Erika Kin je rodjena početkom šezdesetih godina prošlog veka u malom, živopisnom gradiću u Nemačkoj. Čim je otvorila svoje sjajne, plave okice i zaurlala prvi put iz sveg glasa, njena majka je znala da će Erika biti posebna. I bila je. Erika je progovorila veoma rano, ili bi se moglo reći da je propevala. Kažu da se njena pesma mogla čuti čak do trećeg sprata njihove, inače dobro izolovane, zgrade. Od svih je zahtevala da je zovu po imenu i prezimenu, u suprotnom bi bilo buke do neba. U školu je pošla kada i svi njeni vršnjaci i bila najbolja u razredu. Isticala se lepotom okica i majušnog nosića, koji bi se uvek naborao kada bi bila ljuta. Ne, Erika Kin nije bila namćorasto dete, samo je često želela da sve bude po njenom i činjenica da to tako ne ide u životu ponekad ju je ljutila. Shvatala je Erika Kin da ne može sve biti njoj potaman, ali se trudila da se prilagodi ovom svetu koliko god je mogla. Sanjala je, kao i sve njene vršnjakinje, o ljubavi, izlascima u diskoteku, prvom poljupcu, udaji, deci. Noću, uz svetlost stone lampe, pretočila je Erika Kin svoje želje na platno. Slikala je i slikala sve dok se od umora ne bi srušila, često pored samog štafelaja. Njena majka bi je ujutro, sva očajna, dizala sa poda i molila da odspava u svom krevetu, da se ne napreže baš svaku noć. Erika je poslušala svoju majku. Počela je da slika danju. Uz dnevno svetlo, njeni radovi postali su lepši, bolji, upečatljiviji.
Da, Erika Kin je bila posve izuzetna osoba. Svi koji su je upoznali, sećaće je se celog života, sa ljubavlju. Erika Kin u sebi nosi opomenu, utehu, snagu i svima koji su je upoznali sećanje na nju pomoglo je da prebrode neke svoje teške trenutke. Erika Kin je govorila: "Ja volim svoj život i volim ovaj svet. Bog nije dozvolio da budem kao drugi, ali mi je dao ono što mnogima nije. Dao mi je snagu i ljubav. I ja sam mu za to zahvalna." I nastavila bi da slika, realistične, predivne slike, bogate koloritom. Slikala je životinje, cveće, ljude i mnoga mesta koja nikad neće posetiti.
Elodi Kazes - Nemačka
Erika Kin je rodjena bez ruku i nogu. Posledica američkih tableta za kontracepciju koje je njena majka koristila, baš kao i mnoge druge žene u Nemačkoj, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Kolateralna šteta jednog bezumnog eksperimenta. Imala je sreće. Mnoga deca rodjena su sa znatno većim oštećenjima. Erika Kin slika ustima. Njeni radovi, već decenijama, krase kalendare, novogodišnje i božićne čestitke. Uskršnje slavlje je nezamislivo bez njenih akvarela. Njene izložbe su veoma posećene, gomila priznanja krasi njenu sobu.
Trandafilos Iliadis - Nemačka
Erika Kin je posebna, veoma posebna osoba.
Ko Su - Tajvan
Svi radovi su radjeni ustima. Preciznost, kolorit, realističnost, finoća poteza kičicom, nisu nikada prestali da me zadivljuju dok bih listala te kalendare. Jedan sam sačuvala. Kao uspomenu na Eriku Kin i svu ovu divnu decu koja nisu dozvolila da hendikep uništi njihovu volju, talenat i snagu. Hendikepirana deca slikaju ustima ili nogama. Njihove slike su medju najprodavanijim radovima u Nemačkoj.
Kao jedno veliko srce!
