Pokreni se, ustani, nije vreme za plač i jecaje,
nije vreme za samosažaljenje i očaj.
Toliko toga je vrednog, dobrog i poznatog.
A vredne stvari ne čekaju. One dolaze i odlaze.
Požuri. Ja ću ti pomoći.  Danas sam za tebe tu.
Obuci najlepšu haljinu, narumeni obraze i isturi grudi.
Devojko, danas je tvoj dan, sutra može biti prekasno.

Posvećeno svima onima koji usamljeni urlaju na zvezde, urlaju u sebi, misleći da niko neće čuti njihov zov. Bezgranični svemir, a mi samo jedno zrnce, mala, majušna trunčica nečega. Skoro pa ništa! Dve male trunčice, e, to je već nešto. Pružam ti ruku, pokreni se, zadnji je čas!

Vi, koji ne poznajete dušu moje zemlje, mog naroda i moju dušu, nemojte o nama više pisati, govoriti i snimati filmove. Vi nas ne poznajete. Ne znate našu istoriju, niste okusili našu suzu, niste pili ovu vodu i niste ovdašnjim mlekom zadojeni. A ovdašnje mleko je slatko-gorko, i u svakoj kapi mleka je i med i pelin. U svakoj našoj suzi, koju vi nikada nećete  razumeti, je i šećer i so. Naše su duše kompleksne i nerazumimljive i nama samima. Zato ne pokušavajte da nas slikate, to neće biti realistični portret jedne zemlje i jednog naroda. Vi o nama ne znate ništa i nikada nećete znati. Mi smo čudna mešavina, tajanstvena tvorevina, naša je krv vrela, mi se ni sebi ne damo do kraja. 

Ne pokušavajte da nas upoznate kroz razgovore i dijaloge, ni kroz pesme naše, ni bajke slovenske. Ne učite o Perunu, Vesni i ostalim našim bogovima, oni vam ništa neće reći, ništa više od onog što vam mi već nismo rekli. Ne kopajte po našoj istoriji, ne rovarite po hodnicima prošlosti i ne odmotavajte crne barjake uplakanih udovica i ucveljenih majki bez sinova i kćeri. Ova je zemlja grka za vas i ne daje ploda tudjinu. Vi pojma nemate kakva je ovde Voda! Ni kakvo je Sunce, ni Zemlja, ni Ljudi!

Ne dolazite nam u pohode sa svojim poklonima, nisu oni za nas i decu našu. Ne učite nas kulturi i ne podcenjujte naše vaspitanje. Ne dirajte naše šume i planine, naše gradove i naša sela. Gruba je ruka težačka, još grublja sila kojom nas morite, kad god vam na pamet padne. Ne orite naše drumove, ne kidajte cveće, tek propupelo i ne lomite nam... ne lomite mi bagrenje, jer od bagrema i ja sam sazdana. Od slatkog, mirisnog cveta i dugog trnja, što iz srca se širi, kroz vene mi teče, i znajte, ovom zemljom ne možete vladati. Ni ovom zemljom, ni ovim narodom! Ni Ovim Bagremom!

Istorija poljupca

Poljubac kao izraz ljubavi, nežnosti, prijateljstva, strasti. Veoma važan oblik izražavanja osećanja kod ljudi. Poljubac u obraz, u nosić, u kosicu, u čelo. Strastveni poljubac ljubavnika. Na sastanku, na rastanku, pred odlazak na spavanje, poljubac sreće, čestitanja... Sočan, lepršav, nežan... Poljubac za uživanje. Prvi, neponovljiv, nezaboravan...

