Karusel

Vrti se ovaj karusel, vrtoglavo. Konjići i na njima mi. U krug, u krug! I još jedan... Vrti se naš karusel 365 dana u godini i ne želi da stane. Dualno okretanje ove vrteške tek ponekad izazove vrtoglavicu i tek kadkad padamo sa naših sedišta, ali se odmah, brže-bolje, vraćamo na naše konjiće.

Điha, konjiću, điha! Juri napred, druže moj, điha! Ionako znam da ćeš me vratiti u istu tačku. Još jedan krug, još stotinu, još 365 i biću starija još jednu godinu. Biću starija, ali ne i pametnija. Kao ni oni što se sa mnom voze. Njih sedam milijardi. Malo li je!?

Poželi li neko da sidje? Poželim li ja? Možda bi srećniji bili da se ne vrtimo više. Da stane, da sve stane? Da sidjem sa mog karusela, šta bih? Kud bih? Gde!? Svaki dan isto, sve u krug, sve po tudjoj zamisli. Nikad sasvim svoja, sve po zakonima univerzuma. Da li tako treba?  

Ma, neka ide do vraga sve! Majstore, plaćam! Još jedan krug, molim.

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Mostovi

Mostovi. Razdvajaju gradove, spajaju ljude. Veliki, mali. Čelični, kameni, drveni mostovi. Osvetljeni raskošnim lanternama, dok se pod njima valjaju tamni, mutni talasi velikih reka. Mračni i klizavi na planinskim brzacima koji se razbijaju o stene uz gromoglasni huk i prskanje ledenih kapljica. Mostovi za zaljubljene, ostavljene i usamljene. Mostovi ruše vodene barijere i čine nas moćnijim od prirodnih sila.

Mostovi spajaju dve, ponekad tako udaljene, obale  Krik galeba se na mostu najbolje čuje. Sa mosta je najlepši vidik na rečne meandre. Mostove su stvorili ljude, sebi u slavu, sebi da olakšaju, sebe da uzdignu. Hod po vodi, na neki način. Bez mostova bi bili osakaćeni, uskraćeni za jedan dragoceni dar. Dar susretanja. Prelazak preko mosta nalik je preletu ptice.

Mostovi, večita inspiracija pesnika, slikara i putopisaca. Most uzdaha u Veneciji,  most u Višegradu, Žeželjev most, most u San Francisku... Neki vode u slobodu, neki u neizbežnu smrt.
Neki opstaju vekovima, neke su dušmani srušili. Mostovi...

slike crtane ustima 
 "Most" puzzle, nastale na osnovu slike slikane ustima. Rad hendikepiranog deteta

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Erika Kin

Erika Kin je rodjena početkom šezdesetih godina prošlog veka u malom, živopisnom gradiću u Nemačkoj. Čim je otvorila svoje sjajne, plave okice i zaurlala prvi put iz sveg glasa, njena majka je znala da će Erika biti posebna. I bila je. Erika je progovorila veoma rano, ili bi se moglo reći da je propevala. Kažu da se njena pesma mogla čuti čak do trećeg sprata njihove, inače dobro izolovane, zgrade. Od svih je zahtevala da je zovu po imenu i prezimenu, u suprotnom  bi bilo buke do neba. U školu je pošla kada i svi njeni vršnjaci i bila najbolja u razredu. Isticala se lepotom okica i majušnog nosića, koji bi se uvek naborao kada bi bila ljuta. Ne, Erika Kin nije bila namćorasto dete, samo je često želela da sve bude po njenom i činjenica da to tako ne ide u životu ponekad ju je ljutila. Shvatala je Erika Kin da ne može sve biti njoj potaman, ali se trudila da se prilagodi ovom svetu koliko god je mogla. Sanjala je, kao i sve njene vršnjakinje, o ljubavi, izlascima u diskoteku, prvom poljupcu, udaji, deci. Noću, uz svetlost stone lampe, pretočila je Erika Kin svoje želje na platno. Slikala je i slikala sve dok se od umora ne bi srušila, često pored samog štafelaja. Njena majka bi je ujutro, sva očajna, dizala sa poda i molila da odspava u svom krevetu, da se ne napreže baš svaku noć. Erika je poslušala svoju majku. Počela je da slika danju. Uz dnevno svetlo, njeni radovi postali su lepši, bolji, upečatljiviji.

