Njegovo pleme će se radovati. Odlučio je da se odmori u blizini Velikog Hrasta, za koji je Moira rekla da će ih štititi od svakog zla. Odjednom, sasvim nenadano, do njega je dopreo tihi, melodičan zvuk. Neko je pevao. Na nepoznatom jeziku. Mladi, neobičan ratnik ležao je ispod bora i očigledno umirao. Krv se slivala niz njegove grudi, dok je u rukama stiskao luk i tobolac sa troperim strelama. Pesma koju je tiho pojao bila je, najverovatnije molitva njegovim bogovima da ga prime u svet sudbine. Pod teretom sopstvenog oružja i lovine, u nemogućnosti da odnese ranjenika u naselje, odlučio je da dovede Moiru ovde. Angus bi mu prekratio muke, ali nešto u njemu je govorilo da ovaj ratnik treba da živi, na levoj mišici imao je istetoviran znak keltskog krsta. Da, dovešće Moiru. Moira će znati šta treba činiti!

Dotrčala je što je brže mogla, skoro brža od Angusa. Njena torbica, puna bilja i lekova, visila je oko struka. Mladi ratnik, sada bez svesti ležao je pod borom. Na sebi je imao kožne, pripijene pantalone i čudne čizme do kolena, sa visokom petom. Kroz, već okorelu krv, nazirao se sveti krst Kelta. Poznala je bor pod kojim je ležao. Na njemu je bila imela. U blizini, srari hrast je zatalasao svoje grane pod naletom blagog, planinskog vetra. Poslušavši neki iskonski poriv koji je dolazio iz dubine njenin nedara, Moira se sagnula i poljubila ga u usta. Tek tada je izvadila svoje biljke i krpe za previjanje. I mali nož, i iglu i konac. Rane su bile teške.

nastaviće se...

skitski ratnik

 

 

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Roksana (čuvari tajne 4)

Skiti, narod jahača-ratnika-lutalica, persijskog porekla, naseljavao je teritorije današnje Ukrajine i Sibira. Prvi su ovladali veštinom kroćenja konja i jahanja, pili kobilje mleko, prvi izmislili točak, živeli u pokretnim šatorima koje su vukli volovi, bili neustrašivi ratnici, koji su skalpirali svoje neprijatelje, okupirali su Avganistan, prodrli u Persiju, osvojili Ninivu i gornji Egipat, deo Judeje, došli do Balkana... Konj je bio nerazdvojni deo svakog Skita. Pričalo se da su se na konjima radjali, da su na konju umirali, a sasvim sigurno su sa konjima bili sahranjivani. Tetovirali su se, bili dobri trgovci, posedovali zlato... Nosili su kožne pantalone, čizme sa visokom petom, krznene ogrtače, izmislili stremen, sedlo, rukovali lasom, lukom i strelom, sekirom... Vera Skita zasnivala se na ranom zoroastrizmu, imali su 8 bogova i verovali u selidbu duše. Poznavali su tehniku sakrivanja pod zemljom i iskakali pred, potpuno nespremnog, neprijatelja. Aleksandar Makedonski ih nije pokorio, sklopio je savez sa njima. Postoji velika mogućnost da je njegova baktrijska supruga Roksana, bila i skitskog porekla. Negde oko 300 g. pre n.ere gubi im se svaki trag. Grčki istoričar Herodot smatra da su se Skiti, prilikom svojih neverovatnih pohoda, sreli sa legendarnim Amazonkama, pa su tako postali Sarmati. Njihovi potomci su možda Sloveni, Avari, Hazari i drugi nomadski osvajači. Moguć je čak i njihov prelazak na tlo današnje severne Amerike.. Savremeni istoričari tvrde da Skita više nema, ali zato postoje Bugari, Madjari, Srbi, Hrvati... Zapravo, skoro da nema zemlje u Evropi koja ne bi želela da ima skitsko poreklo. Pojedini srpski i hrvatski istraživačii idu toliko daleko da iznose tvrdnje kako sam naziv Skiti potiče od reči skitati. Sa teritorije današnje Panonije i sa Balkana proterali su ih Kelti 329 godine pre n.ere, oslabljene zbog, kako se smatra, prekomernog trgovanja i odavanja luksuzu. Postojalo je pet plemena Skita, a poznati su u istoriji i pod nazivom Aškenazi. Ovo pleme ratnika i osvajača nije ostavilo pisane tragove, ali je ušlo u legendu.

