Kada sam je upoznala bila sam samo obična devojčica, djačić završnog razreda osnovne škole. Ona je bila profesor biologije. Moj profesor. Predavala je biologiju u karlovačkoj gimnaziji koja je tada nosila naziv velikog pesnika Branka Radičevića, a nama u osnovnoj školi držala je časove prve pomoći i zaštite, obuku iz opštenarodne odbrane i od nje sam učila o bojnim otrovima, radijaciji i svim onim zlim stvarima koje ljudi čine jedni drugima u ratu. O uništavanju prirode, ljudi i životinja, svega onog bez čega nije život moguć, kao i o tome šta možemo učiniti da izbegnemo katastrofu i kako ublažiti posledice razaranja. Zaštititi majku prirodu, beše zadatak koji je sama sebi zadala.

Ulivala je strahopoštovanje. 

Danas, kada znam da nije mnogo starija od mene, kada su decenije ostale iza nas i našeg prvog susreta, strah je nestao i ostalo je duboko poštovanje i divljenje prema ženi koja zrači nekim unutrašnjim mirom i pleni duhovnom lepotom. Poštovanje prema onoj sa kojom mogu o svemu pričati, sa kojom delim ista ili slična interesovanja, delim ljubav, jednu veliku, prema gradu u kom smo rodjene, u kom smo odrastale, igrale se, smejale i plakale. U kom i danas živimo i stvaramo, obe.  

Njeno ime je Bisa. Poslušajte šta ona ima da vam kaže.



Film "Moje ime je Bisa", autorke i rediteljke Gordane Momčilović, osvojio je nagradu za najbolji Srpski film u kategoriji turističkog filma na  Međunarodnom festivalu Silafest, održanom 2013. godine u Velikom Gradištu, kao i nagradu na Jahorina film festivalu 2014. 

Valkira ratnice, ženo, vučice!
Čuješ li, o Boginjo sudbine, glas ratnika novih,
što pred tobom padaju ničice?
I za naklonost tvoju se mole dana ovih.

Dana sumornih, strašnih i teških!

Pridruži se, Valkira, danas borbi ovoj,
snagu i pobedu daj ratniku sada.
Neka zna da mu  sudbina je u ruci tvojoj,
njemu, što ga napusti i poslednja nada!

Nada zaludna, nevinih i grešnih!

Valkira, pred tobom je izbor, da li ćeš hteti,
pružiti ruku onima što u boj, mladjani, kreću,
Ili ćeš, ljuta na sve oko sebe,  na suprotnu stranu stati,
uskratiti mladim ratnicima pobedu i sreću.

Ratnika neukaljanih, čistih srca, uplašenih!

Boginjo, ratnice, vučice i ženo, od početka veka!
Tvoj izbor Valkira i naklonost tvoja odlučuje znaj,
koga od njih, nesrećnih svakako, na kraju  čeka,
da l' slavna smrt, il' sraman kraj.

Slavna smrt u Valhali, u večnosti, pobednika il' poraženih!

Sudbina odredjuje samo!

Ovo je zapis Agnes Midlton, 35 godina stare, iz ribarske luke Salem, babice i lečiteljke travama.

April 11. godine gospodnje 1692. Salem

Danas sam pomogla ribaru Simonu. Simonu se ribarska udica zarila duboko u list leve noge. Klještima, koja sam u kipuću vodu spustila,  sam udicu izvadila, ranu oprala i zašila. Na ranu sam stavila listove bokvice i koren crnog luka, dobro opranog u mlakoj vodi. Stavila sam čistu krpu preko rane. Rekla sam da dodje sutra ponovo da ranu pogledam i opet povijem. Sin Anete Ferguson, trogodišnjak, imao je groznicu i njega sam pregledala, dala mu sirup za kašalj i stavljala hladne obloge na čelo, ručice i nožice. Detetu je groznica spala. Materi sam rekla da me i u toku noći može pozvati ako ustreba.

Recepti za sve moje sirupe i čajeve, kao i crteži svake biljke, nalaze se na poslednjim stranama ovog zapisa, ako kome ustreba.

Hvala Tebi na novom danu!

April 15. godine gospodnje 1962. Salem 

Ribar Simon je dobro i uskoro će opet na svoj brod. Sin Anete Ferguson nema groznicu i ne kašlje. Novi sirup je, znači, dobar.

