Nona i Dejka

Gledala sam je onako ruševnu i zaraslu u korov, nijednog cvetića, nijednog čokota vinove loze, nijedne voćkice. Ni kapije više nema, ničega nema. Neka starica je sedela na šamlici u dvorištu, nemo me posmatrala i sigurno se pitala ko sam.

-"Oprostite, ovo je nekad bila moja kuća."-bilo je sve što sam uspela da kažem i suze su potekle. Godinama suzdržavane, ispirale su moju dušu, čisteći je od tuge, bola, čemera i nostalgije.

-"Roksana čedo, ti li si?"
-"Ja sam čika... Pero, ja sam."
-"Ej, čedo, pogledaj one kućerine, sećaš li se kako ste se ti i moja Daca tu igrale u voćnjaku?"
-"Sećam se, kako ne."
Zagrli me čika Pera, priča, priča, ali ja ne čujem, sad već glasno jecam.
Došla sam, posle toliko godina, da nisam, srce bi mi puklo. Nikad više neću ići.

***

Rasprodali su nona i dejka ono malo svoje imovine koja im je, posle rata ostala, kupili lep, veliki plac u Vojvodini i sami sazidali kućicu, kakvu su oduvek želeli. U nju su uzidali svoju ljubav, snove i želje dve izgubljene i ponovo pronadjene duše. Odgajali svoje čedo, sa puno ljubavi i kuću i dvorište uredjivali kako su sami hteli.

Nona je posadila smokvu i badem. Smokva se nije primila, badem nam je godinama svojim beharom najavljivao proleće. Nicale su voćkice, od svake fele, mali vinograd, bašta sa lukom, šargarepom i paradajzom. Baštica sa ružama, božurima i zimskim cvećem. Kokice i petao i moja Kuca, koja se "rodila" mesec dana pre mene. Sve je to nona održavala, iskustvom žene odrasle na selu. Ona koja je, do pre neku godinu, prstima samo preko klavira prelazila. I sve je cvetalo i davalo plod.

Dejka je radio u velikoj fabrici, ona je bila stub kuće i sve je bilo na njoj. On ni kafu nije znao da skuva, ni tanjir da pomeri. Ali, tako je trebalo i bilo je dobro. Voća je bilo i za prodaju i time se dopunjavao kućni budžet. Živelo se pristojno i moglo se malo uštedeti i priuštiti i poneki odmor. Retko, doduše, ali moglo se...

Najlepše uspomene me vezuju za moj voćnjak. Preko stotinu voćaka, rumenih,  čekalo je da ih zagrizeš. I male zelene kajsije. I kajsija kuma Steve, koja se malo naginjala u naše dvorište. Mamila svojim malim zelenim plodovima.

-"Šta radiš to Roksana?"
-"Evo, kume, berem za biologiju!"
-"Ako čedo, ako, samo ti beri!"

Kum je imao imanje pored našeg, tri puta veće i bunker na sred imanja. Sa obe strane bunkera, dva velika sočna rušta. Najveće uživanje je predstavljalo sedeti na bunkeru i grickati rušteve, malo sa jednog, malo sa drugog drveta. Naši, kunem vas se, nisu bili tako slatki.

-"Roksana, čedo, a je l' za biologiju?"
-"Za biologiju, kume." - jedva izgovaram punih usta.
-"Ako, kumče moje! Samo beri, ionako će i' vrane pozobati. I navrati posle, ima štrudle s' makom."
-"Hoću, kume, hoću!"

Nona je bila izvrsna kuvarica. Vojvodjanska, dalmatinska, bosanska, srbijanska kuhinja za nju nije imala tajni. Dve stvari nije nikad naučila, ili joj se nije dalo. Štrudlu sa makom i domaće rezance za supu. Štrudla je uvek bila nekako testasta, a rezanci su više ličili na italijansku pastu. Bila je uporna, do kraja života ih je mesila, mi smo jeli i ćutali. Navikli smo.

