Harmonija

Prokleto je teško napraviti balans. U životu, u svemu. Inteligencija, pa čak ni iskustvo nisu dovoljni, sami za sebe, da ukažu na pravi put, da odrede smernice. One prave. Ljudi čine pogrešne korake, ponekad svesno, ponekad nesvesno i dok si rekao keks, već si upetljan u kučinu iz koje nemaš ni snage, ni volje, a ni znanja da se iskobeljaš. 

Harmonija! Sa samim sobom, prevashodno. Nedostižan cilj, ili... Umeće življenja. Ja to ne znam. Harmonija sa okolinom, sa ljudima, prirodom, životinjama. O, da. Mene pas nikada nije ujeo. Meni ljudi pričaju svoje, duboko zapretene tajne, lako kao da piju vodu. Meni se ukaže najlepša prva visibaka, prva divlja ljubičica... Ali, harmonija u meni, ne postoji. Meni je sa mnom najteže.

Večita borba suprotnosti u meni traje i trajaće, valjda doživotno. To mi, kažu, daje šarm i izgled osobe koja pleni iskustvom i odiše dobrotom. Pih! Neke stvari sam naučila odmah, od prve. Instinktom žene, majke, šta li. Ja se probudim kada se pauk nadje u blizini uzglavlja moje bebe. I to je neka harmonija. Harmonija sa sopstvenom decom. I sa njihovim drugarima. Mi uvek imamo teme za razgovor. A šta sa mnom!? Gde sam tu ja, u sebi samoj?

Šta sam to veliko uradila da za mnom ostane trag. Šta nisam uradila, a trebalo je. Koje sam sve greške napravila, svesno birajući stazu i onemogućila bolji razvoj suštinskih stvari. Onih životnih, esencijalnih. Da li je rodjenje dece samo po sebi dovoljno da se osetiš ispunjen? Da li je osujećenost da im pružiš sve što im je potrebno i što misliš da zaslužuju (a deca svakako zaslužuju) dovoljna da se osećaš totalno promašeno?

Harmonija. Da, u mom društvu svi se osećaju opušteno, prijatno. Ćaskanje, vicevi, obične teme, politika, šta god poželiš.... Ali harmonije u meni, za mene nema. Moj život je večita potraga, večita borba, istraživanje. Moja putovanja su putovanja lutalice koji se očajnički trudi da ostane na putu svetlosti. Moje misli su misli jednog propalog naučnika koji traga za formulom kamena mudrosti. Misli alhemičara. Prognana od sebe same u petu dimenziju i vi mi ne možete pomoći.

Kamen mudrosti, harmoniju u sebi, moram pronaći sama. 

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Obična priča za laku noć

Koliko puta vam se desilo da ste izmoždene od prevelikih obaveza koje se, u nepreglednom nizu, svakog dana, samo povećavaju? Koliko puta ste željno očekivale odlazak u krevet, snujući budne o toplini belih plahti i mekoći paperjastog jastuka? Koliko puta ste, već polusnene, spustile glavu na uzglavlje, sklupčane poput fetusa, očekujući blaženstvo sna i toliko potrebnog odmora? Koliko puta ste priželjkivali šarene, lepe snove i jutro, obasjano i vedro i sebe u tom jutru nasmejanu i lepu? Srećnu. Ženu koja zrači. Ženu koja se raduje životu.

 

Koliko puta ste se, tako umorne, prevrtale po krevetu, do ranih jutarnjih sati, jer san uporno izbegava da donese toliko željeni spokoj i mir?

Šta muči vaše lepe glavice, izuzev onih, već poznatih, a tako materijalnih stvari kao što je zimnica, plaćanje računa, sezonska garderoba za klince, kako pronaći posao...

Da li je to onda kada vas neka budala napravi budalom? Kada prijatelj zabode nož u ledja? Kada ste u jaru rekli nešto što niste mislili, pa vam je posle bilo žao? Kada, i pored sveg kipućeg besa, niste smogli snage da nekom nešto skrešete u brk, a taj je to dobrano zaslužio?

