Surova realnost

Klinički Centar Srbije. Sedim i čekam svoj red. U krilu mi knjiga o templarima. Odlična, snimljen je i film po njoj, volela bih da ga pogledam.  Čitam je, zadubljena. Ona je moja odbrana, moj čuvar. Od neizvesnosti, straha koji probija kroz svaku poru. Od ljudi oko mene. Ne želim da slušam njihove priče, neću da znam, neću da čujem. Hoću da me nema. Ja nisam tu. 

- "Molim vas, nemojte okretati stranicu, nisam pročitala do kraja, ovo je baš interesantno!" - Ženica pored mene čita zajedno sa mnom. Pobogu ženo, pa ja sam na pola knjige, pomislim, ali vraćam stranicu, čekam da ona završi. Nemam pojma kada mi se u sakrivanju pridružila. Čitamo zajedno, zaverenički. Ne zadugo, na žalost.

- "Operisala sam rak dojke, a Vi?" - ne sačekavši da odgovorim, samo je nastavila. - "Lečenje je završeno.  Primila sam  hemoterapiju, obavila zračenja. Sve sam dobro podnela. Sada doktor misli da opet nešto nije u redu, traži dodatni snimak. Imam dvoje dece, idu još u školu. Kada sam, posle operacije, izašla iz bolnice, rekla sam mužu da moja bolest nije za šalu. Da mora biti jak za oboje, da mora da povuče. Da je on sada moj stub, moj oslonac. Deci jedina pomoć. Ja moram da se borim za sebe."

Ćutim i slušam. Nisam zatečena, često mi se dešava. Moje knjige uvek su bile slaba zaštita. Ovakve priče uvek nadju put do mene. Usud! Sedim i gledam je, potpuno nespremna na kraj njene ispovesti.

- "Rekla sam mu da mora biti jak, jači od svega", - nastavlja žena svoju priču - "mislila sam da me je razumeo. Mislila sam, uz njegovu pomoć, biće dobro. Sutradan sam ga, po ustajanju, potražila. Nije bio u sobi, ni u kuhinji, ni u dvorištu.  Našla sam ga u garaži. Obesio se!"

Nije potrebno opisati moja osećanja, predpostavljate i sami. Jedino što sam uspela da promucam bilo je: "Vi imate decu, morate biti jaki. Borite se. Vi morate da živite!"

Ni dan danas ne znam kako sam ušla u ordinaciju, ni kako sam izašla. Nesvesna svega oko sebe, nesvesna svojih koraka, automatski sam obavila neophodno. Na odlasku sam joj rekla samo jedno do vidjenja i srećno.

Verujem da nisam jedina kojoj je poverila svoju muku. To je potreba da se kaže, da se izlije iz duše, verovatno u nemoj želji da će tako brže proći, manje boleti. Da će se jednom zaboraviti, da će sve biti normalno.

Ne verujem da je prošlo i da je manje boli. Iskreno verujem samo u jedno - da se bori.

Verujem da je živa! Očajnički verujem da je živa. 


Ovo je istinita priča.

U Srbiji godišnje oboli oko 4000 žena od raka dojke! Umre oko 1200!

Za moje dve drugarice koje se nisu izborile.
Ne prodje ni dan, a da ne pomislim na vas. Andjeli neka vas čuvaju. 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Moja Mala

Bože, kako je volim!

Ona je ista ja! Crna ona, crna ja. Ona ima tamne oči, tamne kao noć, ja imam svetle, ali to je sitna razlika. Nebitna potpuno.  Vitka je, okretna, brza. Baš kao ja (ok, malo sam se u poslednje vreme popunila, ali krajnje elegantno). Vesela, umiljata, mazna. Uvek raspoložena, ali ako je neko iznervira, bolje da se pričuva, nema kod nje neslanih šala. Baš kao ni kod mene.

Navike su nam potpuno iste, isti ritam. Nas dve živimo potpuno usaglašeno, tek poneka sitnica može da nas izbaci iz ravnoteže. Otvorena je i pristupačna, pokazuje ljubav, nesebično je deli, bez zazora. Pokazuje netrpeljivost, ako je potrebno. Svet posmatra mojim očima, meni dragi ljudi, dragi su i njoj. Ona je ista ja!