Čime se meri vrednost i lepota jednog detinjstva, ukoliko mera uopšte postoji. Moje je bilo vedro i šareno, puno smeha i igre. Kada su moji roditelji, trbuhom za kruhom, otišli u tudju zemlju, mene su ostavili sa bakom i dekom. Nedostajali su mi, mnogo. Mnogo i često. Nona i dejka su se potrudili da tu tugu potisnu i uvek su uspevali u tome.

Moje detinjstvo je bilo prelepo...

Nastaviće se... 

 





 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Dejka

- "Kaže mi mama da si bila danas jako nevaljala. Spremi se, večeras ćeš fasovati kaiš, da pamtiš dok si živa!"

I spremila se ona, drheći jer ga nikad nije videla takvog, obukla pižamicu i legla u krevet. Šćućurena, čekala nemo kaiš i molila se da ne boli jako. 

-"Navuci perinu preko glave!" - stigla je naredba i ona uradi tako. Pljušte udarci po perini, a ona se kikoće, naglas. Nije mogla, onako ušuškana, da vidi i njegov zadovoljni osmeh. Znao je da će te, jedine batine od njega, pamtiti zauvek. I moja majka ih se seća i dan, današnji i sa tugom, ali i osmehom priča o njima.

Mnogo godina kasnije, jedna druga devojčica čekala je, po zasluženoj kazni, iste takve batine i dočekala ih, na isti način. Gušeći se, što od smeha, što od one ogromne perine. Ja, mala, dedina unuka, njegovo zlato njegovo sve. Prve i poslednje batine. Eh, dejka moj!

***

Beše on od onih sitnih dečaka koji žive u senci mnogo starije sestre koja se odlikuje karakterom od čelika, koja principe ne menja ni kada je to pitanje života i smrti. Kao dete, ostao je bez roditelja, sarajevskih rentijera. Onih što kuće iznajmljuju finoj gospodi i učiteljima i imaju salon za brice-hirurge.

Sestra Nada, već obudovela, odgajala ga je spartanski, kao i svoje jedino čedo, budućeg fudbalera, nekog ondašnjeg sarajevskog fudbalskog tima. Po uverenju, beše ona velika feministinja i komunista još mnogo pre rata, onog kog zovu  "veliki svetski" i povazdan je jurcala Sarajevom sa svojim partijskim drugovima i drugaricama i uveravala Muslimanke, da poskidaju svoje dimije i feredže, da obuku suknje i pantalone, ako će im baš tako biti lakše, i delila pamflete, one zbog kojih se tada išlo na robiju.

Pokušala je Nada i brata da uvuče u ovu ujdurmu, ali se ovom nikako nije dalo, pa ga je konačno ostavila na miru, ali je zato sina, jedinca obučila pravilima o jednakosti svog sveta što ovom zemljom hodi. Obučila ga o jednakosti žena i muškaraca i principima svoje partije i ovaj je radio predano sve što mu se kazalo.

Streljan je u Aušvicu kao komunista. Ostala je samo fotografija momčica u dresu nekog sarajevskog fudbalskog tima. Dejka ga nikad nije preboleo, sahranili smo ga sa tom slikom.

Nada, k'o Nada, kad se zaratilo, medju prvima uzela pušku i udarala po Švabama sve četiri godine. Kada se rat završio, Nada imala čin kapetana prve klase. Moj dejka je bio negde u pozadini. Neko se smilovao momku čija je sestra već onda bila čuvena i na glasu kao heroj, a koji je kada su mu pušku dali žmurio i pucao negde uvis.  Pa pošto je bio pismen i obrazovan, dadoše mu da se bakće nekim nevažnim ratnim poslovima.

Godinama, kad god je baka klala piliće, on se zatvarao u kuhinju, da ne vidi i ne čuje kako jadno pile izdiše. Eto, takav je bio moj dejka. Mekana dušica, ali ruke jake i žuljevite.

