Čovek. Jedinka, jedna jedina, sa hiljadu vrlina i još više mana. Najinteligentnija, najrazvijenija, jedinka na ovoj planeti. Svesna svojih postupaka, stvorena za kreaciju, stvaranje, gradnju, kalkulaciju, razmišljanje... Stvorena za razaranje, uništavanje, ubijanje, čak i bez razloga, stvorena da se vine do Meseca, da gazi... Čovek. Jedna reč, milion osobenosti. "Čovek, kako to gordo zvuči!" Ili, možda baš i ne.

Jedan jedini život, onaj koji imamo, isuviše je kratak da u njega stane sve znanje ovog sveta. Nikada nećemo pročitati sve knjige, nikada videti sve naslikane slike, nikada obići sve gradove i sve države. Nikada upoznati sve ono što čovek, zapravo predstavlja. Jer čovek, sam po sebi, najveća je misterija ovog sveta, često i za sebe samog. Ja o sebi znam tako malo.

Bezbroj je situacija u kojima se možemo naći tokom tog jednog, kratkog života. Kako ćemo u svakoj od njih reagovati, kako ćemo se snaći, to nikad ne znamo dok se u istoj ne nadjemo. Srećno, bezbrižno detinjstvo, ispunjeno blagostanjem jedna je strana medalje. Siromaštvo, beda, rat, glad, boleštine je druga. U detinjstvu se formira karakter čoveka, njegove navike, sklonosti i način ophodjena prema drugim ljudima. Svi se radjamo bez greha, u grehu umiremo.

Svesni postupci, lišeni instinkta, ono su što nas odvaja od životinja. Prijateljstvo i ljubav karakteristika je svih živih bića na planeti. Kod životinja oni su doživotni u većini slučajeva, kod čoveka su skloni promenama. Prijatelj će vam ponekad "zariti nož u ledja", neprijatelj nije uvek neprijatelj. Često će vam pomoći i pružiti ruku upravo ona osoba u koju niste imali poverenja, koja vas je najviše kritikovala, a vama najbliži mogu vas prodati za "trideset srebrnjaka", kao Juda. Takav je život. 

Stvoreni, kakvi jesmo, mi obični ljudi, reagujemo u datim situacijama onako kako nama odgovara, uvek spremni da zaštitimo sebe i svoje interese, bez obzira na posledice i nije nam, najčešće, važno kakav će to uticaj imati na druge. Hoćemo li nekog povrediti, ugroziti, izvrgnuti ruglu, osiromašiti, mnogima nije bitno. Bitan je krajnji cilj. Bitno je sebe izdići, zaštititi, promovisati, obogatiti materijalnim vrednostima. Duhovne su, mnogima nebitne. "Čovek je čoveku vuk."

Na svetu je sve više stanovništva, a sve manje ljudi. Sve je manje onih koji sa ponosom mogu poneti ime Čoveka. Glas običnog, malog, ali pravog čoveka retko se čuje.  Previše je tih i retki su oni koji žele da čuju. Gorda rasa humanoida postaje gluva i slepa za elementarne ljudske vrednosti. Za mir, slobodu, ljubav, za prava svakog ljudskog bića na rad, hranu...

Kada nas pogledaš, ako nas uopšte više i gledaš, da li se postidiš svog najvećeg dela, Bože? 

Pogledam vesti, s' vremena na vreme, čisto da vidim dokle su Ameri stigli sa bombardovanjem "saveznika" i ambulantnih kola. Pročitam, tu i tamo, poneke novine, moraš biti bar elementarno informisan u ovim ludim vremenima. Pogled na ekran TV aparatića obično me razbesni, ali se čisto i zabrinem za fizičko (duhovno me odavno ne brine, nema im leka) zdravlje nekih naših političara. Većine, zapravo.

Svako, ali baš svako, pojavljivanje pojedinih ministara, predsednika i ostalih titulara, stavlja nam na uvid njihove, sve veće širine. Ma, ne mislim na širinu duše i tome slično. Mislim bukvalno, šire se k'o baloni, svaki put su sve deblji i deblji. Holesteroli i trigliceridi, njima su na poslednjem mestu. Biće da im je narod, ipak na prvom, jer su se pobrinuli da se sami nezdravo hrane, narod savršeno zdravo, što naravno podrazumeva rigoroznu (prisilnu) dijetu. Divno!

Hleb će poskupeti, a ipak neće poskupeti. Ovaj paradoks će vam se verovatno učiniti krajnje nerazumljiv. Iskreno, nije ni meni baš najjasnije, ali pokušaću nekako da vam objasnim. Pšenicu smo izvezli. Svu. Po nekoj tamo ceni, nije ni važno, državi su trebali novci. Fino. Popunili smo državne kasice prasice, ali smo ostali bez 'leba. E, nismo mi Švabe, pa da umesto 'leba jedemo krompir. Mi 'oćemo 'leba i tačka. Hleba nam dajte, igranke imamo već odavno. I to vrhunske.