Sara Bronfild je noseća. S obzirom na krhkost njenog tela, a i duha, moraće se o njezinoj bremenitosti voditi više računa. Jake čorbe od divljači ojačaće njen duh i telo, rekla sam.
Ribari se često povredjuju na kuke, užad i mreže. Svima govorim koliko je važno rane oprati i ništa prljavo na njih ne stavljati.

Hvala Tebi na novom danu!

April 23. godine gospodnje 1962. Salem

Današnji dan obeležen je porodjajem mlade Johane Nurs, žene ribara Pitera. Prvo dete, sin, rodjen je zdrav i vrištao je kao sam djavo. I majka  i beba su dobro, iako je porodjaj dugo trajao, a Johana izgubila mnogo krvi. Obilaziću je cele noći.

Hvala Tebi na novom danu!

April 30. godine gospodnje 1962. Salem

Johana i njena beba Džon su dobro.  Rebeka Kuk je iskrivila članak leve noge. Stavila sam obloge i udlage. Za par dana moći će da hoda. Sara Bronfild teško nosi svoju bebu, obilazim je svaki dan. Mora biti stalno u krevetu, rekla sam.

Maj 05. godine gospodnje 1962. Salem

Sara Bronfild je izgubila čedo. Izvukla sam iz njene utrobe mrtvo detence. Njeni su tražili da spašavam bebu, ali to ne ide. Uvek treba spašavati majku, da se zna.

Mala Mari, kći A. i T. danas je bila kod mene i tražila da je obučavam svom zanatu. Mari ima 13 godina. Kad napuniš 15, učiću te, rekla sam.

Hvala Tebi na novom danu!

Maj 12. godine gospodnje 1962. Salem

Noćas sam pomogla da na svet dodje sin prvenac sudije Džona i njegove žene Elenor. Majka i dete su u odličnom zdravlju. Sudija je mojoj kući prosledio dve korpe hrane u znak zahvalnosti. Mari je, baš u taj čas, opet dolazila i ja sam opet isto rekla. Gledala je zavidno u korpe, ili se to meni samo učinilo?

Hvala Tebi na novom danu!

Maj 17. godine gospodnje 1962. Salem

Doneli su ribara Simona. Desna noga se nadula kao trupac.  Iz otvorenih rana curi krv i gnoj, meso truli. Stavila sam obloge i dala mu čajeve. Malo se tu može učiniti, rekla sam da bi nogu trebalo odseći. Simon nije pristao. Bojim se, neće biti dobro.

Hvala Tebi na novom danu!

Maj 23. godine gospodnje 1962. Salem

Ribar Simon je umro. I dalje mnogi dolaze po savet, čaj ili trave. U vazduhu nad Salemom oseća se miris krvi i soli. Biće nekog zla. Slutim i plašim se.

 Hvala Tebi na novom danu!

Oktobar 02. 1962. Salem

Optužili su me za veštičarenje. Da u Boga ne verujem, da sa djavolom opštim, da mi sotona na uvo šapuće. Mala Mari je bila glavni svedok. Siroto dete je u nesvest na sudu padalo, bacakalo se i vrištalo. I optuživalo me. Mene! Onu koja je htela svemu je naučiti, samo kada za to dodje čas. Ne krivim je. Optužili su me za Simonovu smrt i jedva dokazah da sam ja lečila levu nogu, a ne desnu. Optužiše me i za smrt bebe Sare Bronfild. Uvračala sam je, nju i njenu bebu, rekli su. - Zlo ne zaslužuje da živi - rekli su. Nisam ništa priznala, kako bih!? Moja savest je čista, ja lečim i donosim novi život, rekla sam. I verujem u jednog, jedinog Boga i Hrista, na krstu raspetog, zaklela sam se.

Obešeno je njih 19. Bridžet, Suzana, Elizabeta, Sara, Džordž, Marta, Džon.... Smiluj se njihovoj duši nesrećnoj i napaćenoj. I podari im večni mir i spokoj koji zaslužuju životom neporočnim. Zlome ne zameri, već mu oči otvori, da progleda i razume. I ljubav čovečansku spozna. 

