Linija života

       - Pogledaj Naco, kako je duga moja linija života. Do lakta, skoro! Naživeću se ja dugo, dugo. Čekaju me mnogi lepi momenti, puno toga. Uradiću svašta, Naco!

mesečeva vila 

       Setila se Naca, pre neki dan, tih reči i zaplakala. Nije sudbina na dlanu iscrtana. Sudbina je naša na dalekim, dalekim zvezdama. U dijamantu zapisana, pa u suzu pretočena. Suza se u paru pretvori i oko naše duše svije. Kada odemo sa ovih zemaljskih staza, u beskrajnu svetlost Božanskog nadahnuća, duša svoju sudbinu povede da bi je iscrtala iznova. Kada mlada duša nestane, suze zemaljske, onih koji za njom ostaju, teže da se stope sa svojom prasuzom. Čekanje je bolno, ali živeti se mora.

      Sudbina nije na dlanu iscrtana! Da jeste, sve bi bilo drugačije. Možda sudbinu crtamo sami, nekada davno još. Onda sam znala, tako sam htela, znači da mogu.  

mesečeva vila 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Poslednja ruža za...

Dok hodimo hodnicima našeg bitisanja da li se ikad zapitamo šta nas na kraju puta čeka? Tama ili svetlost, radost ili bol? Da li kraj te, uvek nepoznate staze, uvek znači kraj i svega oko nas? Ko smo i šta smo i zašto smo ovde gde jesmo?

Dok mi danas bol razdire grudi, ne samo zbog nedostajanja i praznine koja se uvukla i peče svojim ništavilom, već i pitanja na koja nikada neću dobiti odgovor i onog večitog, neizgovorenog i potpuno nepoznatog sutra... Ne bojim se svoje nemoći, bojim se svoje snage. Ne plašim se samoće, utvara i ružnih snova, plaši me ono što poznajem najbolje. Plašim se sebe i svojih stavova.

Ne postavljam nepotrebno pitanje zašto, jer na njega nikad neću dobiti odgovor. Tako je bilo zapisano u lavirintu sveukupnog vremena. Bili smo nekad ovde, sada nas više nema. Doći će neko drugi i ponovo preživljavati naše živote, sanjati iste snove. Možda ćemo se i mi vratiti kao cvrčak ili kao mrav. Kao ptica ili lav... Postavljam sebi neka sasvim druga pitanja, ali se plašim da ih izgovorim naglas. Ako to uradim, biće još teže, zato ćutim.

Prolaznost. Kako smo je, u svom neznanju, nesvesni! Kako smo samo ništavni i svi smo samo malecno zrnce peska u nepreglednoj pustinji svekolikog univerzuma. Kako smo, u suštini, ništa. Mala mrvica življenja, koja uvek može očekivati da bude pretvorena u prah. Možda je nekad jedan moj molekul bio deo velikog Tiranosaurusa rexa, možda će za milion godina taj isti molekul biti deo nekog naprednog ljudskog bića, ali mene nikad, nikad više neće biti. Ni mene, ni vas.

U nekim izuzetno teškim trenucima, kada u svom tom bolu nisam mogla ni da se snadjem, ni da razmišljam, uz mene su bili ljudi. Neki bliski, meni dragi ljudi, neki baš i ne. Ali, svi su bili tu, uz mene i pomagali koliko su mogli. Onda kada su bili najpotrebniji. Bili tu da me zadrže, da podupru, da saslušaju, mnogi od njih za koje nisam ni slutila da će biti. "Na muci se poznaju junaci" - i ja sada znam šta to znači. Ovo je jedan od načina da im se zahvalim.

Prolaznost... Blaženi smo u svom neznanju koliko je prolaznost neminovnost svih nas. Moj pogled na svet od juče nije isti. Nešto se u meni promenilo, nešto je puklo, rastavilo na deliće kao puzle i sastavilo se ponovo, ali ovaj put je drugačije, nekako mekše, paperjastije, a opet oštro. Od juče, ja sam spremna da se povinujem nekim zakonima koji su nam svima propisani, odavno, na početku vremena, spremna za borbu, više nego ikad, spremna da kroz život koračam još čvršće.