Ili možda onda kada srce krvari, a duša boli, a dobro znamo da taj bol najviše boli!? Kada nam osećanja nisu uzvraćena i kada nam se ceo svet ruši kao kula od karata? Bog nam je dao emocije, ali ne i uputstvo za rukovanje. Prepustio nas je sebi samima, a mi smo sebi najveći neprijatelji. Volimo, patimo, bez naše volje, jer je to tako negde, nekad zapisano!? Mora biti!

Ali, upravo je tako. Možda baš zato ovaj blog postoji da bi svoje emocije podelili sa drugima. Prosuli svoje bisere pred nepoznate ljude koji će uvek znati da ih cene, da kažu nešto lepo i daju koristan savet. Da, nepoznatim ljudima se mnogo lakše otvaramo. Od kada na ovom blogu pišem, ja mnogo bolje spavam!

Laku vam noć želim! 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Tolerancija

Volela bih kada bi neko mogao da mi objasni do koje granice može da se toleriše nečiji bezobrazluk, glupost i nemarnost. Tolerancija, kao jedna od karakteristika čoveka, isuviše često je na tasu, onom koji meri njenu snagu i njen domet. Ako nismo toleranti, ako smo netrpeljivi, onda nismo humani i očas stičemo epitet nadžak babe, karakondžule i onaj koji ima veze sa (ne) produženjem vrste, a iz čiste tolerancije prema ljudima koji ovo čitaju, ne mogu da ga navedem. 

Eto, ja sam baš tolerantna, toliko da su neki pomislili da sam glupa! Ups, pa malo ste se prešli u proračunu, mili end dragi moji. Blesava, možda da, tu ću se složiti sa vama, ako tako mislite. Ali glupa, sigurno ne. To što ja ne znam da se svadjam i piljarišem sa vama, što vam katkad dozvolim da mi zavučete ruku u džep, što ne ulazim u rasprave tipa: šta je starije koka ili jaje, što me baš boli uvo ko je novi Micin švaler i čije čedo je razbilo prozor, to samo znači da niste u stanju da privučete moju elementarnu pažnju. To dokazuje da vi ne vredite baš mnogo.

Čudni su ljudski nagoni. Ponekad ih ne razumem, pa ne razumem ni vašu potrebu da na mene nisko udarate, a sve u nadi da ja to neću primetiti. Ono kao, ma ona je dobra (čitaj glupa), neće ona ništa povodom toga... Ma daj! Neće da može, bar ne u ovom životu. Vredjate mi inteligenciju, ljudi! Dosta je bilo okretanja glave, dosta je bilo tolerisanja vaših izliva "nežnosti"!  Ćutanje je zlato, ali ja više neću da ćutim i neću da trpim vašu bahatost. Žao mi je.

Boriću se protiv vas, vašim sopstvenim oružjem. Onim odvratnim, niskim sredstvima koje ste mi sami ponudili na tacni. Nisam ja kriva što ste vi bili toliko blesavi da mi svoje ideje utuvite u glavicu. Niste znali? Ja brzo učim. Boriću se vašim oružjem, a dodaću i svoje, strpljivost, adekvatan momenat i još ponešto. Boriću se do zadnje kapi krvi, boriću se kao ljudsko biće, dostojanstveno i časno, za opstanak koji vi, u svojoj osionosti, ugrožavate. Ko je vama dao to pravo na mišljenje da se svet vrti samo zbog vas i da je pravo na život isključivo vaša privilegija!? Vi da uživate, drugi neka skapaju!? Jadni ste!

Dragi end mili moji, katastofa i dizaster je ono što dobijam od vas, ničim izazvana. Samo zato što sam vas ostavljala na miru da živite svoj život. Vama to nije dovoljno, niste sposobni njim da upravljate, pa biste dizgine mog u svoje ručice. Moj život je samo moj, njim čak ni ja sama ne upravljam, tu je svemogući Tvorac koji odredjuje njegove smernice. I moja nadljudska snaga inicirana mojim potomstvom. Oni i samo oni mogu da mi se obraćaju sa Ti! Samo za njih moja tolerancija nema granice. Vi ste svoje zalihe potrošili. Sada je trenutak kada će se odlučiti.  I ovo je moje prvo i poslednje upozorenje. Moja tolerancija je na izmaku. Ostavite me na miru!

