Srećna nova godina!


Oblačim svečanu haljinu,
nabacujem osmeh na lice i lakog koraka idem joj u susret.

Radujem joj se.

Ona je mlada, vedra, čista, sjajna.
Nova za mene.
Naučiće me mnogo čemu i kada ode biću pametnija, iskusnija i bolja.
Moja nova prijateljica.
Iza sebe ostavljam staru. Ružnu, izboranu, uflekanu, osiromašenu!
Bila mi je dobra, znam, puno toga me je i ona naučila, ali istrošila se. 
I nova će se jednog dana istrošiti, ali do tada,
želim da uživam u njenom društvu,
da dišem punim plućima i da se radujem svakom novom jutru.
Osmeh na lice, glavu visoko, pogled napred, radujmo se! 

ljudi

Možda ova godina, bude godina za pamćenje - po dobru, po radosti, po ljubavi!!!
Srećna vam Nova godina! Uspešna, radosna i vesela vam bila! 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Ponotnji sanak


Ponotnji sanak kad se tiho javi
Da moju tugu u zaborav skloni,
U mutnom bolu duša mi se davi
I s crnom kletvom svog ljubimca goni.

Ja neću mira, pokoja ni sanka,
Ja hoću večno da o tebi mnijem,
Da ljubim tebe tajno, bez prestanka
I mrtvo srce spomenima grijem.

Ja neću mira... Oborene glave
Pred tvojom slikom bdiću svako doba,
I slušat kikot svoje crne jave,
Dok nadjem pokoj u naručju groba.
1898.

Aleksa Šantić (1868.-1924.)

Za sanjarenja56, da izbriše setu sa lica i namami osmeh. 

apstrakt

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Simonida


freska

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu i belu.

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počadjaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, -
Tvoje, već davno, iskopane oči.

Milan Rakić (1876.-1938.)

Za mog druga P.
Da rastera londonsku maglu i ublaži nostalgiju.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Za Tatjanu


Tatjana

Znam da nećete otvoriti ovo pismo, ali ja moram da pišem, Tatjana. Moram, Tatjana. Čitam Vaša stara pisma i , nastalgičan, kakav već jesam, ne mogu, a da Vam ne napišem par reči, Tatjana. Moja Tatjana, koliko nas kilometara deli, koliko okeana, koliko reči... Reči, Tatjana. Nepromišljenih, grubih reči, Tatjana.

Dok sedim, ovako sam i izgubljen, vidim vas u svakom plamičku sveće, u svakoj iskri, u svakoj senci, u svemu, Tatjana. Vaš smeh, smeh koji odzvanja salonima Petrograda. Čujem ga u šuštanju lišća, u huku vetra, u žuboru talasa, Tatjana. I sećam se našeg poslednjeg susreta i Vaših blagih očiju koje pogledom mole u tišini.  Da li se sećate, moja Tatjana? Da li je tada, možda, trebalo da Vas pitam Tatjana. Da molim, da preklinjem na kolenima, Tatjana. Izgubljen trenutak.  U večnosti zaledjen, a nepovratan. Da reže, da seče, da ubija lagano. Lagano.

Ne ljutite se što stalno ponavljam Vaše ime, Tatjana. lakše je mojoj duši kada joj nanosim bol, izgovarajući Tatjana... kao bodež, zariva se u moje srce vaše ime, Tatjana.

Bože, kako sam za preziranje!

Znam da nećete otvoriti ovo pismo i znam da mi niste oprostili. Znam da se nećemo više sresti, Tatjana. Nikada! Izgubljen na raskršćima sećanja, ja ću Vas čekati. Čekati i izgovarati Vaše ime, da ga vetar nosi na krilima vremena, u nadi...

To piće govori iz mene, i očaj! Daje mi snagu da Vam kažem ono što je odavno trebalo reći. Volim Vas, Tatjana. 

U čast Aleksandra Sergejeviča Puškina (1799-1837) 

ljudi

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Dobar dan tugo


"Dobar dan tugo,

zdravo da si tugo!"

Tvoje ime se ogleda u mojim očima.
Tvoje ime odzvanja u svakom uglu mog sećanja.
Medju zaboravljenim stranicama pisama, u davno pročitanim pesmama.

Ti, koja me pratiš u senkama predvečerja i budiš se sa mnom u rumenim jutrima.
Ti, koja ne zaboravljaš stare drugove. Što se uvlačiš u damare.
Što isijavaš zlobom i patnju uzdižeš do visina.
Što svaku radost pretvaraš u gnjilu jabuku i kao crv rovariš po rubovima mojih emocija.
Što ne dozvoljavaš da prodje...

Ti, koja vučeš svoje uprljane skute po svim stazama mog detinjstva i moje mladosti,
ne dozvoljavajući da odrastem.

Da dotaknem nebo, da uhvatim zvezdu, da dišem.
Da se smejem.
Ti, koja mrziš svaki odjek razdraganosti i imaš očnjake šakala.
Ti... 

Odlazi!

U spomen Fransoaz Sagan, leta Gospodnjeg MMX 

ljudi

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


«Prethodni   1 2 3 ... 44 45 46