Jedno od pet skitskih plemena naseljavalo je obale Dona i Dnjepra, sve do Krima.  Pleme je tvrdilo da su im Amazonke majke. Zvali su se Rokselani.

***

 Prošlo je već 40 dana otkako se sveštenica Honora preselila u Veliku Svetlost. Njena duša se više neće vraćati i Moira je znala da će proći još dugo vremena pre nego što se ponovo sretne sa svojom majkom. Njoj je predstojao još dug put na ovom svetu, njena duša je još mlada, od Bogova izabrana za velika dela. Ona će svet Abreda, svet seljenja i sudbine, posetiti još mnogo puta. Od svoje majke naučila je sve čemu ju je mogla naučiti mudra, iskusna žena, koja je govorila da se ljudi uče sve dok su živi, a da je priroda i Bog i najveći učitelj. - Ničega se nemoj bojati, sem neba! - govorila je majka i Moira joj je verovala. Majka je o životu i o prirodi znala sve. I o nebu.

Noge su je bolele od višednevnog pešačenja. Nisu daleko odmakli, seoba je sporo napredovala. Kovačnica, taj najveći teret, usporavala je njihovo kretanje na sever. Napustili su Singi Dun pre tri dana i njeno pleme, koje je sebe nazivalo Skordisci (Kelti), kretalo se uz obalu velike reke Danuvius, koja je dobila ime po vrhovnoj boginji Danu. Sada je već mogla nazreti obronke male planine, za koju je znala da je nekad bila samo ostrvo u velikom moru. Znala je to po mirisu soli koji je samo ona mogla osetiti. Od drugih saplemenika razlikovala se po toj, čudnovatoj osobini, osećala je mirise i ukuse, koji nisu postojali i oni su je zbog toga poštovali.

 - Osećam miris hrasta i miris imele, ostaćemo na ovom brdu. - rekla je. Tako i bi.

Moira nije učestvovala u izgradnji novog naselja, ona je obilazila malu planinu u potrazi za biljem i proplancima. Na, suncem okupanom, proplanku moliće se svojim Bogovima, svetkovati i slaviti prirodu, sunce i vodu. Proplanak će biti njihov hram. Pronašla je jedan sa starim hrastom u sredini, bolje mesto nije mogla naći. Njene vreće već su bile pune raznog šumskog bilja, svako je sa pažnjom brala, uz izvinjenje majci prirodi što joj otima čedo, i uz molbu da biljke leče i pomognu njenom narodu. Na povratku u naseobinu zastala je ispod bora, namirisala je imelu, tu tako dragocenu i njenom plemenu svetu biljku. Setila se majčinih reči: - Ispod imele, nedaleko od najstarijeg hrasta, srešćeš se sa svojom sudbinom Moira. Volećeš ga i on će voleti tebe. Imaćeš kćer sa njim, ali ćeš njega izgubiti. Tako Degda želi i tako mora biti. Zapamti, ti si rodjena za velika dela. I tada je, sasvim neočekivano, prvi put zaplakala za majkom.  

žena sveštenica 
 Da bar može da namiriše neku šumsku vilu ili patuljka, potukla bi se sa njima, bilo bi joj lakše. Ali njih nikada nije namirisala, njih je majka priroda zaštitila od nje i njenog natprirodnog dara. Tugu koja se razlivala grudima ublažilo je posedovanje dragocenog bilja i pećina koju je pronašla. Pećina će, jednog dana, poslužiti njenom cilju.  Zato je i odabrala ovo mesto. Bogovi su ga blagosiljali i sveto je odvajkada. Voda, osećala je, zdrava je i blagorodna. Ovde će njen narod imati sve što mu treba i biće srećan. Životima će štititi ovo sveto mesto. I hrastove. Veličanstvene hrastove od čijeg lišća, početkom zime, prave venčice i upliću ih u kosu. Hrast je simbol života! I tada ga je ugledala. Veliko stoletno drvo sa ogromnom krošnjom. Nikada nije videla veći i bogatiji hrast. Njeno vreme dolazi, to će se desiti tu. Njen pokret uplašio je malu, tamnosivu životinjicu i ona je šmugnula u gustiš. Zec - sveta životinja Kelta.

- O, Bogovi, smilujte mi se i ukažite na pravi put! - molila je. Bogovi su ćutali.

nastaviće se...