Zapamtite još samo jednu stvar: to što me lupate po džepu još bih i mogla oprostiti, sitni ste ljudi, ali to što mi vi, kukavice, vredjate inteligenciju niti mogu, niti hoću da oprostim! 

 

Napomena: osobe kojima je ovo namenjeno ne pišu na ovom blogu. Ja se ipak nadam da će, Božijim providjenjem, nekako naći put do ovog teksta. Ne toliko zbog mene, koliko zbog njih samih.

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Plava ruža

Za moju Lili

plava ruzaDošla je u moj život nenadano, bez najave , jednog sunčanog popodneva. Velika čokolada "Najlepše želje", moja crvena tašnica, zaboravljena u školici, njena baka i ona. Ušetala je, onako dečije vragolasto i ostala. Ušetala i ostala tu zauvek.

Detinjstvo je proticalo onako kako sva detinjstva prolaze,  u bezbrižnoj igri i radosti. Pod alejom kestena, u voćnjaku, na "našoj" stazici. Sa lutkama i knjigama, loptama i crvenim mašnicama u kosi.

Donosile smo, svaki čas, kutije sa odbačenim slepim macama,
kojima se moja baka posebno "radovala". Nažalost, ti mačići su ponovo,
na neki volšeban način, nestajali iz dvorišta.

Najbolja drugarica, to je bila moja Lili. Bila i ostala!
Letnji raspusti i praznici bez nje bili su nezamislivi.

Još pamtim proslave 1. Maja u njenom dvorištu,
kada se okupljala njena porodica, na kojima sam i ja bila redovan gost.

Da, detinjstvo bez Lili je nezamislivo! Bez nje, ništa ne bi bilo isto.

Godine koje su nadolazile, polako su pretvarale male devojčice u devojke, devojke u žene i neumitno donele hiljadu strahova, problema i svih onih "sitnica" koje čine svet odraslih. Svet toliko različit od onog na koji smo navikli.

Prve ljubavi i razočarenja, prvi ispiti, prvo zaposlenje,
brak, deca. Lutke i lopte zamenile su pelene i varjače.

Sve vreme nisu prestajala naša druženja, sada u ojačanom sastavu.
Doček Nove godine, Božić, prva razbijena staklena kuglica za jelku,
pravljenje čokoladnog likera...

Nezgoda sa kaišem na njenoj svadbi, krvlju umrljana košulja mladoženje.
Njen smeh kada je upitam da li je moja beba najlepša na svetu...
Bezbrižno! Lepo! Mirno!

A onda je došao rat.

Njeni su ostali zarobljeni negde u Bosni.
Sve te godine straha i nade da će se sve dobro završiti.
Dani kada je tanjir bio poluprazan, a srce uspreptalo,
kada smo češće oćutale naše druženje i kada je smeh bio retka privilegija.

Prebrodili smo. Mi smo tim. Dovoljan je tek nagoveštaj.
Ona druga bi znala, osetila, odmah! Volšebno.
Povezane na neki neobjašnjiv način, poznat samo Stvoritelju.

Razvod, povlačenje po sudu i centru za socijalni rad.

Bolest... Zloćudna.

Uvek zajedno, uvek jedna uz drugu, bez pogovora i bez pitanja da li treba.
Znalo se da treba. Zajedno smo, uvek mogle sve.

Jače, poletnije, srećnije, kada smo zajedno.
Kada mene boli glava, boli i nju. Kada mene boli zub i nju boli.
Neka viša sila, neka čudna povezanost, magijska,
možda, ko bi znao, a nije ni važno.

Sestre po Bogu, ako ne po krvi.

Sestre po povezanosti, ljubavi, pažnji, svemu...
Svemu, samo ne po krvi. Sestre!

Lili, ovo je jedan od načina da ti se zahvalim što postojiš.

Da ti se zahvalim što si ušetala u moj život i tu ostala.

Ti si nerazdvojni deo mene i to ćeš uvek biti.

Volim te, ludice moja! Moja Lili!