  

Da, Erika Kin je bila posve izuzetna osoba. Svi koji su je upoznali, sećaće je se celog života, sa ljubavlju. Erika Kin u sebi nosi opomenu, utehu, snagu i svima koji su je upoznali sećanje na nju pomoglo je da prebrode neke svoje teške trenutke. Erika Kin je govorila: "Ja volim svoj život i volim ovaj svet. Bog nije dozvolio da budem kao drugi, ali mi je dao ono što mnogima nije. Dao mi je snagu i ljubav. I ja sam mu za to zahvalna." I nastavila bi da slika, realistične, predivne slike, bogate koloritom. Slikala je životinje, cveće, ljude i mnoga mesta koja nikad neće posetiti.


Elodi Kazes - Nemačka

Erika Kin je rodjena bez ruku i nogu. Posledica američkih tableta za kontracepciju koje je njena majka koristila, baš kao i mnoge druge žene u Nemačkoj, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Kolateralna šteta jednog bezumnog eksperimenta. Imala je sreće. Mnoga deca rodjena su sa znatno većim oštećenjima. Erika Kin slika ustima. Njeni radovi, već decenijama, krase kalendare, novogodišnje i božićne čestitke. Uskršnje slavlje je nezamislivo bez njenih akvarela. Njene izložbe su veoma posećene, gomila priznanja krasi njenu sobu.


Trandafilos Iliadis - Nemačka



Erika Kin je posebna, veoma posebna osoba. 


 Ko Su - Tajvan

Svi radovi su radjeni ustima. Preciznost, kolorit, realističnost, finoća poteza kičicom, nisu nikada prestali da me zadivljuju dok bih listala te kalendare. Jedan sam sačuvala. Kao uspomenu na Eriku Kin i svu ovu divnu decu koja nisu dozvolila da hendikep uništi njihovu volju, talenat i snagu. Hendikepirana deca slikaju ustima ili nogama. Njihove slike su medju najprodavanijim radovima u Nemačkoj.

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Roksana zamišlja blogere!

Sve vas volim i svi ste mi podjednako dragi. Jedino se na Tezeja još pomalo ljutim, ali on to sigurno zna pa mu je sada žao. Neću vas prozivati i neću vam reći kako vas pojedinačno vidim, mislim da to sada od mene ne bi bilo fer. Ne sada i ne danas. Neki drugi put, možda. Svi ste uvek uz mene kada mi trebate i ostavljate me na miru kada to želim. Zato, ja vas sve vidim upravo ovako:

 Kao jedno veliko srce!

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Žuta sveska

U jednoj staroj, žutoj svesci  napisano je stotinu stihova, nekoliko želja i mnogo nadanja. Uz svaku pesmu po jedna sličica, da začini trenutak zamrznut u vremenu, da oslika moje trenutno raspoloženje. Uz svaku pesmu, datum da podseti koliko sreće, radosti ili bola je utkano u svaku godinu življenja.

Jagode i čokolada, bubamare i leptiri, kiša, opalo lišće, mali, tužni pajac, zalazak sunca...

Poslednji datum sa navršenih 18 godina.

Da li sam tada prestala da sanjam!? Da li ikada prestajemo da sanjamo!? 

Tek, žuta sveska, neispisana do kraja, sačuvana, s vremena na vreme iščitavana iznova i  iznova, podseća na detinjstvo, na ranu mladost, prve ljubavi i snove. Mnogo snova.

Danas je sve manje žutih svezaka, naše misli ostaju sputane u našim kompjuterima, dostupne svima. Žutu svesku čuvam samo za sebe, ovaj blog je nastao i zbog vas.

Imate li i vi svoju žutu svesku? 

 

 

 

 

 

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...