Tek jedan kofer i tuga u srcu

"Ja nosim tek jedan kofer, parče neba u oku i tugu u srcu." 

Ovo je kratki citat iz knjige jednog našeg dragog blogera.

Reči koje su mi se odmah urezale u dušu i podsetile na dogadjaj (o moj Bože) još iz prošlog veka. Godine su neumitno odnele mnoge mladosti, sa njima i moju, ostavile poneku boru na čelu i poneki zarez na srcu, ali nisu ukrale sećanja na neke drage ljude koji su prošli kroz naš život, pa makar i na kratko.

Let za Frankfurt, ja još devojčica, putujem sama. U nadležnosti stjuardese. Idem kod roditelja koje dugo nisam videla. Srce mi je ispunjeno radošću i treperi kao mala grlica. Još dva sata, samo dva sata i stegnuću ih u zagrljaj i ljubiti, ljubiti. Kakva sreća! Blistam, čak mi se i oči smeše.

Stjuardesa me dovodi do mog mesta, odmah iza kokpita i vraća se. Treba smestiti sve putnike. Dok se udobno gnezdim u svom sedištu, čujem kako se obraća nekom: "Žao mi je gospodine, ne možete uneti taj kofer, on mora u deo za prtljag." Čovek se bunio, bez vike, skoro plačnim glasom. Ne razumem šta govori, ali stjuardesa popušta i smešta ga pored mene. Ispred nas je mali deo za stjuardese i ona tu ostavlja njegov kofer. Čovek je mogao da ga vidi i on u njega gleda, kao što bi dete rodjeno gledao. I ćuti. Ćuti on, ćutim ja. Tek, negde na pola puta, kada smo već i obrok dobili i svi sa nestrpljenjem očekivali kraj putovanja, obrati mi se sa pitanjem gde idem.

-"Idem kod mame i tate u S., a Vi?"

-"Ne znam", odgovori, poćuta malo, pa nastavi:
"Idem dete, a ne znam kuda idem, prijatelji su me pozvali. Znaš, sve sam izgubio, sve, samo mi je ovaj kofer ostao. Par košulja... Izgubio sam sve moje drage, kuću, čak ni fotografije  više nemam. Bar tako da ih vidim."

Knedla u grlu, suza u oku, preti da se prelije, ostadoh bez reči. Šta dete može reći čoveku praznih ruku i opustošene duše!?

Na rastanku mi je pružio ruku i izvinuo se ako je bio dosadan. Ja, prilično rečita i snalažljiva, samo sam nemo odmahnula glavom. "Niste, niste!" - htedoh da viknem, ali reči su odbile da se otkinu.

Dva sata mog života, dva sata - upotpunjena slučajnim poznanstvom, slučajnim prolaznikom.

Čovekom sa tek jednim koferom i  velikom tugom u srcu.

Volela bih da znam da je njegova patnja bar delić manja. Volela bih, ali nekako znam, nije.
Ako me moje dečije srce nije prevarilo, nije on od tog kova.

apstrakt

Za najvećeg čakobnjaka, koji iluziju pretvara u stvarnost,
da u oku bude sunčano nebo, a u srcu ljubav i mir. 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Nostalgija


ONA KOJOJ OVO POSVEĆUJEM, ZNA NAJBOLJE...

Postoje noći kada san uporno odbija da doleti u moj um i kada, poput razigranih pčela, u njemu caruju i roje se misli koje su, do tada, bile razasute po uglovima mog sećanja.

I dok misli naviru, naviru i emocije, uvek spremne da ščepaju, da uguše, da iznedre suzu. 

Zaturene, ali nikad zaboravljene. Iscepkane, kao ispisan list starog pergamenta, ali nikad izgubljene. Slažu se kao puzzle u jednu sliku, sliku iz prohujalih vremena. Požutelu, alu ne i izbledelu...

priroda

Sećam se okruglog stola, za stolom mi... Svi živi, zdravi, puni života i radosti. Nesvesni onog što budućnost donosi. I blaženi u svom neznanju.

Malo mesto blizu mora, gde vetar ima miris soli, sardela, smokava i bevande. Gde su pokreti usporeni, gde popodnevni dremež ne predstavlja lenjost.

Tamo sam, prvi put, pila bevandu od crnog vina, onu pravu, od koje već posle par gutljaja počinješ da lebdiš u oblacima, smeješ se do suza, misliš da je ceo svet tvoj i pričaš gluposti. Tada sam smokve nazvala višnjama i, dok su ostali oko mene umirali od smeha, ja sam se pitala koji im je vrag!?

Tamo sam pogledom lutala po kršu i goleti i vinovoj lozi koja prkosno iz kamena raste, odbijajući da se zatre u toj zemlji bez zemlje. Lozi koja radja slatke, crne grozdove i daruje vino nečuvenog ukusa. Vino koje morate mešati sa vodom, tolika je njegova opojnost.

Tamo sam, možda, poslednji put bila bezbrižna...

Sećanja...
Ostaju i traju...
Dobro je dok imamo lepa sećanja. Znači da smo živeli i ostavili trag. Negde... Nekome...
Da sami nosimo trag, u srcu. Neizbrisiv.
Čežnja je znak da nismo još spremni da se odreknemo lepote življenja. 

 

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


«Prethodni   1 2 3