Surova realnost
Klinički Centar Srbije. Sedim i čekam svoj red. U krilu mi knjiga o templarima. Odlična, snimljen je i film po njoj, volela bih da ga pogledam. Čitam je, zadubljena. Ona je moja odbrana, moj čuvar. Od neizvesnosti, straha koji probija kroz svaku poru. Od ljudi oko mene. Ne želim da slušam njihove priče, neću da znam, neću da čujem. Hoću da me nema. Ja nisam tu.
- "Molim vas, nemojte okretati stranicu, nisam pročitala do kraja, ovo je baš interesantno!" - Ženica pored mene čita zajedno sa mnom. Pobogu ženo, pa ja sam na pola knjige, pomislim, ali vraćam stranicu, čekam da ona završi. Nemam pojma kada mi se u sakrivanju pridružila. Čitamo zajedno, zaverenički. Ne zadugo, na žalost.
- "Operisala sam rak dojke, a Vi?" - ne sačekavši da odgovorim, samo je nastavila. - "Lečenje je završeno. Primila sam hemoterapiju, obavila zračenja. Sve sam dobro podnela. Sada doktor misli da opet nešto nije u redu, traži dodatni snimak. Imam dvoje dece, idu još u školu. Kada sam, posle operacije, izašla iz bolnice, rekla sam mužu da moja bolest nije za šalu. Da mora biti jak za oboje, da mora da povuče. Da je on sada moj stub, moj oslonac. Deci jedina pomoć. Ja moram da se borim za sebe."
Ćutim i slušam. Nisam zatečena, često mi se dešava. Moje knjige uvek su bile slaba zaštita. Ovakve priče uvek nadju put do mene. Usud! Sedim i gledam je, potpuno nespremna na kraj njene ispovesti.
- "Rekla sam mu da mora biti jak, jači od svega", - nastavlja žena svoju priču - "mislila sam da me je razumeo. Mislila sam, uz njegovu pomoć, biće dobro. Sutradan sam ga, po ustajanju, potražila. Nije bio u sobi, ni u kuhinji, ni u dvorištu. Našla sam ga u garaži. Obesio se!"
Nije potrebno opisati moja osećanja, predpostavljate i sami. Jedino što sam uspela da promucam bilo je: "Vi imate decu, morate biti jaki. Borite se. Vi morate da živite!"
Ni dan danas ne znam kako sam ušla u ordinaciju, ni kako sam izašla. Nesvesna svega oko sebe, nesvesna svojih koraka, automatski sam obavila neophodno. Na odlasku sam joj rekla samo jedno do vidjenja i srećno.
Verujem da nisam jedina kojoj je poverila svoju muku. To je potreba da se kaže, da se izlije iz duše, verovatno u nemoj želji da će tako brže proći, manje boleti. Da će se jednom zaboraviti, da će sve biti normalno.
Ne verujem da je prošlo i da je manje boli. Iskreno verujem samo u jedno - da se bori.
Verujem da je živa! Očajnički verujem da je živa. 
Ovo je istinita priča.
U Srbiji godišnje oboli oko 4000 žena od raka dojke! Umre oko 1200!
Za moje dve drugarice koje se nisu izborile.
Ne prodje ni dan, a da ne pomislim na vas. Andjeli neka vas čuvaju.