Sada na snagu stupa ministarstvo poljoprivrede, ministarstvo za finansije, pomalo i ono za zdravlje. A to je, priznaćete, nezaustavljiva snaga! Eureka! Solomonsko rešenje - uvešćemo pšenicu! Babo rek'o, babo pare dao. Stigla uvozna pšenica, iz... Ups, pa izvinite, to izgleda niko ne zna. Iz nanine nane stigla. A, ako ćete sada da me pitate kakva, pa jeftina, dragi moji. Jeftina, da nam se isplati. 

Da li je bezbedna, zdravstveno ispravna....? Aman, ljudi, ta man'te se takvih pitanja. Šta vas briga. Pekare su dobile direktivu od države (sve lepo i propisno i po zakonu) od brašna tip 500 ima da se pravi hleb i ne sme biti skuplji od 32.44 din. Tako reći, skoro za džabe! Hleb, kao osnovna namirnica, mora biti dostupna na svakom stolu i svakoj porodici. Povrće je radioaktivno, jabuke se prskaju 17 puta, med po prodavnicama veštački, meso je genet.....

Mislim da sam već puno rekla i ovde je bolje da zaćutim. Moram još samo jednu stvar da vam kažem. Nešto što sam čula iz pouzdanih izvora. To, naravno, ne podrazumeva ni štampu, ni TV. U stvari, kada bolje razmislim, neću ni to vam kažem. Ono što treba da znate, to je da od sutra kupujem brašno tip 400 i sama mesim hleb. Ako slučajno u svom geneološkom stablu nadjem nekog Švabu za pretka, možda ću jesti samo krompir. A vi? Vi kako hoćete. Biće vam lakše da se odreknete hleba ukoliko ste spremni za malu dijetu. Da li ste razmišljali o dijeti bez hleba ovih dana? 

Sasvim je sigurno da nisam dovoljno naučno potkovana, niti kompetentna da pišem o nuklearnim elektranama, istraživanju radiaktivnih elemenata i korišćenju nuklearne energije i radijacije u svakodnevnom životu. Pri tom naravno mislim i na medicinu u kojoj se koristi izotop radioaktivnog joda, naravno ni najobičniji RTG nije moguć bez radijacije.

Ipak dovoljno sam, kao žena, majka i stanovnik ove planete, kompetentna da kažem reč-dve.

Gledajući i slušajući, u poslednje vreme, izveštaje iz nesrećnog Japana, Bugarske i slovenačke nuklearne elektrane Krško, ne mogu, a da se ne zapitam kuda nas to svetski moćnici vode!? Šta je uzrok velikih prirodnih kataklizmi koje pogadjaju našu planetu poslednjih par godina, koliko su one zaista "prirodne", da li su se malo umešale i neke "genijalne" glavice i ručice običnog čoveka, nekog koji je, u svom bezumnom ludilu, dozvolio sebe da posmatra kroz prizmu Boga svemogućeg!? Koliko daleko smo otišli u tome da Bogu okrenemo ledja i sebe vidimo kao Tvorca?

Neizbežno je podsetiti se i legendarne Atlantide, kontinenta o kom Platon najviše piše, kao kontinentu koji je uništen prirodnom katastrofom, ali tek posle silne želje njegovih stanovnika za vladanjem i moći. Drugi, antički pisci, na sebi svojstven način, natuknuli su mogućnost samouništenja nekim tajnim, superjakim oružjem. Nuklearnim!? Rat, šta sve rat može da učini običnom čoveku, jednoj zemlji, jednom kontinentu, celom svetu!?

Trenutno, na jugu Španije, superosetljivim instrumentima, naučnici i arheolozi istražuju davno nestalu civilizaciju, za koju smatraju da je Atlantida. Možda će njihova istraživanja razotkriti dugo čuvanu tajnu. A možda je Atlandita samo plod nečije mašte. Ipak, legenda postoji i svi je manje, više poznajemo. I veruju, mnogi od nas, čovek bolje zna da uništava, nego da stvara i voli.

Srljamo li mi i naša jedina planeta u propast? Znamo li mi moć i prava svojstva nuklearnih čestica? Znamo li šta je radijacija i koje su posledice ozračenosti? Savetujem vam da se informišete. Pogledajte izveštaje iz Hirošime i Nagasakija. Pročitajte malo o radioaktivnim elementima i njihovim osobinama. Ja sam potpuno sigurna da nijedna "pametna" glava danas, na ovoj našoj planeti, ne zna dovoljno. Niti jedna!!!  Isuviše kratko se izučavaju elementi koji imaju dugoročno dejstvo i čija snaga se ne može meriti postojećim instrumentima.