 

 

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Tara, rodjenje (čuvari tajne 3)

Definicija čuvara po Honori, Velikoj sveštenici Kelta:
Čuvari tajne su ljudi kao i mi, ali su, istovremeno, i više od ljudi. Oni ne pripadaju ni vremenu, ni prostoru. U isto vreme mogu obitavati na više mesta, i na istom mestu mogu biti u različitim vremenima. Jedan čuvar iz budućnosti čuvaće čuvara iz daleke prošlosti. Njihovi se životi prepliću medjusobno, u različim vremenima i čini se, onom ko za njih zna, da je to jedan život uopšte. Čuvar će za čuvara i umreti. I roditi se ponovo da čuva... Jer tajna ne sme biti otkrivena dok za to ne kucne čas!

***

Ankesenamon je uzdignutog čela dočekala izaslanike svog dede Aja. Nije bilo straha na njenom licu i to ih je iznenadilo. Umesto uplašene, male princeze, pred njima je sedela veličanstvena, osiona kraljica. I nije im dozvolila da joj se obrate, što je, ruku na srce, bilo njeno pravo.

- Sutra počinje Durbar, velike svečanosti, moramo se pripremiti. Pozivam vas da budete moji gosti. Svečanosti će trajati deset dana, a onda ćemo pričati. - rekla im je. Znali su da je, po običaju Durbara, neće videti nijednom. Prevarila ih je, a Aju se toliko žuri. Biće kažnjeni zbog male prevarantkinje. Ali, šta se moglo očekivati od jednog jeretika!?

Prvi dani Durbara, na brzinu organizovanog, protekli su joj u neprestanom razmišljanju šta joj je činiti. Tih nekoliko dana koje je dobila na "poklon" neće moći da poprave Bog-zna-šta. Ili? Strahovit pritisak koji je osećala izazivao je mučninu i povraćalo joj se. Morala se povući sa svetkovine u hlad, bilo gde, samo što dalje od svetine. Ustavši naglo, posrnula je i pala bi da je čvrsta ruka nije zadržala. Njeni stražari su pritrčali da oteraju nepoznatog dobročinioca, ali je znakom zaustavila njihov pohod. Sve u njoj je govorilo da je ovaj mladi ratnik poslat od Atona da reši njene muke i spasi je. Dozvolila mu je da je odnese do njenih odaja.

Mladić je imao izgled planinskog ratnika-lutalice. Kratko ošišana crna kosa, sijala se, a duboke, tamne oči prodirale su u dušu. Zadrhtala je. Nosio je kožne pantalone i cipele sa petom, skroz do kolena. Tako nešto nije nikad videla. Pored svega, Ankesenamon se u njegovoj blizini osećala sigurno. Nije izgovorio ni jednu, jedinu reč, pa opet su se razumeli, kao da se poznaju godinama. Te noći, zajedno sa mladim ratnikom išunjala se iz hrama i pobegla u noć. Pod vedrim egipatskim nebom, dok je Orion blistao punim sjajem, Izida se smešila novim ljubavnicima. Podala mu se, bez trunke razmišljanja. Aton je tako rekao.

Na levoj mišici jasno se ocrtavao istetoviran ankh, krst velike Boginje Izide. Iako njena porodica nije bila njen sledbenik, Ankesenamon se divila Izidi i njenoj hrabrosti. Izida je spasila svog muža Ozirisa i obnovila Egipat. Velika dama, zaslužila je veliko poštovanje. Nije ga pitala za ankh, nije joj bilo važno.

Zvao se Ateas. Pričao je o nepreglednim stepama, životinjama nalik zmaju, koje puštaju paru kroz nozdrve, patio za njima i pevao na nekom čudnom, njoj nepoznatom jeziku. Došao je izdaleka sa svojom majkom, na svom zmaju, koji je negde usput uginuo, i on je sada bio pola čoveka. Nije ništa razumela od onoga što je pričao, ali joj i nije bilo važno. Želela je da ostane sa njim do večnosti i upija ljubav iz njega samog. Svet je prestao da postoji.

Ankesenamon je imala pristalice u Tebi za koje je znala da će joj pomoći u svakoj prilici. Dok je Aja besneo u hramu, ona i Ateas su se sakrivali sve dok svima nije postalo jasno da je trudna. Skrivati princezu jedna je stvar, skrivati trudnu princezu, nešto je sasvim drugo. Zamoljena da potraži skrovište na sigurnijem mestu, Mona, kako ju je njen ljubavnik zvao, odlučila je da se skloni daleko od Tebe. Odveo ju je svojoj kući, skromnoj, na brzinu sklepanoj kolibi, nimalo nalik egipatskim kućama. Odveo ju je svojoj majci. 

