Prijatelji

Postoji izreka koja kaže da mi ne biramo prijatelje. Prijatelji, kaže izreka, biraju nas!

O, da, ima istine u tome. Mnogi su me tako našli. Mnogi su prošli kroz moj život, ne ostavivši trag. Prijatelji... Ili neprebolnu ranu. Prijatelji...

A onda sam odrasla. Naučila da ne dotičem baš svaku ispruženu ruku. I vruće i hladno peče. Jako! Ne dodirujem, ne puštam više da tako lako udju kroz dveri mog bitisanja. Nije svima tu mesto. Nisam ja za svakog. Meni prijatelj nije više lako biti.

Sada biram ja. Polako, oprezno... Plamen je to ili led. Neću da se opečem, hoću da se ugrejem. I hoću da znam da će biti tu onda kada treba. Kada se smejem, kada plešem, kada moja snaga vrca, neobuzdano. Da se raduju i igraju sa mnom. Da zapevamo zajedno. Duet ili hor, sasvim svejedno.

Hoću da znam da će biti tu kada plačem, kada me lomi, kada se gušim. Kada je teško i kad ne znam gde bih... Kada bura tuče. Da ne dozvole da potonem.  Da me ne daju... Da tuguju. I da ćute sa mnom.

Da budu moj svetionik, moja zvezda vodilja. Moje oči, moje sunce, moje sve. 

Meni prijatelj nije više lako biti. Ja prijatelje sama biram. Pažljivo, kao grimizne jabuke, kao dijamantski prsten, kao bisernu ogrlicu. Oni su moje bele perle. Moji dijamanti. Oni će trajati večno. Uvek će biti tu, postojani i verni. Da pevaju ili da ćute.

Nema ih mnogo, ali je njihova vrednost nemerljiva. Nema tog aršina, ni karata. Nema te veličine sa kojom bi se njihova srca mogla meriti. Nema tog blaga za koje bi me prodali. Malo ih je, ali su uvek tu...

Zapitaj se koliko si sam sebi prijatelj i koliko pravih prijatelja ti imaš!

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Tabula rasa

Obično sam puna inspiracije. Reči se same otkidaju, iz nutrine, žele napolje, hoće da zaplešu, da se množe. Da odjekuju, da zvone, da pevuše...

Reči... moćno, ubitačno oružje, jednom izgovorene, ne mogu nazad...
Reči... nežne, tople, da zagreju, pomiluju, uteše...
Reči... grube, da ponize, uvrede, ubodu, zgaze...

Danas ne znam o čemu da vam pišem. Nešto veselo, da izmami osmeh? Ljubavno, da zagolica maštu? Setno, da izazove nostalgiju? Misaono, pa da ima ko da mi protivreči?

Tabula rasa! Eto, to sam danas! Tabula rasa. Prazan um, potpuno. Moje misli, verovatno smatraju da su zaslužile odmor. Zamor materijala! Možda je tako i bolje. Možda je bolje ponekad oćutati. Ponekad, tako kažemo više. Govorimo pokretom, pogledom, osmehom. 
Zaista ne znam o čemu danas da vam pišem. Uhvatilo me ono "nešto", samo gledam u prazno. Prazno je šareno, prazno mi prija. Danas vam više ništa neću pisati! 

"Eh, da mi je tvoja glava na dva dana, pa da se malo odmorim!" - stara izreka!!!

Možda je neko sa mnom, noćas zamenio glavu!? Hvala mu!!!

E, neće njemu biti lako! 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Vampiri i oni drugi

Koliko ljudi, toliko ćudi, stara je izreka i potpuno je tačna. Svi smo mi jedinka za sebe, sa svojim malim i velikim životima. Svojim vrlinama i manama. Svi se na isti način trudimo da naučimo da plivamo vodama života - najbolje što možemo. Svi bi normalno da živimo. Radjamo se, volimo, mrzimo, rastemo, umiremo.

Generalno gledano, sto ljudi, sto ćudi! Kategorizaciju bi, takodje mogli napraviti na sto, ma i na stojedan način. Dobri ljudi, vredni ljudi, pošteni, nepošteni... Prevaranti, lopovi, cinkaroši, osobe od poverenja... Plahi, srčani, snažni, slabi... I tako u nedogled.

Gde svrstati sebe, najveći je problem. Ako je suditi po onoj - čovek je odraz svojih dela, najbolje je procenu ostaviti nekom drugom. Ionako bismo, ruku na srce, bili pristrasni. Dovoljno je samo da pogledate političare u predizbornoj kampanji. "Ja najbolji, ja najlepši, ja mogu sve!" Kleine morgen!

Kako sada tu podelu smanjiti na najmanju moguću meru? I šta uzeti za polaznu osnovu? Sopstveno životno iskustvo, iskustva prijatelja, poznanika, posmatranjem odredjenih ljudi godinama. Osvrnuti se, zaista, na njihova dela i odnos prema okolini i vama. Razmotriti sva ona razočarenja koja ste doživeli od najboljih prijatelja. Uzeti u obzir dobrotu onih, koji vam, možda nikad nisu bili simpatični.