Niko mi se tako ne obraduje kao ona. Niko me ne voli tako kao ona. Nisam u stanju da se odbranim od njenih zagrljaja, od njene radosti što me vidi. Svaki sat rastanka, za nju je godina cela. Vi nemate pojma kako ona mene voli! To je ljubav do neba i nazad. Pa opet do neba! I ja volim nju, to moje slatko, malo derište. Obožavam je!

Uvek je uz mene, valjda se tako oseća zaštićena, sigurna, to je odlika malih bića. Ja bih bar želela da je tako. Ne dozvoljava mi ni trenutak predaha. Ako sam sela, već je u mom krilu. Onako blesasto skoči na mene, gleda kroz prozor u stilu: - ne možeš mi ništa, zeka u crvenom, trala, lala, la!  Pa reši me se, baš ako hoćeš, ali ja znam da nećeš! - Zna ona! Pametnica moja mala. Moja Mala!

Njena ljubav je bezgranična. Jao onom ko samo pokuša da se našali na moj račun. Da vikne ili, ne daj Bože, digne ruku. Mrzeće ga, mislim doživotno! Njena porodica je za nju ceo svet i tako treba da bude. Tepam joj: moja Mala, ime joj je predugačko i komplikovano za izgovor. Ponekad se pravi da me ne čuje, pomalo je sklona hedonizmu, neka... I treba. Važno je da je tu, važno je da postoji. Ona je ista ja! Ona je moja.

Oh, da! Zaboravila sam da vam kažem, ona je američki staford terijer. 

Mala

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Kad je žena ženi vuk II deo

Vreme sadašnje...

Zove me onomad "istaknuta" lokalna političarka, od onih koje su u poslednje tri godine, odkako su na vlasti, završile nekoliko fakulteta (tako bar piše na profilu Facebook-a, diplome niko video nije) za koje, iskreno da vam kažem većina ljudi nikad nije ni čula, a one same nemaju pojma gde se isti i nalaze.

Ako je suditi po nazivu, negde na Jupiteru. Od onih koje u zasluge stavljaju da su igrale odbojku u osnovnoj školi, a radni staž je stečen kao instruktor pilatesa.
(Ne šalim se - pisalo u pamfletu na poslednjim izborima, sve sem onog o osnovnoj školi, ko mi je kriv što to slučajno znam).

Kaže mi: "Dodji Roxi na seminar u ... , održaću ženama jedno edukativno predavanje o ulozi žene u savremenom društvu, političkim aktivnostima žena i kako i koliko žene treba jedna drugu da ispomažu.
Biće nas oko tridesetak. Sve vidjene žene iz mesta".

Live and let die
Live and let die by Moonmomma

Nemam pojma šta joj to znači "vidjene", mesto malo, sve se,
časna reč, vidjamo baš počesto.

Ipak, reših da odem, i tako nisam imala pametnija posla.

U svečanoj sali nas dvadesetak, posle kraćeg uvoda shvatismo da naša političarka samo skuplja predizborne poene, shvatismo takodje, na našu veliku žalost, da tu podosta dama ima koje jedna sa drugom baš i ne komuniciraju rado. Što zbog nekih privatnih poslova, što zbog politike.

Najveći broj istih sa našom političarkom ne komunicira poodavno. Što zbog poslova, što zbog politike, što zbog njenog podužeg jezika. Kasnije saznadoh da ih je na tzv edukaciju pozvao predsednik opštine, glavom i bradom! 

Sirota, mala političarka se skoro upljuvala objašnjavajući nam (ako više volite - edukujući nas) kako je neophodna pomoć žene ženi, kako bi se u ovom surovom, muškom svetu izborila za svoja poslovna i politička prava.

Da treba jedna drugoj da ukazujemo na greške, korigujemo jedna drugu i što je najvažnije da jedna drugoj ne podmećemo nogu!