Skoro sve kuće u Sarajevu odoše u nacionalizaciji, što je Nadu iskreno radovalo, ona se za to i borila.  A valjda ju je utešio i trosoban stan u centru Sarajeva u kom je do smrti sama živela, ako se izuzme desetak mačaka koje su pravile silan smrad, a ponekad i buku koju su ostali stanari morali ignorisati. Bratu se javila tek pred smrt, svih ostalih godina nije odgovarala na njegova pisma. Otišao je, video i vratio se još pognutijih ledja. Na njega se, izgleda breme baš naviklo i volelo ga, na neki svoj izvitoperen način.

Nikad nisam saznala koji su to čudni putevi Gospodnji doveli mog dejku iz Bosne u nepreglednu vojvodjansku ravnicu,  niti kako je upoznao moju nonu, lepoticu sa malim detetom. Mislim  nekako, biće da je njega privukla njena lepota, a nju njegova neizmerna dobrota i da je bilo sudjeno da se nadju. Jer, oni su zaista samo zajedno, celi bili.

Usvojio je zakonski moju majku, dao joj svoje prezime i celog sebe. Rodjeni, ne bi mogao biti bolji. Rodjeni, ne bi imao takvo srce. Rodjeni, ne bi umeo toliko sebe samog da da.

Nona i dejka su se samo jednom posvadjali i to kad je dejka svratio kod komšije Mite posle posla. Popio koju više, a komšija Mita je bio poznat po svojim brljama koje je za sitne novce prodavao, pa i na veresiju davao i često bio uzročnik silnih letećih objekata koji su ličili na šerpe i lonce, a koje su besne komšike na svoje muževe bacale. E, tog dana zamalo i jedna muškatla na dedu nije poletela, a muškatla je bila u, prilično nezgodnoj i teškoj, saksiji. Zamalo, al' nije, hvala Bogu. Znala je nona dobro da se suzdržava.

Nastaviće se....



 

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Nona

Znam da je uvek potajno želela da je zovem nona, ali eto, blesavo dete, nije mi se dalo. Sada žalim. Pokušavam da ispravim nanetu joj nepravdu i nadam se da ona to, negde tamo gore na nebu, zna. Da zna i da oseća svu ljubav koju čuvam samo za nju, svu zahvalnost za sve što mi je pružila, a koju nisam pokazala, kada je trebalo. 

Čudesno je koliko stvari ostane nedorečeno, koliko pitanja neizgovoreno, koliko bajki neispričano, a moglo je...  Zvala sam je baka, ili bajka moja, u posebnim trenucima nežnosti. Mojim trenucima. Njeni su trajali večno. I uvek je bila tu za mene.

Došla je krajem rata u vojvodjansku ravnicu. Dok se još uvek puškaralo na sve strane, ona je, sledeći srce, ostavila svoje more, svoje vinograde i maslinjake. Počupala svoje korene i stigla u nepoznato, noseći sobom samo sebe i ljubav svoju. Ljubav prema čoveku koga ni moja majka ni ja nikada nismo upoznale.

Lepotica sa mora, bisernih zubića, vitkog stasa, obrazovana, doterana, osvojila ga je na prečac i on je osvojio nju. On, visok, plav u uniformi oficira. Retko koja bi odolela. Beše on druge vere i prva prepreka se isprečila izmedju njih. Njeni rodjaci, jer beše ona bez roditelja, žestoko su se usprotivili.

Pobegla je, bez ičega. Samo se iskrala i krenula u nepoznato. Sa njim. Nisu stigli ni da se venčaju, on je morao na front.  I nije se vratio. Nikad. Njegovi rodjaci, jer i on beše bez roditelja, izbaciše je. Imovine radi. Bezdušno i bez kore hleba. Nazad se nije moglo, napred nije postojalo. Ne za ženu koja u utrobi nosi još jedan život. I samo jednu sliku visokog, plavog oficira u džepu tankog mantila.

Koliki je taj očaj bio!? Nikada nije pričala. A ja nisam htela da pitam. Neke rane nikad ne zacele, neka pitanja se nikad ne postavljaju.