Od juna do septembra, godine ove gospodnje 1692. trajao je progon nevinih, ne ponovio se. Sav užas ljudski u okean ceo stao ne bi. Gospode smiluj se!

***

Hvala Tebi što se spasih vešala, ne što se smrti bojim i život odveć cenim, već što znanje svoje, zarad dobrobiti ljudske, mogu na drugog preneti, a za ovog života još mogu mnoge izlečiti i mnogim materama, da na svet čedo donesu, mogu pomoći.

Hvala Tebi na novome danu, još jednom danu, Velika Majko Boginjo, u kom, u ime tvoje, samo dobro ću ovom, meni tako nerazumljivom, ljudskom soju, darovati. Veliko je ime tvoje, Majko. Ja čekam dan kada ću se u tvoje tople skute vratiti. Tako mi nedostaje naš dom i naše ognjište milo. O, zvezdo moja, kako si daleko! Doleteti do tebe još dugo neću moći.

Nekada davno, toliko davno da se ni ja više ne sećam kada, kada je na ovom svetu bilo malo ljudi, ali su svi bili lepi i dobri i niko ni za kakvo zlo ni čuo nije, živeo je čopor konja jednoroga na, uvek suncem obasjanom, proplanku. I svaki čovek, žena i dete imaše svog jednoroga o kome se brinuo, a jednorog je uzvraćao ljubavlju i ispunjenjem svake, pa i najmanje želje. Proplanak na kom su jednorozi živeli beše ispresecan potocima bistre, planinske vode, uvek u punom cvatu, pa je izdaleka ličio na najlepši tepih, a opojni miris se širio po celom svetu. I svi bejahu srećni i zadovoljni i ljudi i jednorozi, a najviše deca, jer su se mogla povazdan sa jednorozima igrati do mile volje.

Živela je, u to vreme, devojčica po imenu Zvezdana. Zvezdana je imala svog jednoroga, malu, lepu i, kao sneg belu, ženku kojoj je sama nadenula ime, Zvezdica. Zvezdana bi skočila na ledja Zvezdici i njih dve bi jurile po poljima sve dok se ne bi, od silne jurnjave, umorile. Jednorozi su se umeli i sporazumevati sa ljudima, tako da su Zvezdana i njena Zvezdica pričale o svemu, a najviše o dobrim vilama i nežnim patuljcima koji su vredno radili kako bi ljudima omogućili što bolji život. Jer beše to vreme kada su ljudi samo uživali, a patuljci i vile su radili sve za njih i činili svako dobro kako bi ljudi bili zdravi, veseli i srećni. Ljudi su morali jedino za svoje jednoroge da se brinu, da čiste njihov proplanak, da zalivaju mirisno cveće i da jednorozima donesu raznovrsnu hranu. 

Zvezdana je rasla uz svoju Zvezdicu, a rasla je i Zvezdica. Jednog sunčanog, toplog jutra, Zvezdana, sada već lepa, mlada devojka, skoči svojoj Zvezdici na ledja i njih dve odjuriše kao vetrom nošene. U svom zanosu nisu primetile da su se veoma udaljile od svojih najmilijih, da su prošle kroz 7 proplanaka i 7 šuma i našle se na, potpuno nepoznatoj, livadi. Obe gladne i žedne, a i uplašene, ugledaše u daljini veliki zamak čiji se zlaćani krov sijao na suncu, tako da ih je skoro potpuno zabljesnuo sjaj. Tada napraviše veliku grešku, jer odlučiše da u zamku potraže pomoć, radije nego da se istim putem vrate svom domu i svojim najmilijima.

Zamak beše veliki i lep, a u njemu je živeo mladi princ, dorastao za ženidbu. I pored sve lepote i bogatstva, to ipak ne beše srećno kraljevstvo, jer su u njemu ljudi morali puno raditi da bi princu i dvorjanima omogućili udoban život, pa su se stoga i razboljevali i brzo umirali, dok su u dvorcu živeli dugo, lagodno i bez imalo brige za svoj narod. Toliko tu sve beše drugačije od onog sveta za koji su Zvezdana i Zvezdica znale.

