Kada ode jedan od nas, ostaje samo nenadoknadiva praznina i tuga teška kao kosmos. Svesni prolaznosti, još uvek nesvesni kompleksnosti gubitka, postajemo nemi svedoci protoka vremena i kratkoće bivstvovanja u ovom našem malom svetu. Jedan, ovozemaljski život proleti kao tren, a onda nas više ovde nema. 

Kada jedan od nas ode, ostaju sećanja na izgovorene reči, dragi lik i mili osmeh, koje više, ovde, nećemo čuti, nećemo ugledati. Ostaju sećanja na poneki, ukraden trenutak, neizbrisiv i nezaboravan. I večito pitanje: zašto, koje uvek postavljamo, iako smo odgovara svesni još odavno, još od nekog našeg prvog gubitka, tamo nekada... Ostaje neverica stvorena činjenicom da nismo neuništivi kao celina, ostaje okrnjen naš lepi san o našoj postojanosti, naš vrt izgubi najlepši cvet, a potok presuši u trenu.

Kada ode jedan od nas, ni mi više nismo ono što smo bili, gubitak nam nešto doda, mnogo više oduzme, ulije nam malo snage, učini nas znatno ranjivijim. I mi, tako uskraćeni za jedan čitav deo nas samih, ostajemo ovde, žaleći za onim ko je otišao, žaleći za svakim izgubljenim trenutkom, onim koji smo, u nekoj večitoj žurbi, propustili, žaleći za svakom neizgovorenom, toplom, rečju i za svakim osmehom kojim se nismo nasmešili.  

Kada ode jedan od nas, i jedan deo nas samih odlazi sa njim.

Mirno spavajte, andjeli, jednom ćemo svi, ponovo biti zajedno. Jednom ćemo, opet biti celi.

 

Carigrad, 09. oktobar 1579.
Mehmed-paša Sokolović, Veliki vezir otomanskog carstva, jedini koji je titulu zadržao pod tri sultana, sedeo je zavaljen na minderluku. Ispred njega su se, na sofri, nalazili sveži rahat-lokumi i ušećereni bademi, njegove omiljene poslastice, ali ih uvaženi vezir nije ni pogledao.  Iz mangala se širila prijatna toplina, ipak je Mehmed-paša osećao nemilu stud i jezu koja mu se penjala uz kičmu. Desiće se, znao je. Došao je njegov sudnji dan. Vakat! Odagnavši neprijatne misli, paša se počeo prisećati. Pred očima mu iskrsnu Njen lik, a ona mu se blaženo smešila. Paša se takodje osmehnuo i posegnuo za ušećerenim bademom. - Inšallah. -  reče sebi u bradu.

U večernjim časovima 11. oktobra 1579. sumanuti derviš je izvršio atentat na Mehmed-pašu Sokolovića. Kada se sagnuo da iz kesice izvadi dukat i da ga dariva, derviš ga je surovo zadavio, već pripremljenom, uzicom. Sahranjen je u Carigradu. Svom narodu i zemlji, onoj iz koje je, kao petnaestogodišnjak, kao danak u krvi, odveden u Tursku i poturčen sazidao je mostove, česme, hamame, vakufe, karavan-saraje, bezistane. Zidao je mostove, ludačkim žarom. Zidao je nadu, veru i ljubav. Zidao je otkup sopstvene duše. Do kraja života Mehmed-paša je znao da je poreklom Srbin, koja mu je izvorna vera, do kraja se trudio da svom narodu pomogne. Samo sebi nije mogao pomoći. Od maktuba se ne može, nikuda. Maktub te prati, sve do smrti. A i posle.



Kada je u noći izmedju 05. i 06. septembra 1566. sultan Sulejman Veličanstveni umro iznenada, Veliki vezir Porte, Mehmed-paša Sokolović, rodom iz sela Sokolović kod gradića Rudo, znao je da za njega počinju crni dani. Selim, sultanov sin i sin sultanije Rokselane, zvane Hurem, beše ispičutura i nesposobnjaković, kvarnog morala, baš kakva mu i mati beše. One koja se, za života, trudila da od svih sultanovih sinova baš on dodje na presto. Iz groba se sada smejala, znao je to Veliki vezir, baš kao što su i svi ostali znali, jer se oduvek sumnjalo da Selim i nije sultanov sin, već kopile mrske im sultanije sa nekim, nedovoljno kastriranim, evnuhom. Znalo se i sa kojim, ali to je bila javna tajna. Bolje je mudro ćutati, nego da glava leti zbog brzopletog jezika. Sećali su se živo kako je svaki onaj koji je pokušao raskrinkati tu, od zlotvora ubačenu, ženturinu, prošao. Otrov, handžar, omča oko vrata, sablja, ni od čega nije prezala Hurem, kako bi ostvarila svoj podmukli cilj i dovela Otomansko carstvo do propasti. I sopstvene sinove je žrtvovala, stavljajući se, otvoreno, na Selimovu stranu, a mladog, poštenog i vrlog Mustafu, oličenje jednog princa i onog što bi sultan morao biti, lažima i podmuklim spletkama, indirektno ubila svojom rukom. Mehmed-paša otpljunu i zaište nargile od jednog sejmena. Da na miru razmisli šta mu je činiti. Trebaće mu sav mir i sva mudrost ovog sveta. I pomoć svevišnjeg.