 

Grupa američkih antropologa je, na dan svetog Valentina, obelodanila svoja istraživanja o poljupcu. Da li je iko mogao i zamisliti da bi poljubac mogao biti predmet naučnih istraživanja? Što da ne. Antropolozi su došli do zaključka da je poljubac nastao već u praistoriji, sa pojavom prvog čoveka i da je to u samom začetku bilo njuškanje kao oblik istraživanja i upoznavanja. Različitost mirisa svakog pojedinca očigledno je bio veoma važan faktor čak i prvim ljudima na našoj planeti. Njuškanjem, lako se moglo u trenu odlučiti da li postoji privlačnost, ili se dvoje "njuškala" odbijaju. Kako je vreme prolazilo, tako se i njuškanje usavršavalo i prelazilo u sve nežniji oblik. Ovi istraživači su izneli teoriju da je prvi, romantični poljubac nastao u Indiji, hiljadu godina pre Hrista. Smatraju, takodje, da ga je u Evropu doneo Aleksandar Makedonski.

 
 Aleksandar Veliki i Roksana - Rotari 1756. 

Ukoliko poverujemo ovim antropolozima, imajući u vidu da je Aleksandar Makedonski živeo u perodu od 356. pne. - 10.6. 323. pne., dolazimo do zaključka da je poljubac dugo uskraćivan Evropljanima. Najveći imperator svih vremena, ne samo što je pokorio istok, već je sa istoka u Evropu doneo najnežnije i najlepše stvari. Roksana Baktrijska, Aleksandrova zvanična supruga, majka njegovog sina, bila je baktrijska princeza. Baktrija se nalazila u tadašnjoj Persiji, i bila je značajno strateško mesto, zbog svog položaja i velikog broja veoma ratobornih pripadnika ove oblasti. Danas su to bespuća avganistanskih planina, ispresecana mnogobrojnim, nepristupačnim hridinama i tesnacima i bogata velikim brojem ušuškanih pećina. Aleksandar je pokorio Baktriju oženivši se baktrijskom princezom. Ili je Roksana pokorila velikog imperatora svojom osebujnom lepotom i plesačkim umećem, ko će ga znati, tek, postoji velika verovatnoća da je, upravo od ove divlje lepotice, Aleksandar naučio umetnost zavodjenja i slast prvog poljupca. 

Od Roksane i Aleksandra, do današnjih dana, poljubac je postao i ostao jedan od najlepših vidova izražavanja ljubavi i nežnosti. Kad god vam se ukaže prilika, poljubite dragu osobu.

 Malleus Maleficarum ili Veštičiji čekić (čekić koji ubija veštice) je knjiga katoličkog inkvizitora, Nemca Hajnriha Kramera, napisana 1486., a objavljena 1487. godina. Knjiga je doživela 36 izdanja do 1669. Sastojala se iz tri segmenta. Prvi deo je potvrdjivao postojanje čini, vradžbina, veštica i veštičarenja, tvrdeći pri tom da su veštice, u većini slučajeva žene. Drugi deo je bilo uputstvo za prepoznavanje istih i postupke naroda u slučaju otkrića, a treći deo - pravni udžbenik, namenjem katoličkom kleru i inkviziciji sa ciljem da, na jednom mestu, pruži neophodna uputstva za postupanje sa potencijalnim vešticama. Lako štivo, zar ne!?

Zahvaljujući ovom priručniku hiljade žena je završilo na lomači. Malleus maleficarum je otvorio vrata pakla, pandorinu kutiju, dveri zla. Nazovite to kako hoćete, ali knjiga koja je namenjena da nešto nekoga nauči, da pruži znanje, čovečanstvu je nanela mnogo boli, uvreda i poniženja. Ženama posebno. Nakon njenog objavljivanja, u Evropi je nastao pakao koji će potrajati nekoliko stotina godina. Nijedna žena, nijedna, nije više bila sigurna. Bilo da je nekom zapala za oko i odbila ga, bilo da je njeno imanje nekom zatrebalo, ukoliko je imala mladež, "urokljive" oči ili prosto zbog toga što se to nekom učinilo, svaka sirotica je mogla biti proglašena vešticom. Posebnim torturama, osmišljenim bolesnim umom čoveka, dokazivala se njena pripadnost veštičijem klanu, družbi i orgijama sa sotonom lično, sramnom veštičarenju. Tada bi na red dolazila lomača. Žive su spaljivane, obično javno, na nekom trgu, kao opomena, da uvesele raju. Onu istu koja je, sasvim lako, sutra mogla biti na njihovom mestu.