Princ ih ljubazno primi i odmah se u lepu Zvezdanu zaljubi i zaprosi je, a naivna Zvezdana pristane, ne razmišljajući o posledicama. Zaboravi Zvezdana svoje roditelje, braću i sestre, zaboravi i svoju Zvezdicu, koju surovi princ predade u konjušnicu gde je morala, sa drugim, sasvim običnim, konjima biti i raskalašne dvorjane u lov na nesrećnu divljač, na svojim ledjima, nositi. O njoj se niko nije posebno brinuo, jer, u svom neznanju, nemahu pojma koliko je ona blaga i vredna i šta im sve može dati i koje sve želje može ispuniti. Nesrećna, bez svoje gospodarice, nesrećna jer je smrt mnogih dobrih životinja gledala, Zvezdica ugasnu kao mala iskrica. Tako, prvi put od kako su nastali, umre jedan jednorog. Zvezdana, zaljubljena u svog princa, nije ni znala da njene drugarice više nema. 

Za to vreme Zvezdanini roditelji, svi ljudi, dobre vile, patuljci i jednorozi, uplašeni i zabrinuti tražiše Zvezdanu i Zvezdicu, ali ih ne nadjoše. Ne možeš naći onog ko ne želi da bude pronadjen. Eh, kakva je to tuga bila. Svi zapadoše u očaj i ljudi, kriveći za sve sirotu Zvezdicu, prestadoše da se o svojim jednorozima brinu. Njihov proplanak postade zapušten i prljav, cveće je venulo, a jednorozi očajavuhu od gladi. Čak je i sunce redje sijalo, a i izvori su presušivali. Ljudi su počeli da se razboljevaju i brže da stare i umiru. Patuljci i vile, videvši kako je sve po zlu krenulo, ostaviše svoje domove i preseliše se duboko u šumu, daleko od ljudi. Što je ljudima teže bilo, to su više jednoroge napadali. Od raja u njihovoj zemlji ništa više ne ostade.

Jednorozi, pametni kakvi su bili, shvatiše svu nepravdu koju su im ljudi naneli i odlučiše da se i oni, poput patuljaka i vila, upute u šume i planine, ostave nezahvalne ljude i ne uslišavaju njihove želje i zahteve. Ko ništa ne pruža, ne može mu se ništa dobro ni vratiti. Preko noći napustiše jednorozi svoj proplanak, ostaviše svoje staro utočište, ostaviše ljude, prepuštene sebi samima i odjuriše u nepoznatom pravcu.

Od tog doba jednorozi, vile i patuljci ne prikazuju se više nikome, ne pomazu i ne leče, jer pamte nezahvalnost ljudi.

Tek ponekad, poneko dobro dete ugleda nekog od njih i oni mu ispune male željice, jer i jednorozi i vile i dobri patuljci znaju da su samo deca nevina, dobra i čista. Da su samo dečija srca zaslužila njihovu pažnju i dobrotu i da samo deca umeju pružiti nesebičnu i pravu ljubav, onu koju svako zaslužuje. 

Veliki sveštenik Aj nije bio prvi tragač, ali je bio najupućeniji. Savršeno dobro je znao za čim traga i zašto mu je sve to neophodno. Znao je da je znanje moć i da je svojim poznavanjem situacije daleko ispred ostalih. Čak ni sami čuvari nisu sve znali. Ko poseduje tajnu vladaće celim svetom. I to ne samo ovozemaljskim, već celim univerzumom. Ceo kosmos biće mu potčinjen. I svi će pred njim padati ničice. Učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da se dočepa Ankesepaton, ali mu je ona pobegla u poslednji tren. Bedni špijuni glavom su platili svoju nesposobnost da je pronadju, baš kao i svi stražari pored kojih je Ehnaton uspeo da se izvuče iz Egipta sa još 10000 ljudi koji su ga pratili. To što je Ehnaton izbegao progon nije bilo najveće zlo. Zlo je bilo u tome što je sa sobom poneo kovčeg. Uz pomoć kovčega nije mu bilo teško umaći silnoj poteri. 