Skit ratnik

Ma šta god da je mislila o toj ženi, ono što je videla nemalo ju je iznenadilo. Njena majka, Veliki Faraon, bila je nadaleko čuvena lepotica, kojoj nije bilo ravne. Ova žena, toliko čudna, obučena u šarene suknje, stegnute u struku, bujnog poprsja i vitkih mišica, raspletene, duge kose, zračila je nestvarnom lepotom bogova. I govorila je njen jezik besprekorno. Bez razmišljanja princeza je zagrlila svoju novu majku. U nemogućnosti da izgovori njeno ime pravilno, zvala ju je Ana.

Nije prošlo dugo i Ankesenamona je dobila trudove. Nije se bojala, Ana je bila tu i znala je šta treba da radi. Ana je poznavala biljke i prirodu, umela je da leči i lečila je sve koji su dolazili kod nje, a bilo ih je mnogo, jer se glas o njoj daleko pročuo. Poradjala je, vidala rane, čistila otrovane zmijskim ujedom, šila rane od koplja... Ovaj porodjaj za nju neće predstavljati problem. Tako su bar obe mislile. 

Dva dana i dve noći princeza se previjala u porodjajnim mukama. Ni jecaj, ni jauk nije se otkinuo sa njenih usana. Kada je rodila devojčicu dala joj je ime po svojoj lepoj majci. Nefertiti. Četvrtog dana posle porodjaja Ankesenamon, rodjena kao Ankesepaton, ćerka Velikog Ehnatona, vladara celog Egipta, i kraljice Nefertiti, izdahnula je.

- Tvoja ćerka je prelepa, zvaćemo je Tara. Ona je čuvar tajne, moramo je štititi i učiti. - obratila se Ana Ateasu na čudnom, Egiptu nepoznatom jeziku. Jeziku Skita, ratnika-lutalica koji će osam stotina godina kasnije na svojim konjima "doleteti" iz dalekih sibirskih stepa u Egipat i pokoriti ga. 

kraljica skita

nastaviće se....

 

 

 

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Tara (čuvari tajne 2)

 Čuvari tajne su posebna, odabrana bića, koja žive medju nama, oduvek. Mi, obični ljudi, nismo u stanju da ih prepoznamo. Samo oni posvećeni, dobrom ili zlom birani, naslućuju da postoje, pomažu im nesebično, ili pak žele da ih unište. Čuvari tajne nisu uvek srećne duše. Njihovo breme je preteško. I uvek gube ono što im je srcu najdraže:

Jedan čuvar izgubiće krunu.

Drugi čuvar izgubiće ljubav.

Treći čuvar izgubiće konja.

Sva tri čuvara izgubiće život. Zbog tajne.

***

Ankesenamon je grizla usnice od straha i besa. Nije bilo dovoljno što su joj ubili majku i supruga, nije bilo dovoljno što su joj proterali oca, sada su želeli i nju da ponize, da satru i osramote. Čak je i Bog, jedini, onaj u kog je iskreno verovala, odavno okrenuo ledja od nje, kao da ne postoji.  

Prokleti sveštenici, mislila je. Nisu im davali mira, čak ni kada su se odrekli svog jedinog Boga i prihvatili, ponovo, njihove bogove, njihovo tumačenje i njihove glupe običaje. Doći će dan, nadala se, kada će platiti za svoja zlodela. Ali sada, sada je bila samo uplašena, mala devojčica, bez ikoga da joj pomogne. Njen deda, zloglasni Aj, za kog je sumnjala da je duboko upleten u propast njene porodice, poslao je po nju. Da mu bude žena. Smrdljivi, ogavni starac! Gadila joj se i sama pomisao na njega. Ostavši bez muža i poroda, bez naslednika, obratila se Feničanima za pomoć. Aj će je kazniti zbog toga.

ankeseamon

Kada je njen otac, veliki faraon Ehnaton, proteran iz Amarne, prestonice koju je sam podigao u čast jedinog i svemogućeg Boga Atona, pratilo ga je oko 10.000 ljudi, većinom Izraelaca. Retko se koji Egipćan, iz straha od odmazde, usudio da podje sa njim. Pričalo se da su sveštenici poslali svoju vojsku za njima, ali da se veliko more otvorilo i propustilo Ehnatona i njegove sledbenike. Pričalo se i da je faraon odbacio sve oznake svog visokog položaja, ogrnuo se običnim krznom, u ruke uzeo običan štap i sebi, još jednom, promenio ime. Sada su ga zvali Mojsije. Sve su te priče doprle do Ankesenamone i ona se nadala da će njen otac sada pronaći svoj mir. Neka mu jedini Bog ukaže put i bude na pomoći!