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Odnos majka - ćerka

Postoji ona čuvena izreka: ćerke su tatine princeze, sinovi su mamine večite bebe. Ovo je postalo neko nepisano pravilo, a izuzeci su tu ne da bi ih potvrdili, već opovrgnuli. To je neko moje mišljenje. Ja jesam bila tatina princeza, ali drugačije vaspitavam svoju decu i imam drugačiji odnos sa njima. Moj sin je moj mali princ i moja velika beba, ćerka je velika princeza i moja mala beba. Tako će uvek i ostati.

 

Nju sam sretala često, obično na istom mestu. Lepa, slatka tinejdžerka, sa golim stomačićem i bubreščićima. Usred zime. Nismo se poznavale. Posle izvesnog vremena počela sam da radim u fitnes klubu i ona je dolazila na vežbe. Malo, po malo i postale smo drugarice. Jednog dana sam se usudila da joj spomenem kratke jaknice, izloženost stomačića hladnoći, da pričam o zdravlju žene i štetnosti takvog oblačenja po hladnom vremenu. Sasvim sam sigurna da joj je o tome "drobila" i njena majka i mislila sam da će samo klimati glavicom u stilu: "da, da, naravno, ma ništa te nisam čula." Nikada je više zimi nisam videla tako obučenu. Sama mi je rekla da me je poslušala. 

Sada još samo da to isto neko objasni i mojoj ćerki. Jer ja nisam u stanju. Toliko o tome. 

 

Ono što nas male i velike žene često muči to je odnos sa majkom. Bez obzira da li smo jedinice, ili imamo braću ili sestre, ponekad je taj odnos pomalo zategnut, pomalo ispunjen nekim svadjama, razmiricama, trzavicama, ubedjivanjima, sitnim lažima, skrivanjem pravih osećaja... Ma komplikovan, da komplikovaniji ne može biti.

Generacijska razlika, život sam po sebi, neminovno nametne te neke granice, otudjenost, nerazumevanje. Koliko je to uopšte tačno? Koliko naše majke nas razumeju i koliko mi razumemo njih? I koliko bi život bio lakši kada bismo sve shvatile da nam je majka najveći prijatelj i da će to uvek biti!? Koliko se trudimo da se približimo svojoj ćerki (ili majci), da joj pokažemo i dokažemo da će njen put biti sličan našem (ili je bio) i da će preživljavati sve one male i velike emocije, male i krupne stvari i dogodovšine koje smo i same preživljavale (ili jesu)!? 

Moja ćerka je još devojčica i tek je na pragu života. U našem životu postojao je jedan period totalnog nerazumevanja koji sam "odbolovala" stoički, u nadi da će se stanje popraviti. Uz duge i iskrene razgovore uspela sam da joj se "približim" dovoljno da me uopšte čuje. Razumevanje je, potom, došlo samo po sebi. Sada sam srećna majka. Najsrećnija upravo zbog toga što znam kako je to teško postići. Onog momenta kada nastane jaz izmedju majke i ćerke on se samo produbljuje godinama. Kasnije, to stanje je veoma teško popraviti. Ponekad zbog tvrdoglavosti, ponekad zbog nerazumevanja, a razlike postanu takve da svaki razgovor preraste u svadju i neslavno se završava.

Sve u svoje vreme. Počnite odmah uspostavljati sa svojom majkom (ćerkom) drugarski odnos, zasnovan na ljubavi, razumevanju, poverenju i pažnji. Razgovarajte o svemu što biste želeli znati, a ne znate, o svemu što vas muči, tišti i boli. Majka će uvek razumeti. Nemojte zaboraviti, sve što vi, male princeze, sada doživljavate, vaša majka je već doživela. Iste sumnje, strahovi, neuzvraćene ljubavi...sve je to vašoj majci blisko i poznato. Obradujte je svojim poverenjem, sigurno se nećete razočarati. Nemojte čekati da se udaljite još više.

I šta da vam kažem za kraj!? Pozdravlja vas jedna majka i jedna ćerka, ona koja je upoznata...I koja najbolje zna da je majka uvek najveći prijatelj, jedini koji vas neće ostaviti i koji će uvek biti tu za vas. Majka je vaš život proživela dva puta, jednom za sebe, jednom za vas. Potrudite se malo, čak i kada mislite da je teško. Vredno je truda. Mame, potrudite se i vi!

majka i cerka 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...