Selim II beše retko nesposoban vladar. Dane je provodio u ispijanju, Kuranom zabranjenog, alkohola, a noći u haremu sa ženama. Harem se orio od cike i vriske pomamljenog bekrije i robinja koje su se takmičile za njegovu naklonost. Za to vreme Veliki vezir je imao odrešene ruke, vladao je Portom i uspevao da zadrži red i mir kako u narodu, tako i u vojsci. Mehmed-pašu su mučili i njegovi problemi od kojih mu je srce zeblo, a stomak se skupljao u bolnom grču, jer Mehmed-paša Sokolović, Srbin poreklom iz sela Sokolović, beše čuvar velike tajne. Njegova porodica je već više od 300 godina čuvala mapu provansalskih katara i čekala, strpljivo da neko, jednoga dana, izrekne lozinku, koju su svi naizust, znali i odnese je na sigurno. Niko nije dolazio, a mapa je pekla i žarila ove dobre ljude, nespremne na sve strahote koje su ih snašle u životu. Kao najučenijem i najuticajnijem od svih, mapu su poverili njemu i on se nikada od nje nije odvajao, uvek u strahu, uvek na oprezu. Na opasnijem mestu nije mogla biti. A on se, inače, nikoga i ničega nije bojao, sem ljubljene svoje žene, Esme, ćerke sultana Selima II.

A kada je 12. decembra 1574. pijani Selim II pao na tople pločice hamama, jurcajući za konkubinama i kada mu se lobanja rasprsla, a mozak prosuo po belom mermeru i kada je na vlast došao njegov sin Murat III, Mehmed-paša je, više nego ikad pre, znao da mu sa mapom nešto valja činiti. Murat III, koji je u sebi objedinio sve osobine oca svog i babe Hurem, nije mu bio posebno naklonjen. 

nastaviće se...

nastaviće se...

Jednog prohladnog prolećnog jutra 1509. godine monahinja Angelina Branković, bivša srpska despotica je uznemireno šetala oko manastira Sretenja Gospodnjeg.  Život joj nije bio lak, a ni sreća joj ne beše naklonjena. Na ovom mirnom mestu, u Sremu, na ovoj pitomoj planini, u manastiru počivale su mošti njenog pokojnog supruga slepog Stefana, mošti njenih sinova, a Angelina je slutila da se i njeno vreme bliži. Već danima je čekala glasnika iz Bosne, kršeći ruke, moleći Svemogućeg da mu podari srećne i sigurne pute. Od glasnika koji je kasnio zavisili su životi mnogih, čak i životi onih koji se nisu još rodili. Sve uznemirenija, Angelina se povukla u kapelicu i klekla pred ikonom Presvetle Bogorodice.

- Богородице Дјево, радујсја благодатнаја Марије, Господ с Тобоју. Благословена Ти в женах и благословен плод чрева твојего, јако ... - šaputala je.



  - Angelina Branković, rad Paje Jovanovića, saborna crkva u Vršcu

Šesti bosanski sandžak-beg Gazi Mehmed beg, sin Isa-beg Isakovića, graditelja brojnih verskih i svetovnih objekata i osnivača Sarajeva, Šapca i Novog Pazara, musliman po veroispovesti, ljutito je ošinuo konja pod sobom, svestan da sirota životinja nije kriva zbog višednevnog kašnjenja. Na putu ka Sremu nenadano se zadržao u Šapcu znatno duže nego što je to očekivao. Kada se najmanje nadaš iskrsnu problemi. Raji nikada nije dobro. Ako nema problema sa Turcima, stvaraju ih sami medju sobom. Kukavno. Znao je da mati Angelina čeka i brine. Njegova pratnja se mučno trudila da ga prati u stopu, a jedino što je Mehmed beg želeo bilo je da se što pre reši svog opasnog tovara. Celim putem se jedva suzdržavao da se ne osvrće, ali su sva njegova čula bila neprestano izoštrena. Alahu neka je hvala, stigao je na cilj srećno. Konačno će se rešiti velike tajne. Ona će sada nekom drugom zadavati strah i bol.

Angelina je dočekala Mehmed bega sa onoliko počasti koliko je to dopuštao siromašan samostan, ne umanjivši, pri tom, njegov značaj.
- Selam alejkum, matero. - pozdravio je beg uz dubok naklon, ljubeći ruku starije dame.
- Bog ti pomogao, sinko moj. - odgovorila je.

Nakon ručka ponudila je bega i njegove pratioce slatkim vinom. Pokretom ruke beg je odbio ponudjeno.