Pomama za vešticama i njihovim saradnicima potrajala je nekoliko vekova. Istoričari se ne slažu u kojoj meri je Malleus maleficarum zaslužan za ovaj masovni pokolj nevinih žena, ali ostaje činjenica da je njegov autor učinio sve da svoje delo promoviše, ozvaniči i učini pravim priručnikom. Priručnikom koji je imao praktičnu primenu širom starog kontinenta, a neki, veoma pobožni protestanti, koristili su se njegovim programom i u Salemu.

Katolička crkva je beatifikovala Jovanku Orleanku, pomilovala većinu veštica spaljenih u srednjem veku, pozvavši se, najverovatnije, na grešku neukog klera i preteranu pobožnost i revnost njenih inkvizitora. Nije za utehu! Nijednoj lepoj ili ružnoj ženi. Onoj sa mladežom, onoj koja je ljubav platila preskupo, svim onim divnim ženama koje su lečile i pružale pomoć i utehu, sposobnim ženama čije je znanje i umeće izazvalo nečiju zavist... Nije za utehu!   

Da li znate kako su se pojedine "velike" porodice obogatile? Medičijevi, na primer? Rokfeleri? Koji su to poslovi koji su im omogućili početni kapital? Medicina i farmacija.

 

Medičijevi su prodavali lek protiv kuge, potpuno bezopasan doduše, ali isto toliko i beskoristan. Ipak, prodaja čudotvornog leka učinila je svoje. Donela je ovoj firentijskoj porodici početni kapital i otvorila širom vrata budućim velikim bankarima i zaštitnicima velikih renesansnih majstora. Medičijevi, čiji koren prezimena potiče od same reči "medikus" - lekar, postaju kneževi, pape, kraljice... Katarina i Marija Mediči, kraljice i supruge dvaju francuskih kraljeva bile su čuveni medikusi. Otrovom su vladale sa nepogrešivom sigurnošću i vrhunskim talentom. Marija je, najverovatnije lično, otrovala svog supruga, čuvenog Anrija IV od Burbona, Katarina je, nešto ranije, otrovala njegovu majku Žanu od Navare, rukavicama natopljenim otrovom.

Neka je Medičijevima Bogom prosto, ionako ih nema više, izuzev u burnoj istoriji Toskane, Vatikana i Francuske. U svakom slučaju, zahvaljujući upravo njima, svoju bogatu i plodonosnu karijeru započeli su Leonardo, Mikelandjelo, Botičeli... Firenca je lep grad zahvaljujući Medičijevima i svima onima koji su bili dovoljno nesrećni da kupuju lek za kugu.

 
 Botičeli - Rađanje Venere

Rokfeleri su posebna priča. Na onaj način na koji su i posebna porodica. Bar oni sebe tako posmatraju. Bogom dani! Početni kapital njihov predak obezbedjuje baveći se medicinom. Putujući divljim i poljudivljim predelima Severne Amerike, krajem XIX veka, ovaj dični Rokfeler je prodavao lek za rak. Nije zabeleženo kakav učinak je imao ovaj lek, možemo samo da zamišljamo. Alal mu i vera i ćufte! Veliki evropski bankar Rotšild prepoznao je u ovoj porodici odličnog saveznika za sve svoje planove, pa makakvi god oni bili. Plemeniti nisu bili sigurno. Nikola Tesla je na svojoj koži najbolje osetio lekovitu moć ovih medikusa.

Šarlatana je uvek bilo i biće. Mnogi od njih ostaće pod teškim pokrovom prašine i zaborava. Neki od njih su u svojim "laboratorijama" uspeli da ostvare hiljadugodišnji san alhemičara - pronašli su kamen mudrosti. Mudrosti isključivo za sebe. Značajan kapital proistekao je iz ovog eksperimentisanja. Neka im je na čast!

Ali, gde im je duša? Imaju li je?