Posmatrajaći, u poslednje vreme, ponašanje nekih svojih prijatelja i "prijatelja", uzevši u obzir sve gore navedeno, došla sam do zaključka da ljude zaista možemo podeliti u dve kategorije. Vampire i one druge. Pri tom Brem Stoker i njegov čuveni "Drakula", sa ovim vampirima nemaju apsolutno  nikakve veze.

"Oni drugi" - to su ljudi uvek, ili skoro uvek spremni da pomognu, u zavisnosti od svojih mogućnosti, koji će vam pružiti ruku, onako toplo, saosećati sa vama iskreno, radovati se sa vama, bez primese ljubomore i zavisti. Vaš uspeh, slaviće sa radošću. Priteći u pomoć kada god je to potrebno, bez pomisli da li sami nešto gube. Vašu patnju, bol i razočarenje, prihvataće skoro lično. Sa vama će deliti svoje radosti, nesebično.

"Vampiri" -  sorta koja ne haje, koja gazi, sposobna, isključivo za zadovoljenje sopstvenih potreba, nesposobna za emocije. Emotivni bogalji. Nesposobni drugima da priteknu u pomoć, podele radost, ili ako to, na izged i čine, čine lažno. Pritvorno. Puni zavisti i ljubomore, uvek spremni da vam se, iza ledja, nasmeju i  raduju vašoj muci. Oni se "hrane" vašim problemima, tugom i nesrećom. Vaša sreća i uspeh, njima je rak rana. U stanju su da vam iscede sve životne sokove. Žderači duša! Njih je često veoma teško prepoznati. Nekad godine provedete sa vampirom, a da toga niste ni svesni.

Što je najgore od svega, ove se dve vrste medjusobno stalno mešaju. Kao što sam već u jednom komentaru rekla: Vampir na vampira ne skače! 

glitter slike razne 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Skromnost ili pogledaj dom svoj andjele!

Upravo je jedan političar izjavio kako će najnovija mera u Srbiji biti skromnost. Čuj, skromnost! Kakva, bre skromnost, čoveče, pa skromni smo već dvadeset godina, ni ne vidimo se više od silne skromnosti. I miševi nam zavide, koliko smo sićušni.

Nemam običaj da politiziram, uzaludna je to rabota, ali skromnost!? Ako sada ne lanem, pući ću! Skroz! 

Ma neću više da budem skromna. Neću! Hoću samo da živim normalno, da jedem kad hoću i šta hoću. Da svaki dan imam meso sa prilogom i palačinke ili kolač. Ne treba nikog da brine ako se ja nezdravo hranim, hranim se za sebe. To je samo moja stvar.

Hoću da vodim decu na more, da putujem, da vidim Firencu i Barcelonu. Šta oni misle, da će mi pozliti od silnog putovanja, možda ili da će mi se od galerija smantati!? Hoću u pozorište, na balet, hoću u kafanu. Da mi Ciganin opet svira na uvce, da mi peva: "Volela sam oči zelene", da udarim rukom o sto, onako razdragana, pošto me je već prvo piće dobrano zveknulo.

Hoću svojoj deci da priuštim sve one obične stvari, koje sam ja, nekad imala, a sada su luksuz. Hoću i sladoled tortu iz supermarketa, onu veliku i Coca-colu i cipele na štiklu. Hoću da uključim sve sijalice u kući neka blješti, neka sija!

Hoću da kupim najskuplji poklon prijateljima koji su to zaslužili, hoću novu haljinu i kožne rukavice, mekane! Hoću deci da dam džeparac sa osmehom i galantno, pa moji su, zaslužili su!

Hoću da promenim izlizani tepih i ofucani trosed, hoću novu stonu lampu i mašinu za pranje sudova!

andjeli i slicne slike

Neću da provodim leta u traženju dodatnog posla, da gledam Pariz na razglednici i da se sećam Beča i Minhena. Neću više da zurim u prokleti TV ekran, očekujući da prikažu "Labudovo jezero", neću da se u poslastičarnici prebrojavam imam li za tri ili četiri kugle sladoleda i slušam grandovce sa stereo uredjaja. Neću da udaram rukom o sto, od besa, jer je opet poskupelo ovo ili ono.

Neću više da deci kažem: strpite se malo, nema se danas... Neću da nosim čizme tri broja veće, zbog pet pari čarapa. Neću da idem peške, da uštedim siću za autobus, neću da se smrzavam u starom kaputu.

Hoću bundu, novu! I kupiću je, samo da znaš! I nije me briga da li to "nova" znači da je tamo neka baka umrla, nijednom je ne obukavši, a naslednice su predebele za istu. 

Kupiću novu bundu, a krajnje je vreme, gospodine si ga moj, da ti budeš skroman! Krajnje je vreme!

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


«Prethodni   1 2 3 4 5