Od juče, moj odnos prema ljudima je drugačiji. Više ću praštati, više ću slušati, duže razmišljati. Jednog dana ni njih neće biti. Ni mene neće biti. Trudiću se da ne zaboravim koliko smo maleni, jer mi ljudi, jako smo zaboravni.

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Kada se svet ruši

Kada misliš da je sve nekako uhodano, da je u nekoj normali, kakvoj, takvoj, da od života dobijaš mrvice, ali ih kljucaš i preživljavaš umećem vrapca u hladna zimska jutra, kada misliš da je dan oblačan, ali iza oblaka proviruje tračak sunca, kada se budiš sa nadom da će sutra biti bar malo bolje i kada mirno zaspiš jer si ipak sit i u toplom, a znaš da nije svima tako... Kada misliš da je dobro, jer ne daj Bože goreg... Kada se prividno umiriš i ne strepiš šta će ti doneti novo jutro, jer si dao sve od sebe i znaš da si ispravno sve uradio. Pomogao kad je trebalo i kada se moglo... Onda te strefi, kao grom iz vedra neba. Udari te, onako podmuklo, strašno, da ostaneš bez daha i ne vidiš slamku spasa od suza koje se skupljaju u uglu oka. Udari te sa ledja, zarije, otrovom natopljen, bodež i okreće ga polako, a onda ti na ranu sipa so. Život sam. Sam od sebe, jer tako je negde nekad zapisano, jer od sudbine ne možeš pobeći.

A što baš ja? A što baš mene? Iznova i iznova? Uzalud mi pitanja, odgovor neću dobiti.

Danas mi treba vaša pomoć. Samo da budete sa mnom, vi moji vitruelni prijatelji. Da se pomolite sa mnom za jedan život, meni važan. Samo to i ništa više. Za goli život. Za život osobe do koje mi je stalo. Da se pomolimo zajedno.

 



 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Detinjstvo

I am a child - Neil Young
 
Ja sam dete, trajem kratko!
Ne možeš shvatiti zadovoljstvo u mom osmehu.
Držiš me za ruku, povučeš za kosu,
vrlo je zabavno biti sa tobom.
Bog je tebi dao, sad daj ti meni.
Želim da saznam šta si naučio.
Nebo je plavo, baš kao i more.
 
A, koja je boja kad crno izgori?
Koja je boja?
 



Ostavljam parkove i igrališta,
i govorim zbogom mom prohujalom detinjstvu.
Zbogom detinjstvo, jer nikada
ti više neću pripadati!

***

Prolazi, da se meni više nikada ne vrati!
Detinjstvo, šareno od lutkica i krpica,
crveno od dečije ljubavi i
belo od dečije naivnosti.
Raspršava i nestaje,
da se više nikada, nikada, ne vrati!

***
 
Kada odrastemo, dete ne umire u nama.
Ono je tu stalno.
Treba samo da ga prepoznamo i prihvatimo!

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Sentence

 

Vi koji patite jer volite - volite još više!
Umreti zbog ljubavi, znači, živeti od nje!

***

Čovek koji ne zna za mir u sebi,
Ne zna ni za  mir sa nekim drugim!

***

Ponekad čovek silno poželi da stavi nekom glavu na grudi.
Ponekad čovek, iskreno poželi, da ljudi budu ljudi!

***

Znam da kiša nije žena, jer nema ruke, nema uspomena.
Al' svako veče ulicom plače, kao da je nekad bila voljena!

***

Ništa nije tako trajno kao promena. Ništa tako postojano kao smrt.
Svaki otkucaj srca zadaje nam novu ranu. I život bi značio večno umiranje
kada poezije ne bi bilo. Ona nam daje što priroda obećava:
zlatno doba koje ne radja, proleće koje nikad ne precvetava,
sreću bez oblaka i večitu mladost!

Ludvig Berne

linija

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...