Vreme sadašnje...

Zove me onomad "istaknuta" lokalna političarka, od onih koje su u poslednje tri godine, odkako su na vlasti, završile nekoliko fakulteta (tako bar piše na profilu Facebook-a, diplome niko video nije) za koje, iskreno da vam kažem većina ljudi nikad nije ni čula, a one same nemaju pojma gde se isti i nalaze.

Ako je suditi po nazivu, negde na Jupiteru. Od onih koje u zasluge stavljaju da su igrale odbojku u osnovnoj školi, a radni staž je stečen kao instruktor pilatesa.
(Ne šalim se - pisalo u pamfletu na poslednjim izborima, sve sem onog o osnovnoj školi, ko mi je kriv što to slučajno znam).

Kaže mi: "Dodji Roxi na seminar u ... , održaću ženama jedno edukativno predavanje o ulozi žene u savremenom društvu, političkim aktivnostima žena i kako i koliko žene treba jedna drugu da ispomažu.
Biće nas oko tridesetak. Sve vidjene žene iz mesta".


Live and let die by Moonmomma

Nemam pojma šta joj to znači "vidjene", mesto malo, sve se,
časna reč, vidjamo baš počesto.

Ipak, reših da odem, i tako nisam imala pametnija posla.

U svečanoj sali nas dvadesetak, posle kraćeg uvoda shvatismo da naša političarka samo skuplja predizborne poene, shvatismo takodje, na našu veliku žalost, da tu podosta dama ima koje jedna sa drugom baš i ne komuniciraju rado. Što zbog nekih privatnih poslova, što zbog politike.

Najveći broj istih sa našom političarkom ne komunicira poodavno. Što zbog poslova, što zbog politike, što zbog njenog podužeg jezika. Kasnije saznadoh da ih je na tzv edukaciju pozvao predsednik opštine, glavom i bradom! 

Sirota, mala političarka se skoro upljuvala objašnjavajući nam (ako više volite - edukujući nas) kako je neophodna pomoć žene ženi, kako bi se u ovom surovom, muškom svetu izborila za svoja poslovna i politička prava.

Da treba jedna drugoj da ukazujemo na greške, korigujemo jedna drugu i što je najvažnije da jedna drugoj ne podmećemo nogu!

Moram priznati da sam jedan deo tog dirljivog govora pratila sa stoprocentnom pažnjom, ali mi se neki crv uvukao u glavicu i misli mi odlutaše u nepoznatom pravcu. Kada sam se trgla iz tog, skoro pa popodnevnog dremeža, shvatih da nas je u sali samo sedam. Iju!?

Onda shvatih! "Podmetanje nogu" je prepunilo čašu, verovatno su sve otišle iz čistog straha da same ne padnu u grešno iskušenje i našoj omiljenoj političarki ne podmetnu nogu, bukvalno.

Elem, naša edukatorka završi govor rečima: "Žena je ženi najveći prijatelj! Ima li pitanja?"

Malo razmislim, ustanem i pitam onako naivno i bez zadnje namere:
"Šta ćemo sa činjenicom da je, ponekad žena ženi najveći vuk" ?

Samo me je preneraženo pogledala. Ili je plaćeni termin istekao, ili nju nisu dovoljno edukovali za glupa pitanja. 

Vreme prošlo...

Iako je podosta godina prošlo odkako ostadoh bez posla, danak demokratiji, za koju okrivljujem stare Grke, jer su istu izmislili, još uvek se živo sećam tih dana ispunjenih ranim ustajanjem, putovanja u prepunom radničkom autobusu, sedenja u zadimljenoj kancelariji... Sećam se i redovnih plata, viškova, regresa, toplih obroka, dnevnica, povišica... Ma, bolje je da ovde stanem sa preteranom upotrebom arhaičnih reči i izraza, dok me neko ne prozove zbog totalnog nerazumevanja, a možda me i utepa. Elem živo se sećam svega, kao da juče beše.

Sećam se večito namrgodjenog direktora i koleginice čije sam poslove morala redovno odradjivati, po njegovom naredjenju. Ne bi to možda ni bio neki problem, da ona nije imala dva "čina" više od mene, ali i nekoliko "epoletica" više, pa samim tim i znatno veću platu. Već znate - čist nepotizam! Naime, kum njenog komšije je bio najbolji prijatelj tetkinog brata od strica, a ovaj beše direktorov komšija. Eto, odprilike, tako nešto. 

Odradjivala sam ja tako njene poslove dok su oni zajednički posećivali svoje rodjake (sve poslovno, naravno ), svaki dan u radno vreme. Bilo je tu i drugih izgovora, ali je prilično degutantno ovde ih navoditi. Sve u svemu, ona napreduje, ja stagniram, ona pare, ja pohvale. Pa dobro, i to je nešto! Pa ko ti je Roxi, bre kriv kada nemaš kuma od stričevog komšije! Zato imaš koleginicu! I komotniju kancelariju. I manje duvanskog dima!

Potrajalo to poprilično godina, dok direktor i koleginica, onako rodjački, ne skupiše dovoljno sredstava da odu i započnu sopstveni biznis. Mene nisu zvali, snašli su se i bez mene nekako.
Došao drugi direktor, dobih ja njeno radno mesto sa sve zvanjem i platom, ali i novu koleginicu... I ona rodjaka!!! Opet sam radila i tudje poslove, ali nema veze, bar je bilo za veću platu... 