Da li bi neko drugi, na njenom mestu, digao ruku na sebe, učinio nešto nepromišljeno, ne znam. Znam samo da je ona, borac kakav je uvek bila, uspela da preživi te užasne dane i nadje pomoć na pravom mestu. Drugovi nisu dozvolili, da žena njihovog heroja, makar i nevenčana, ostane na ulici. Dobila je smeštaj i hranu za par dana. I tu je milosrdja nestalo. Bližio se kraj rata, trebalo je još toliko toga učiniti za svoju zemlju. Šta je jedna trudna žena kraj toliko većih nevolja. Zaboravili su je.

Moja majka se rodila u prihvatilištu negde odprilike u isto vreme kada su se zastave vijorile i pevale pobedničke pesme. Palile vatre u čast slave i pobede i igralo "Kozaračko kolo" u inat poraženom, mrskom neprijatelju. Bila je plava. Kasnije i visoka! Slika i prilika svog oca.

Udala se moja nona ponovo, sudskim procesom uspela da povrati deo svoje imovine, izgradila sebi novi dom, obezbedila svom jedinom detetu normalan život, othranila dvoje unučića, ponosna i uspravna kao uvek. Oprostila je svojim rodjacima, zvala ih u goste i častila. Bila sam suviše mala, ne znam da li su se stideli.

A njen život sa mojim dedom, za kog nisam dugo znala da nije "rodjeni", ma šta god to značilo, bio je ljubavna priča.

Neka druga, ispričaću vam je...

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Bajke za odrasle

Za pričalicu

Bajke! Svi ih volimo. Kao deca, slušali smo ih od roditelja, sa sricanjem prvih slova, čitali smo sami, a sa dolaskom sopstvene dece, obnavljali smo svoje znanje. Bajke, koje nas uvode u čarobni svet mašte i gde svi, makar i na kratko, letimo u zemlju Nedodjiju u kojoj nas čeka vila Zvončica.

Vrlo rano sam počela da čitam, latinicu doduše, iz prostog razloga što moji roditelji nisu imali toliko vremena za mene, koliko sam ja želela. Radilo se, mnogo. Imala sam šest godina kada su me upisali u biblioteku. Tetka Maca, starija dama, suvereno je vladala bibliotekom u našem malom gradu. I uvek je znala da pogodi "potrošački" ukus članova.

Počevši sa braćom Grim i H.K. Andersenom, polako, ali sigurno sam lutala zaledjenim predelima u potrazi za Kajem, tugovala sa Malom sirenom, šetala dvoranama dvorca ni na nebu, ni na zemlji, pravila pehare od malahita u ruskim planinskim bespućima...


Do četvrtog razreda, pročitala sam, verovatno, sve bajke iz naše biblioteke. Tetka Maca me je uvek ljubazno dočekivala i nudila svoju stručnu pomoć. Sve do jednog dana...

-"Nema više bajki! Sada si pri kraju četvrtog razreda, vreme je da, sem bajki i lektire, počneš da čitaš i nešto drugo." Tako mi je rekla. Potrudila se da mi jasno stavi do znanja da će odabir knjiga, bar u početku, biti isključivo njena privilegija. Strašno! Sa neizrecivom tugom napustila sam biblioteku sa knjigom koju mi je dala.



"Seviljska lepeza", Pol-Žak Benzona. Pih! Ko zna kakva glupost! I sigurno je nešto za matorce! Znala sam da će tetka Mica razgovarati sa mnom o knjizi i ne bi mi druge, počela sam da je čitam, teškom mukom. Priča o petnaestogodišnjoj devojčici iz Andaluzije, koja prodaje lepeze i njenom drugu prodavcu limunade na ulici.

Priča o mukotrpnom životu, o ljubavi, nadama i stremljenjima, ona na kraju gine pod točkovima automobila...

 

Prva i poslednja knjiga koja mi je izmamila suze. Potoke suza! Predivna priča, puna želje za životom, tako tragična na kraju.

Tetka Mica je bila zadovoljna mojim izveštajem. Ja sam uvek bila zadovoljna njenom preporukom. Znala me je u dušu!!!

