Ko god da je prvi put koristio izraz "krila mašte", nije pogrešio baš ni malo. Na krilima mašte možeš da letiš visoko, visoko, da se vineš pod oblake, da odletiš do zvezda i dalje. Možeš da obletiš ceo univerzum, spoznaš sve tajne postanja i vidiš ono što niko pre tebe nije video. Svaka ptica da ti zavidi na prozračnim krilima, svaki paun na lepoti, svaki lav na jačini.

Na krilima mašte možeš u svakom momentu da predješ hiljade kilometara, da se sunčaš na belim plažama Pacifika, osvajaš Kilimandžaro i Himalaje, dižeš tegove od petstotina kila i budeš najlepši na svetu. Možeš da prejedriš Atlantik, preplivaš La Manš, savladaš sve planinske brzake, skačeš bez padobrana. Krila mašte odneće te bilo gde. 

Na krilima mašte jezdiš pustinjama, šumama i vrletima kojima ljudska noga još nije kročila. Zidaš zamak od svetlosti i postaješ vladar sveta i vasione. Zaranjaš u najveće dubine plavetnila, tražiš biserne školjke i ribice, još nevidjene. Otkrivaš gradove izgubljene i civilizacije nestale. Šetaš dugom, sve do njenog kraja. Saznaješ sve tajne. Istražuješ, lutaš, nestaješ i vraćaš se po volji. Mašta nema granica ni stega. Nema ograničenja ni karika, nema lanaca i kraja.

Mašta ti donosi beskrajnu sreću i večito sunce, svetlost i sjaj u oku i bezgraničnu slobodu. I ljubav, večnu, plamteću ljubav. Onu koja ne umire, koja krepi, a ne boli, koja daje snagu i čini nas boljim, lepšim i besmrtnim. Mašta nam donosi besmrtnu ljubav, ljubav iz snova. Ljubav iz bajke. Ljubav koja traje do kraja vremena. Onu plemenitu, nesebičnu, čistu ljubav. A bez ljubavi se ne može živeti, ne!

Nikada nemoj potcenjivati reč. Bilo da je napisana, ili izgovorena reč je moćna! Reč je ubojito oružje, melem na ranu, reč može biti sve što poželiš. Može rasplamsati ljubav, raspiriti mržnju...

Jedna izgovorena reč može te vinuti u visine i ispuniti nedoživljenom slašću, druga te može ubiti na mestu. Ubiti u tebi sve što ima smisla i sve što tebi predstavlja život sam. Reč može izazvati rat nevidjenih razmera, jer svakom činu predhodi reč. Izgovorena, zamišljena, napisana. Zapečaćena.

Reč je jedino što nas čini istovetnim sa Tvorcem, i jedino što nas od životinja razdvaja. Dobili smo moć govora da bismo međusobno komunicirali, stvarali razne odnose, poboljšali kvalitet života. Dobili smo reč, da bi vladali ovim svetom. No, nije nam svima isto dato. Nekom manje, nekom više. Po zasluzi, ili spletom srećnih okolnosti!?

Kažu da glina upija reči i da ih može emitovati vekovima kasnije. Ako ovladamo tehnikom koja će omogućiti reprodukciju svega izgovorenog u njenom prisustvu, dok se oblikovala, možda ćemo jednom saznati šta su pričali drevni mudraci, ili bar oni koji su se bavili oblikovanjem gline. Čućemo reči izgorene u prošlosti!?

Postoje i neizgovorene reči. One koje se u našoj glavi gomilaju, stvarajući bujicu misli, bujicu koja se kovitla našim umom, kao nadolazeća plima koja nas davi, guši i preti da se izlije. Reči ružne, tužne, užasavajuće. Reči umilne, tople, dragocene. Izgovaramo ih lako, ili čekamo pravi trenutak, skupljajući snagu.

Poneke reči želimo da slušamo iznova i iznova, neke ne želimo da čujemo nikad. Njihovo značenje je preteško, označava bolest, borbu, kraj. Ali one slatke, nežne, umirujuće, koje bi i sami slušali celog života, ponekad izgovaramo olako, neiskreno. Izgovaramo laži, lažući druge, obmanjujući sebe.

Nijedna reč, pa ni ona najumilnija, neće nam doneti radost i sreću, ukoliko nije potkrepljena pogledom, dodirom, delom. Ako u duši nema osećanja, i reči su prazne i ništavne. Ako dušom ne prenesemo lepotu reči, kao da je nikada nismo ni izgovorili. A reči ostaju zapisane u vremenu, a neki tvrde i u prostoru. Možda je krajnje vreme da naučimo da reči ne izgovaramo olako. Da naučimo kako da ćutimo.

Ponekad, u sitne noćne sate, kada san odbija da mi dodje u pohode i donese mi, toliko očekivani mir i spokoj, odšetam do balkonskih vrata i pogledam kroz staklo. U nebo. Ponekad mi se mesec šeretski nasmeši, namigne mi i odvrati pogled, ne zamarajući se mojim mislima. Ima on preča posla. Ali zvezde ostaju, trepere, svetlucaju, dišu nekim drugim, tudjim, nepoznatim životima. Poželim tada da viknem, iz sveg glasa, tim nedostižnim, udaljenim svetovima. Moj će glas putovati dugo, negde će izgubiti snagu, negde se više neće čuti. 

Ako vrisnem dovoljno jako, dovoljno dugo, ako negde, na nekoj od zvezda, neko drugi vrisne istom snagom, da li će naš vrisak poremetiti univerzum!? Da li će dopreti jedan do drugog, tamo negde, u nekoj galaksiji!?