Moram priznati da sam jedan deo tog dirljivog govora pratila sa stoprocentnom pažnjom, ali mi se neki crv uvukao u glavicu i misli mi odlutaše u nepoznatom pravcu. Kada sam se trgla iz tog, skoro pa popodnevnog dremeža, shvatih da nas je u sali samo sedam. Iju!?

Onda shvatih! "Podmetanje nogu" je prepunilo čašu, verovatno su sve otišle iz čistog straha da same ne padnu u grešno iskušenje i našoj omiljenoj političarki ne podmetnu nogu, bukvalno.

Elem, naša edukatorka završi govor rečima: "Žena je ženi najveći prijatelj! Ima li pitanja?"

Malo razmislim, ustanem i pitam onako naivno i bez zadnje namere:
"Šta ćemo sa činjenicom da je, ponekad žena ženi najveći vuk" ?

Samo me je preneraženo pogledala. Ili je plaćeni termin istekao, ili nju nisu dovoljno edukovali za glupa pitanja. 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Kad je žena ženi vuk

Vreme prošlo...

Iako je podosta godina prošlo odkako ostadoh bez posla, danak demokratiji, za koju okrivljujem stare Grke, jer su istu izmislili, još uvek se živo sećam tih dana ispunjenih ranim ustajanjem, putovanja u prepunom radničkom autobusu, sedenja u zadimljenoj kancelariji... Sećam se i redovnih plata, viškova, regresa, toplih obroka, dnevnica, povišica... Ma, bolje je da ovde stanem sa preteranom upotrebom arhaičnih reči i izraza, dok me neko ne prozove zbog totalnog nerazumevanja, a možda me i utepa. Elem živo se sećam svega, kao da juče beše.

Sećam se večito namrgodjenog direktora i koleginice čije sam poslove morala redovno odradjivati, po njegovom naredjenju. Ne bi to možda ni bio neki problem, da ona nije imala dva "čina" više od mene, ali i nekoliko "epoletica" više, pa samim tim i znatno veću platu. Već znate - čist nepotizam! Naime, kum njenog komšije je bio najbolji prijatelj tetkinog brata od strica, a ovaj beše direktorov komšija. Eto, odprilike, tako nešto. 

Sin Sisters
Sin Sisters by *BossLogic on deviantART

Odradjivala sam ja tako njene poslove dok su oni zajednički posećivali svoje rodjake (sve poslovno, naravno ), svaki dan u radno vreme. Bilo je tu i drugih izgovora, ali je prilično degutantno ovde ih navoditi. Sve u svemu, ona napreduje, ja stagniram, ona pare, ja pohvale. Pa dobro, i to je nešto! Pa ko ti je Roxi, bre kriv kada nemaš kuma od stričevog komšije! Zato imaš koleginicu! I komotniju kancelariju. I manje duvanskog dima!

Potrajalo to poprilično godina, dok direktor i koleginica, onako rodjački, ne skupiše dovoljno sredstava da odu i započnu sopstveni biznis. Mene nisu zvali, snašli su se i bez mene nekako.
Došao drugi direktor, dobih ja njeno radno mesto sa sve zvanjem i platom, ali i novu koleginicu... I ona rodjaka!!! Opet sam radila i tudje poslove, ali nema veze, bar je bilo za veću platu... 

Nastaviće se... 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Badnje veče

Večeri sveta, hoću li te i ja
Slaviti pjesmom radosti i sreće?
U mome oku, evo suza sija,
I moje rane postaju sve veće.

Tvoj zlatni pohod i ubogu godi.
I vidi Boga u časima ovim;
Nada mnom samo mrak studeni brodi,
I dušu bije nemirima novim.

U pustoj sobi sam, ko sjenka bona,
U sebi slušam zvuk pogrebnih zvona
I stiskam srce jadno i kukavno.

Xmas

Večeri sveta, dodji! Tiho, tiše!
Jer ovde niko ne čeka te više -
Svi moji mili zaspali su davno.
            (1904.)

Aleksa Šantić (1868.-1924.) 

Hristos se rodi! Srećan Božić!

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...