Godinama kasnije poželela sam ponovo da pročitam "Seviljsku Lepezu". Rečeno mi je da knjige već dugo nema, neko je nikada nije vratio. Nema je ni dan današnji. Proverim ponekad. 

Ne plačem više kada čitam tužne romane.

To su samo bajke za odrasle, a ja sam velika devojčica.

Velike devojčice ne plaču... 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Dva metra Tolstojevskog

"Kada bi glupost bolela, taj bi bolovao dan i noć!"
Tako je govorio moj bivši kolega, čika Pera, popularno zvani Čiča. Bio je u pravu moj Čiča, često pomislim na njega i dan današnji.

Ali, nije ovo priča o Čiči, ovo je priča o knjigama i ljudima koji ih kupuju, ili su bar kupovali.

Moja drugarica Iva i njen dečko Daki, često su odlazili u njegovu vikendicu na Kopaoniku. Mnogo slatka kućica u alpskom stilu, pravo mesto za odmor i razonodu. Tog maja pozvali su me da im se pridružim. Nekoliko slobodnih dana spojeno sa prvomajskim praznicima, ma skoro pravi godišnji.

Odlučeno je da se nas dve zabavljamo, a on će po hotelima i okolnim mestima prodavati knjige. Daki je bio akviziter i to prilično uspešan. Knjige na rate, ma ko može da odoli.

Posle prvih nekoliko dana blaženog uživanja, nastupi blažena dosada, dosadiše nam i šetnje i  odlasci u tursko kupatilo, pa nas dve rešismo da mu se pridružimo u švrljanju. Možda čak i da mu pomognemo! Uz obilazak manastira Studenica i Gradac, Djurdjevih stupova i Petrove crkve, (za koju sam čula da je poslužila Rastku Nemanjiću da na osnovu njenog postojanja, zatraži autonomiju Srpske pravoslavne crkve), Raške i Novog Pazara, brzo je prolazilo vreme. A i knjige su se lepo prodavale.

Iva je bila prilično loš trgovac, sama je priznala da ne bi uspela ni vodu žednom u pustinji da proda,a Daki je bio čvrsto uveren da ću ja biti od pomoći. I bi tako. Od firme do firme, od fabrikice do fabrikice, naprodavasmo se mi i kompleta i enciklopedija i pojedinačnih izdanja.

Novac za pomoć nisam uzela, naravno, ali mogla sam da biram knjige. Jupi!!! Komplet Desanke Maksimović i par knjiga iz mitologije završili su u mojoj kućnoj biblioteci. (Ta mitologija beše baš žešće skupa.) 

Po povratku sa Kopaonika, Daki mi se obratio -"Roxi, zašto ne bi nastavila da prodaješ, odlično ti ide, za procenat, naravno, meni će to biti velika pomoć!?"

Tako je počela moja odiseja sa knjigama.

Knjige

Milica je radila u susednoj kancelariji. Slatka, mlada ženica,
tek se udala i kućila kuću.

Ko god se našao na njenoj meti, bio je prinudjen da sluša o zavesama, tepisima, nameštaju. Mukica jedna mala!!!

Došla je do mene vedra i nasmejana i reče mi: "Roxi, čujem da prodaješ knjige, meni treba oko metar i po plavih za spavaću i oko dva metra za dnevnu sobu."

"E, kad me tad šlog nije strefio!"

Morala sam da joj objasnim šta je u ponudi. Od plavih: Dostojevski, Tolstoj, Štefan Gvajg, od crvenih: Perl Bak. Pa, ukupno oko četiri metra!!!

"Odlično, daj mi onda tog Perl Baka i Tolstojevskog.  I molim te jednu knjigu o cveću." - Odlučila se moja Milica. Mukica na kvadrat! Njoj četiri metra knjiga, meni još tomova iz mitologije!

Posle mi je rekla kako su se knjige odlično uklopile u enterijer.
A i ona o cveću je, nadam se, našla praktičnu namenu.

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...