Vrisnuću, zaurlaću, najjače, onako u sebi! 

Samo nemojte kupovati suvenire, govorila sam svojoj deci svaki put kada su odlazili na izlet ili ekskurziju. Obojene gipsane crkve, manastiri, figurice, cveće od kukuruzovine, vaze i vazice samo skupljaju prašinu po kući i prave problem. Uz to, uglavnom je reč o kiču.

Danas, dok prolazim izmedju štandova na novosadskoj manifestaciji "Novi Sad srcem", razgledajući izložene predmete, ne mogu a da se ne zapitam šta je kič, u stvari.

Iza tezgi gledaju me oči umornih sredovečnih ljudi koji će u narednim godinama, ostavši bez posla, čekati penziju i svake godine će ta penzija biti sve dalja i dalja. Vedre i vesele okice mladih, diplomiranih ekonomista, inžinjera, agronoma, tehnologa koji će na redovan posao čekati deceniju i više. Stare ili mlade oči, omedjene borama, cakle se u nadi da će danas prodati trud svojih ruku. Oni stariji setili su se svojih zaboravljenih talenata, oni mladji vredno uče tkanje, šivenje, vez, slikaju...

Kako li sam ikad mogla omalovažiti njihov trud, njihovu muku, rad koji je uložen, ljubav koja je utkana u svaki uradjeni predmet. Mašnice, nakit od žice, keramika, mindjuše od kože, ulje na platnu, krpare, pletene rukavice, vezeni stoljnak...

Čekajući neka bolja vremena, snašli su se ovi ljudi i na krajnje pošten način na svom stolu poslužili svom detetu hleb i so. I imaju više, mnogo više nego što će mnogi ikad imati. Imaju sebe, svoj talenat, svoje poštenje i dostojanstvo. Oni će vas uvek gledati u oči, oni će vam se uvek nasmešiti, pozdraviti i zaželeti sve najbolje, iskreno i od srca.

Dok razgledam izložene predmete, mislim na koricu hleba i na to da nije, niti može biti kič nijedna, vrednom rukom čoveka, uradjena sitnica. Trebalo mi je dugo, zaista dugo da shvatim.

I kupujem krparu, tapiseriju i sliku. Neka!

Divno je imati prijatelje! One u svom gradu, susednom mestu, ulici, one koji žive negde u inostranstvu, pa se dopisuješ i željno očekuješ njihov izveštaj o najnovijem parfemu čuvene Coco Chanel koji košta samo 120$, ili pak one sa neta, virtuelne, kojima si ponekad spreman da otvoriš i srce i dušu više nego i sebi samom, zato što misliš da ih nikada nećeš sresti uživo. Divno je razmenjivati mišljenja, poveravati se, davati i primati savete iskrenog druga ili drugarice. Ispričati neku, dugo čuvanu tajnu, neki mali skandalčić, avanturicu, izlet, fantaziju, želju, san... Pa zato prijatelji služe. Da te saslušaju.

Postoje li granice prijateljstva i granice nekih ispovesti? Poželimo li nekad da nešto zadržimo samo za sebe? Neku malu tajnicu, neki slatki doživljaj. Ne kaže se uzalud: tajna nije tajna kada je dvoje znaju. Istina živa. I najveće, od ušiju i očiju dugo skrivane tajne, često nadju svoj put do javnosti i prerastu u skandal svetskih razmera. Jesi li čula da...? Strašno! Ma, nije moguće! Užas! Ona, pa ko bi rek'o!? Zato mi poželimo da nešto sačuvamo samo za sebe, za svoju dušu, kao što neko ima svoju omiljenu pesmu, tako svako ima svoju omiljenu tajnu, samo svoju i ničiju više. Svoj mali, skriveni, učaureni svet u koji nema pristup niko sem Tvorca samog.

U ljudskoj prirodi je da se ispoveda, da priča, razgovara, polemiše. Na taj način mi se praznimo od negativnog i istovremeno punimo baterije pozitivnom energijom. Kroz razmenu mišljenja saznajemo nove stvari, širimo vidike, postajemo bogatiji znanjem i iskustvom. Realnije sagledavamo stvarnost oko sebe, lišavajući se ružičastih naočara kroz konstruktivnu konverzaciju ili pak shvatimo da nije sve tako crno, da postoje i nijanse sivog. Usvajajući mišljenje sagovornika, do one mere koju ćemo sami smatrati razumnom postaćemo svakako bolji i potpuniji.

Do koje mere se otvoriti? Šta reći, a šta zadržati za sebe? Treba li baš svako da zna kada smo ustali, šta smo jeli, koga smo sve upoznali, ko je od nas napravio budalu, a koga smo mi namagarčili!? Nismo valjda toliko sujetni i narcisoidni da smatramo da svet živo zanima baš sve što činimo. U svakom slučaju, malo tajanstvenosti nikad nije na odmet. Mističnost je ono što nas čini posebnim i što nas izdvaja iz gomile običnih. Znatno je bolje pustiti ih da se pitaju, nego da prepračavaju vaše dogodovštine u svojoj varijanti. Umerenost u jelu i piću, da! Umerenost u svemu, jeste veština, ali veštine se lako savladaju, samo ako hoćete!

Imam li ja neku tajnu!? Ahahahaha!!!! Hmm...neću da vam kažem.

 

Samo jednu malu, majušnu, malecku tajnicu.