Nastaviće se... 

ONA KOJOJ OVO POSVEĆUJEM, ZNA NAJBOLJE...

Postoje noći kada san uporno odbija da doleti u moj um i kada, poput razigranih pčela, u njemu caruju i roje se misli koje su, do tada, bile razasute po uglovima mog sećanja.

I dok misli naviru, naviru i emocije, uvek spremne da ščepaju, da uguše, da iznedre suzu. 

Zaturene, ali nikad zaboravljene. Iscepkane, kao ispisan list starog pergamenta, ali nikad izgubljene. Slažu se kao puzzle u jednu sliku, sliku iz prohujalih vremena. Požutelu, alu ne i izbledelu...

Sećam se okruglog stola, za stolom mi... Svi živi, zdravi, puni života i radosti. Nesvesni onog što budućnost donosi. I blaženi u svom neznanju.

Malo mesto blizu mora, gde vetar ima miris soli, sardela, smokava i bevande. Gde su pokreti usporeni, gde popodnevni dremež ne predstavlja lenjost.

Tamo sam, prvi put, pila bevandu od crnog vina, onu pravu, od koje već posle par gutljaja počinješ da lebdiš u oblacima, smeješ se do suza, misliš da je ceo svet tvoj i pričaš gluposti. Tada sam smokve nazvala višnjama i, dok su ostali oko mene umirali od smeha, ja sam se pitala koji im je vrag!?

Tamo sam pogledom lutala po kršu i goleti i vinovoj lozi koja prkosno iz kamena raste, odbijajući da se zatre u toj zemlji bez zemlje. Lozi koja radja slatke, crne grozdove i daruje vino nečuvenog ukusa. Vino koje morate mešati sa vodom, tolika je njegova opojnost.

Tamo sam, možda, poslednji put bila bezbrižna...

Sećanja...
Ostaju i traju...
Dobro je dok imamo lepa sećanja. Znači da smo živeli i ostavili trag. Negde... Nekome...
Da sami nosimo trag, u srcu. Neizbrisiv.
Čežnja je znak da nismo još spremni da se odreknemo lepote življenja. 

Rošanak Baktrijska. Princeza i ratnica. Lepotica i zver u jednom. Svetleća lepota, ljubav i mržnja, žrtva i ubica. Zavodnica i tlačitelj. Ona koja ništa ne daje, uzima sve i uništava. Saloma bi se postidela njenog plesa, njenih gipkih, vrtoglavih pokreta, pobegla bi, noseći sa sobom sve svoje velove. Postidela bi se i njenog plamtećeg besa. Rušilačkog i razarujućeg. Postidela se njene lepote, njenih očiju u kojima se tone u bezdan, crne pletenice upletene šarenim vrpcama  magle, snova i divljine.

Rošanak Baktrijska. Plemkinja sa telom Boginje i pogledom tigrice, odrasla u zabiti avganistanskih planina, u plemenskim pećinama, duboko zapretenim u bespuću. Plemkinja i prostakuša. Aleksandar Veliki ju je dobio za ženu, osvojivši Baktriju, zemlju njenih predaka. Sa njom je dobio znatno više nego što je mogao slutiti. Pratila je svog čoveka na svim pohodima po Indiji, bila uz njega kada mu je bilo najteže. I velike vojskovodje imaju svojih velikih briga. Bila uz njega Roksana, da olakša, ili... Vatra ili led?

 "Aleksandar Veliki i Roksana" Pjetro Rotari, "Ermitaž" Sanktpetersburg, Rusija

Za njeno ime vezuju se legende. Svetleća lepota - to njeno ime znači. Kao zora, kao sunce. Da ogreje, da spali, da zaludi, da ubije. Kažu da ju je on bezumno voleo i dozvoljavao joj ludosti zbog kojih bi, na nekom drugom mestu, uz nekog drugog čoveka, bila momentalno kažnjena, smrću.  A on? O njemu je već mnogo toga rečeno.  Osvajač i ratnik, čovek i Bog, jednostavno Aleksandar Makedonski.  Nije dočekao rodjenje njihovog sina, pod tajanstvenim i nikad razjašnjenim okolnostima, umro je pre njegovog rodjenja u 33. godini.

Rošanak Baktrijska - Roksana,  svetleća lepota, gasnula je ubrzo. Posle niza intriga i ubistava i sama je skončala kao žrtva zavere. Ubijena je zajedno sa svojim sinom Aleksandrom IV oko 310. godine pre n.e.

Kada zvezda najviše blista, ona zapravo umire.

Ti, koja imaš oči, raduj se lepoti vidjenja!
Ti, koja možeš da voliš, voli!
Ti, koja možeš da zaboraviš, zaboravi!
Ti, jača od vetra i višlja od oblaka, živi!
Jer tvrd je san senki koji niko ne može prekinuti.
I uzalud će pogače tuge neko za tebe lomiti,
I uzalud ćeš žaliti reč neku toplu koju nisi izgovorila,
I tugovati za vratima koja nisi otvorila.

Zato živi
i raduj se životu! 

Anam, srećan ti rodjendan! Nazdravljam, za sreću, za putovanja, za ljubav! Živela!!!