Ljutiti Aj uzalud je razbijao glavu, nije mu bilo pomoći. Bez kovčega i same Ankesepaton sve je bilo izgubljeno. U ovom životu, pobeda mu je izmakla za pedalj. U sledećem, možda, tešio se. Pomislio je na sve one tragače pre njega. Njihovo neznanje nije im išlo na ruku, tu i tamo poneka izgovorena reč, u potaji, neki izbledeli pergament, polomljena glinena pločica, slika na ostacima starih utvrdjena i hramova, govorila je o tajni i moći koju ona, u sebi, krije. Aj se rodio sa znanjem i to mu je davalo prednost, koju je olako izgubio. Bližio se kraj jedne ere u Egiptu, kraj jedne dinastije, čiji je pripadnik i sam bio, bližio se i kraj njegovog života. Mirno će dočekati smrt, siguran u novi život, novu šansu koja će mu se pružiti. A on će je, ovaj put, dočekati spremniji. Ništa nije moglo da izbriše osmeh sa usana jednog umirućeg sveštenika. 



Došla je po njega. Ona. Uhvatila ga je za ruku i povela na obalu Nila. Tiho je pevušila neku drevnu pesmicu, netremice gledajući u njega. Aj je skrenuo pogled. Nije izdržao ujed njenih zenica, vrelinu njenog milog lica, na kom nije bilo ni optužbe, ni ljutnje, ni tuge, ni mržnje, ali ruku nije istrgao iz njene. Nije mogao. Taj dodir, lak kao pero, prikovao ga je za nju, i njemu se činilo da ga, uz sebe, drži samo snagom sopstvenih misli. - Smrt! - pomislio je u sebi, - toliko je lepa, da njena lepota smeta očima. Vraća me na isto mesto sa kog sam došao, da me pripremi za novi život. Jednom sam je prevario, da li to Ona zna!? Lepršavi talas misli urezao mu se u svest. Slike, gomila slika, užasnih i teških, proletela mu je kroz glavu. Geb, Akakios, Juda, Adrianus, Atila, Čezare, David, Adolf, Džejkob... Svi će biti tragači i svi će biti on. Biće proklet neznanjem. Nijedan od njih neće se sećati. Znanje će, shvatio je, nestati sa ovom smrću, to je bila Njena kazna. Znala je, sve vreme je znala i borila se. Izgubio je, a gubiće i ubuduće. Njeno telo beše krhko, ali je moć njena bila ogromna. Tada je pustila njegovu ruku gurnuvši ga prema božanskoj reci i on je pao u bezdan. Iz tog bezdana svi se vraćaju prazni, bilo je poslednje što je pomislio, a onda više ničega nije bilo, još dugo, dugo...



Nijedan tragač nije prezao od ubistva, uništavanja, palenja, silovanja. Svaki od njih je znao da posedovanje tajne daje bezgranične moći i besmrtnost. Nijedan nije znao šta je tajna i protiv koga se, zapravo, bori. Koristili su se raznim metodama, često se krijući iza maske pobožnosti, rodoljublja i humanizma. Osvajanje teritorija, krstaški ratovi, kupovina krune, lažni testamenti, kuga, velike boginje... Nisu prezali od najgnusnijih sredstava. Ono što nisu uspeli mačem, ognjem i otrovom, pokušali su uz pomoć raznih tehnika. U njihovoj službi nalazili su se razni avanturisti, vagabundi i čudaci: Kaljostro, samozvani grof Sen Žermen, madam Blavacka, Alister Krouli, mnoge masovne ubice i teroristi, tajna društva, ali i zvanične, državne organizacije.  Dobrobit čovečanstva bilo je poslednje što je ovim ljudima bilo na pameti, zbog toga će trpeti najstrašnije muke, kada za to kucne čas.

Njena snaga se nije ogledala u njenom telu, rukama i pokretima, njena snaga je bila čista energija i ona je mogla, samim umom, pomeriti Sinaj, promeniti tok Nila, dosegnuti neslućene visine. Niko od tragača toga nije bio svestan, a kako bi i mogao!? Bili su ljudi, samo obični ljudi.

Ona je bila Nil i Istar i Volga i Dnjepar i Rajna i Ind i Jang ce Kjang i led i more i kap. I bila je u svakom od njih. U svakom od nas, u svemu što je postojalo, što postoji i što će tek biti. Nepromenjiva i moćna.  Bez nje života nikada nije bilo, sa njom je počeo.  Ako ona samo poželi, sa njom će se i završiti. 

Kraj prvog poglavlja