Njena majka, nadaleko čuvena lepotica, velika Nefertiti, odbacila je veru koju je negovala uz pomoć svog supruga, vratila se u Tebu i poslušavši sveštenike, preuzela tron i novo ime - Smenkahare. Jednom jeretik, uvek jeretik, nisu joj verovali. Ubili su je, bez milosti, udarcem u grudi. Zatim su joj, onako mrtvoj, razbili usta i unakazili joj lice. Da ne bi bila primljena u kraljevstvo posle smrti. Kao da je to Atonu važno!? Aton je pravedan i svemoguć. Njemu su svi isti!

Znala je da iza svega stoji Aj. On je organizovao sveštenike, davao savete i pomogao im da ubiju i njenog mladog supruga-polubrata Tutankamona. Želeo je nju i njenu mladost i lepotu, ali iznad svega, želeo je Egipat i njegov presto. I sada su oni dolazili po nju i ona se pitala šta da radi.  

- Ne boj se, Ankesepaton ! - odzvanjalo je u njenoj glavi. 

- Ti si izabrana, ne boj se!

Ankesenamon je znala da joj se lično Aton obraća, pozvao ju je imenom koje su joj njeni roditelji dali na rodjenju.  Uspravila se, smireno poravnala haljinu, namestila oznake svoje kraljevske kuće i uzdignute glave krenula u susret krvniku. Vera u  jedinog Boga bila je jača od straha.

nastaviće se.....

žena faraon

 

 

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Čuvari tajne

- Nešto nije u redu, – pomislila je Tara osetivši ukus bakra u ustima. Bilo je to sve što je osećala. Nije bilo više bola, potmulog tutnjanja u ušima, užasnog, neizrečenog krika. Kroz otečen, poluzatvoren kapak videla ga je kako sebi zariva nož u grudi – samokažnjavanje zbog loše izvršenog zadatka. Mislio je da ju je ubio. To je bilo poslednje što je Tara, u ovom životu, ugledala. Bez straha, bez ijedne izgovorene reči, ugasila se i u smrt odnela tajnu koju je čuvala od rodjenja. Tara je bila čuvar tajne.

***

Užasnuta, teskobna, probudila se i uspravila na svom mekom ležaju od mahovine i lišća. Osećala je neizreciv strah i koža na potiljku joj je bridela od pritiska koji je osećala, znoj je oblio celo telo i znala je, sasvim sigurno, nešto nije u redu. Desilo se nešto strašno, nešto što će promeniti ceo njen život. Nešto što će promeniti ceo svet, svet kom je pripadala. Roksana je tiho zajecala. Kroz glavu su joj prolazile slike neverovatnom brzinom i sve je shvatila. Rat je počeo. Rat zbog tajne koju je čuvala još i pre svog rodjenja. Veliki rat.

***

Uliks je brzinom dostojnom jednog bazilikusa, dohvatio svoj mač od kog se nikad nije odvajao. Sve što je mogao čuti bila je savršena tišina i to ga je strahovito plašilo. Ni cvrkut ptice, ni zavijanje vukova, ni topot usplahirenog jelena, čak ni šušanj lišća na jesenjem vetru. Ništa. Apsolutna tišina. Naježivši se, trudio se da ostane potpuno miran. On, od detinjstva obučavan, treniran do savršenstva, kroz bol i vatru, kroz krv i prašinu, prvi put u svom životu osetio je iskonski strah. Trajalo je to kao večnost, ili kao treptaj oka, nije znao, a onda se sve vratilo u normalu. Opasao je svoj mač, ogrnuo se krznenim ogrtačem koji je Aja samo za njega napravila, obećavši da će ga, kada to ustreba, načiniti nevidljivim, i krenuo putem za koji je oduveo znao da je njemu namenjen. Putem bez povratka. Put će ga dovesti do one koju će životom čuvati. Čuvati do smrti, jer je ona čuvar tajne. Velike tajne. Znao je da je počeo rat. Znao je da se neće vratiti.

nastaviće se...

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


«Prethodni   1 2 3 4