Nema tog olova, niti čelika koji će zaustaviti, kako oni kažu, "curenje" radioaktivnosti. Radioaktivnost ne curi! Ona prolazi kroz sve!!! I svugde je oko nas. U vodi, u vazduhu, u hrani, u nama, svugde... Nezaustavljiva je i potpuno nevidljiva. Pandorina kutija je otvorena 1945. ako ne i mnogo ranije, nada nema nikakve veze sa tim. I nada je tada napustila kutiju.

Čovek nije u stanju da kontroliše sile prirode. Bar ne još uvek. Marija Kiri je bila ozračena, ne sumnjam u njene dobre namere. Ni Nobelu nisu nedostajale, pokajao se, ali kasno. Da li je neophodno da se baš uvek kasno pokajemo? I zašto volimo da se igramo stvarima koje ne poznajemo najbolje, zašto izazivamo prirodu koju ne razumemo? Čemu igra smrtonosnim igračkama, kada su te igačke za nas, još uvek, nepoznanica. Ova igračka, bez imalo sumnje, može da uništi ceo jedan kontinent. Može da uništi i celu planetu.

Nadam se, samo ne našu! Nadam se. Jer ja sam žena, majka i stanovnik ove planete.

Da bih, na neki način, ostala dosledna sebi i da bih opravdala naslov ovog bloga, odlučila sam, u poslednji čas, da poslednji post (osećajan), zamenim jednim razumnim postom. Previše osećanja može da škodi, malo razuma nije na odmet!

Ono o čemu sam danas naumila da pišem je igra. Igra tudjim osećanjima. Onog momenta kada odlučite da se tudjim osećajima igrate, prodajete dušu djavolu. Izistinski! Neću ja vama sada pričati kako se, na taj način, udaljavate od Hrista i sve ono što bi vam neko, duboko religiozan, rekao, ne. Znate vi to i sami.  Ono što možda ne znate, ili jednostavno ne razmišljate o tome, je da od takve igračke uvek nastaje plačka. A najviše i najduže plače, upravo sam igrač!

Igrati se tudjim osećanjima, zarad sopstvenog ćefa, provere tudjih karakternih osobina, nečije lojalnosti, najviše govori o vama samima. I izdaje vaš karakter i poštenje. Vi niste više osoba od poverenja. Uživati u muci onih koji se na vašoj "vatri peku" je nemoralno.

Postoji izreka: "Ko se poslednji smeje, najsladje se smeje" i verovatno u njoj ima puno istine. Nemojte sebi dozvoliti taj smeh, kao ni smeh onog prvog. Toliko je radosti i lepote u ovom svetu, toliko razloga za spontani, iskreni, razdragani, pravi smeh, a ne za podsmevanje. Uživajte u svom životu i svemu lepom što on može da vam pruži. Ne dirajte nikad prvi nekog, nemojte se igrati. Povredjena osećanja su kao bumerang. Kad-tad, ona se vrate, upravo vama.

Ovaj blog je moje utočište, moja oaza, gde sam, makar virtuelno, upoznala mnoge dobre ljude. Ja vas, ovom prilikom i na ovaj način, molim, svim srcem vas molim, potrudite se da ovaj blog to i ostane.

Puno vam hvala. 

Ništa bez žena, zna se. Istorija obiluje raznim ženskim imenima, počevši od Lilit i Eve, pa preko Sare i Rebeke, sve do princeze Dijane i Džulije Roberts. Neke od njih su bile obične domaćice, neke žene-ratnice, kraljice i carice, konkubine i maharani, princeze i proročice, prostitutke koje su se izdigle do carskog trona kao Teodora, naučnice, književnice, neke opet slavne glumice i pevačice, manekenke i sportiskinje, ali su sve svakako ostavile dubok trag na stranicama istorije i ušle u legendu.

Neko će se usuditi da vam kaže da je Bog ustvari žena. Da je od prve Boginje sve postalo. Da je žena bila prva i sve stvorila iz svoje sopstvene utrobe. Jevrejska i Egipatska mitologija obiluju takvim tekstovima. Kod Jevreja je to bila Mirijam (samo ime znači obožavana od Boga), ali su ti prvi tekstovi dobro sakriveni, nekom ljubomornom muškom rukom. Možda ćak i uništeni. Žena ne dolazi u obzir, pomislio je u dalekoj prošlosti neki sveštenik muškog roda.