Dok hodimo hodnicima našeg bitisanja da li se ikad zapitamo šta nas na kraju puta čeka? Tama ili svetlost, radost ili bol? Da li kraj te, uvek nepoznate staze, uvek znači kraj i svega oko nas? Ko smo i šta smo i zašto smo ovde gde jesmo?
Dok mi danas bol razdire grudi, ne samo zbog nedostajanja i praznine koja se uvukla i peče svojim ništavilom, već i pitanja na koja nikada neću dobiti odgovor i onog večitog, neizgovorenog i potpuno nepoznatog sutra... Ne bojim se svoje nemoći, bojim se svoje snage. Ne plašim se samoće, utvara i ružnih snova, plaši me ono što poznajem najbolje. Plašim se sebe i svojih stavova.
Ne postavljam nepotrebno pitanje zašto, jer na njega nikad neću dobiti odgovor. Tako je bilo zapisano u lavirintu sveukupnog vremena. Bili smo nekad ovde, sada nas više nema. Doći će neko drugi i ponovo preživljavati naše živote, sanjati iste snove. Možda ćemo se i mi vratiti kao cvrčak ili kao mrav. Kao ptica ili lav... Postavljam sebi neka sasvim druga pitanja, ali se plašim da ih izgovorim naglas. Ako to uradim, biće još teže, zato ćutim.
Prolaznost. Kako smo je, u svom neznanju, nesvesni! Kako smo samo ništavni i svi smo samo malecno zrnce peska u nepreglednoj pustinji svekolikog univerzuma. Kako smo, u suštini, ništa. Mala mrvica življenja, koja uvek može očekivati da bude pretvorena u prah. Možda je nekad jedan moj molekul bio deo velikog Tiranosaurusa rexa, možda će za milion godina taj isti molekul biti deo nekog naprednog ljudskog bića, ali mene nikad, nikad više neće biti. Ni mene, ni vas.
U nekim izuzetno teškim trenucima, kada u svom tom bolu nisam mogla ni da se snadjem, ni da razmišljam, uz mene su bili ljudi. Neki bliski, meni dragi ljudi, neki baš i ne. Ali, svi su bili tu, uz mene i pomagali koliko su mogli. Onda kada su bili najpotrebniji. Bili tu da me zadrže, da podupru, da saslušaju, mnogi od njih za koje nisam ni slutila da će biti. "Na muci se poznaju junaci" - i ja sada znam šta to znači. Ovo je jedan od načina da im se zahvalim.
Prolaznost... Blaženi smo u svom neznanju koliko je prolaznost neminovnost svih nas. Moj pogled na svet od juče nije isti. Nešto se u meni promenilo, nešto je puklo, rastavilo na deliće kao puzle i sastavilo se ponovo, ali ovaj put je drugačije, nekako mekše, paperjastije, a opet oštro. Od juče, ja sam spremna da se povinujem nekim zakonima koji su nam svima propisani, odavno, na početku vremena, spremna za borbu, više nego ikad, spremna da kroz život koračam još čvršće.
Od juče, moj odnos prema ljudima je drugačiji. Više ću praštati, više ću slušati, duže razmišljati. Jednog dana ni njih neće biti. Ni mene neće biti. Trudiću se da ne zaboravim koliko smo maleni, jer mi ljudi, jako smo zaboravni.