- Povucimo se. - zamolio je. Blago klimnuvši glavnom Angelina mu je pružila ruku i oni su zajedno izašli iz trpezarije, uputivši se u njene privatne odaje. Tamo su jedino mogli na miru razgovarati, bez radoznalih očiju i ušiju koje su uvek bile na oprezu. U skromnoj keliji Angelininoj nalazila se mala ikona Presvete Bogorodice i još manji portret Matijaša Korvina, kralja Ugara.
- Poklon od samog kralja. - tiho je rekla, - Njemu dugujem mnogo, spasio nas je bede.

 

 - Mapa manastira Fruške gore

Bez uvoda i ceremonije, mati Angelina i Mehmed beg, očigledno stari znalci i dobri prijatelji, predjoše na srž problema.

- Poštovana i dobra Angelina, jasno Vam je da ne možemo više čuvati ove knjige i spise. Medju njima se nalazi i knjiga provansalskih katara. Ista ona koju su od nas nekoć dobili. Dopunjena je i pisana na jeziku Langedoka. Ono što se u njoj nalazi posebno je za nas opasno. Ni ostali rukopisi nisu za potcenjivanje. Rečeno mi je da se Vi možete brinuti o njima i skloniti ih na sigurno mesto. Da li je to tačno?
- Jeste, čestiti beže, postoji jedno mesto, ovde na ovoj mojoj planinici. Sam Bog me ovde doveo da ga pronadjem. Znaš beže, ništa u životu nije slučajno, ni moj dolazak ovde, ni moje prijateljstvo sa tvojim dobrim ocem, ništa. U snu mi se ukazalo mesto, skriveno od pogleda i ljudi i životinja. Čisto i suvo, a sa vodom. U tami, a svetlošću obasjano. Već skoro 2000 godina na tom mestu se skrivaju naše tajne, beže, nismo prvi, a znam nismo ni poslednji čuvari. Ima nas još, i još nijedan nije bio izdajica, svi su dali život za našu stvar. I tako će biti sve dok je zla medju ljudima. A biće ga još dugo, biće još i teže i to me boli i razdire. Znam da u Bosni spisi više nisu sigurni i od sada ću se ja starati o njima. Ali, reci mi samo gde je mapa iz Langedoka?
Mehmed begu se hladan znoj slio niz kičmu, očekivao je ovo pitanje, a ipak nije bio spreman.
- Niko ne zna, predobra! - odgovorio je. - Koliko je moj otac uspeo da sazna bila je godinama kod jednog našeg. Boromir se zvao, on je bio nekoć veza sa Provansalcima. Porodica je izumrla, kuća mu je satrvena, kamen na kamen nije ostao. Umro je odnevši tajnu u grob. Mislimo da je uništena. Možda ju je sam Boromir, pred smrt, u strahu da ne padne pogrešnom u ruke, spalio. Ne znamo, žao mi je. Otac je sve učinio, ne srdi se na njega. Blago se osmehnuvši Angelina je lako odmahnula rukom. Ipak u tom osmehu bilo je i straha i nekog sitnog grča, a uznemirenost u očima se jasno očitavala.
- Šta je, tu je, dobri moj. - odgovorila je. - Pobrinućemo se za ovo, ovo je važnije. Dok ne dodje trenutak da vredni, dobri ljudi nadju ove spise, oni će ovde biti na sigurnom. Šteta je za mapu, molimo se da je uništena, pre nego da je u ruke pogre&∓ˇnome pala. Eh, Mehmed-beže, sirota Bosna! Koliko li će još, zbog naše tajne, propatiti? Koliko će još dobrih ljudi morati, u mukama, umreti? Teško nam je breme, preteško, a nevini će stradati. Na te proročanske reči Mehmed-beg je samo spustio glavu. Ništa se nije moglo dodati. A Bosna i njen narod patiće još vekovima.

Uz topli zagrljaj iskrenih prijatelja rastala se jedna pravoslavna monahinja, srpska despotica, od muslimanskog bega. U srcu su se oboje molili za dobro zdravlje onog drugog. I za sreću i mir. Rasterećen jednog dela tereta Mehmed beg je sa svojom pratnjom krenuo put Novog Pazara. Znao je, još dugo, dugo u njemu će tinjati nemir i briga za Angelinu. I strah da će tajna biti otkrivena pre vremena. Taj strah će osećati sve dok je živ. 



Te iste noći, krišom da je niko ne vidi, i uz neprestano osvrtanje, mati Angelina se iskrala iz manastira. Opterećena teretom, znatno većim nego što bi trebalo, polako se kretala u pravcu šume.  Četiri sata kasnije, rasterećena, umorna, ali nekako srećna, šćućurila se u svom skromnom  krevetu. - Biće dobro! - pomislila je pre nego što je utonula u san. - Sad mogu i umreti, sve je na sigurnom. Poživela je još 11 godina i bila dostojan čuvar. Mirno je umrla znajući da će doći sledeći. I brinuće kao sve one koje su brinule pre nje. Zato se i radjaju. A zato i umiru.

nastaviće se...