Aleksandra 2 (čuvari tajne 19)

Posmatrala ih je pogledom punim ljubavi i nežnosti. Pogledom kojim samo mati može gledati svoje čedo. Tu, na mestu gde je stajala, vreme nije značilo ništa, tek treptaj oka, ali njima, deci njenoj, prohujalo je preko 20 milenijuma, a oni još ništa nisu naučili. Ni ratovi i razaranja,  bolesti i pošasti, ni bol najbližih nije osvestio tu ubogu decu. - Gde sam pogrešila? - pitala se. - Kako ispraviti grešku, a da ih ne uništi jednom zauvek? Mala grupa osvešćenih, odabranih medju hiljadama, davala je nadu i zbog njih je njena vera opstajala. Zbog njih je vredelo čekati, oni su bili znak da može biti dobro. Ona ih je stvorila, ali im nije mogla pomoći, odraslu decu ne možeš kontrolisati. Sklopila je oči, niz bledi obraz slila se jedna mlečno bela kap. Suza. Kad bogovi plaču, svi ispaštaju.

*** 

 reka ponornica

 Trčala je kroz šumu i gustiš koliko je noge nose. Nečujno, bezglasno, u sebi je dozivala ime svoje kćeri, znajući da je ova ipak čuje. Stigavši do hrasta na proplanku, toliko starog da mu niko nije mogao odrediti godine, zastala je tek toliko da udahne vazduh. Blizina utočišta, za koje do danas nije znala da postoji, ulivala joj je novu snagu i potrčala je još brže. Nije bilo ni staze, ni putokaza, tek gusta, visoka paprat, bršljan, žbunje, prepuno sitnih bodljica, mladice, nanizane i zbijene jedna do druge, u toj meri da se ni zečić ne bi provukao. U pozadini se nazirala stena obrasla mahovinom i travom. Proletela je kroz gustiš i trčala kroz njega, puzala, grebala, čupala, ali ogrebotine i uboje nije osećala. Nije imala predstavu koliko dugo se probija kroz suludi lavirint, sve dok nije propala u uzani prolaz u steni koji se, tek neznatno šireći se, protezao u dubinu. Kada se okrenula nije videla ulaz, ali je to nije obeshrabrilo. Nastavila je napred, pravo u srce male planine i unatoč mrklom mraku koji  je oko nje vladao, jasno je sve videla pred sobom. Jasan osećaj da je sve bliža svojoj Aleksandri terao je dr. Katarinu napred.  Sve dublje u planinu, sve do zlatne pećine i njene male reke ponornice. 

 Znala je da ljudska noga nije nikada ovde kročila. Bar ne noga običnog čoveka. I bila je u pravu. Ovom podzemnom, zlaćanom odajom samo su čuvari hodali. Tu je Alaksandra sedela, ruku zaronjenih u vodu reke. - Čekala sam te mama, - rekla je - zagrli me, čvrsto.

***

- Kakvo je ovo mesto? - upitala je, iako je i sama  znala odgovor. Misli, reči  i jasne slike redjale su se kao film na platnu.  Upijala ih je kao što se pije bistra, izvorska voda i odjednom je znala ko je bila i zašto je važno njeno postojanje. Znala je šta ova, toliko ušuškana i sakrivena pećina predstavlja i znala je sve što se u njoj nalazi. Tajne bogova, tajne ljudi i čovečanstva i najveća od svih, tajna nad tajnama. Znala je da je njeno dete čuvar, da je to oduvek bila, kroz sve svoje živote, da je i sama bila čuvar. Setila se svoje vekovne sudbine, da beži, pati i bori se za iskonske vrednosti. Znala je da još nije došlo vreme i da se tajna mora čuvati i dalje. Jedino nije znala kako i šta ih sve u budućnosti čeka. Koliko gubitaka, koliko straha, koliko tame. Ruku zaronjenih u bistru, ledenu vodu, sveznajuću i životorodnu, u vodu koja sve zna, sve ume i koja nam snagu i život daje, sklopila je oči i molila se  zajedno sa svojim detetom. Bože, smiluj nam se!

A onda ga je ugledala! Hrast, neobuzdan i nestvaran u nutrini ove male planine. Izbrojala je humke pod hrastom, bilo ih je šest. Šest neobeleženih grobova bivših čuvara, dva od njih pripadala su njoj samoj. Vratila se na mesto od koga je, ovde, nekada davno sve počelo. Na mesto gde se prepliću sadašnjost i budućnost, mesto života i smrti, radosti i bola. Utočište za odabrane. Tu je bilo znanje, moć i živa slika stvoritelja. Tu je bio početak i kraj. 

hrast

I tu, duboko pod zemljom, gde mu mesto nije, stari hrast je ponosno uvijao svoje grane. Trepereći celim svojim bićem, pružila je ruku i dotakla list. Bio je topao i pulsirao je sopstvenim životom. - Ovo je drvo života - pomislila je i pala  na kolena. Zaplakala je kao što nikad u životu nije plakala, nad svojom sudbinom, sudbinom svog deteta i sudbinom celog čovečanstva. Najviše, nad sudbinom hrasta. Jedino će on živeti večno i sve znati i krvariti umesto nas.

nastaviće se...  

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Aleksandra 1 (čuvari tajne 18)

Značenje imena Aleksandra (grčki) - ona koja čuva, koja brani, zaštitnica ljudi. Vodi poreklo od grčke boginje Here.

Značenje imena Katarina (grčki - katarza) - čišćenje, pročišćenje, ona koja je čista.

 

Hirurg onkolog dr. Katarina Bašić skinula je hirurške rukavice i, umornim pokretom, obrisala znoj sa čela. Mlada žena, koja je još ležala na operacionom stolu, nije imala mnogo šanse. Rak dojke zahvatio je, uveliko, limfne čvorove i sada je sve zavisilo od njene volje za životom, medicina je ovde mogla malo toga da pomogne. Da, mladoj ženi je potrebno čudo da se izbori sa ovom pošasti koja, poslednje decenije, preti da se pretvori u epidemiju. Dr. Katarina je sada osećala umor i činilo joj se da je cela planeta na njenim ledjima. Da zlo bude veće, čekala ju je još jedna operacija, još jedna žena kojoj je pre desetak dana, posle pregleda rekla: -Žao mi je, ali vesti nisu dobre, ali nadajmo se najboljem, posle operacije... Sve češće izgovaranje ovih istih reči, nikad neće postati rutina za dr. Katarinu. Zažalila je, već toliko puta, zbog izbora svog zanimanja. Kasno je shvatila da ona nema želudac za takve stvari, a jedan hirurg mora hladne glave prilaziti svakom slučaju. Ona se nije mirila sa terminom "slučaj", za nju su to bili ljudi od krvi i mesa, ljudi sa svojim željama, strahovima i nadama. Ljudi koji su imali za šta i za koga da žive. Ljudi spremni još toliko toga da pruže. I ljudi koji su, na žalost, umirali. - Prokletstvo! - izgovorila je sebi u bradu.

mesečeva vila

Katarina se radovala praznicima, više nego predhodnih godina. Ovaj put će ona i njena mezimica, 16-ogodišnja Aleksandra, već prava devojka, provesti zajedno u vikendici na Fruškoj gori. Priroda, svež vazduh, daleko od velikog grada, miris borova i šumska paprat. Sve ispresecano potocima sveže, prozirne vode. Možda će imati sreće da ugledaju koju srnu ili bar malog, sivog zečića. Ponele su dovoljno hrane za pet dana, moći će da roštiljaju i prave, u savršenom miru, sve omiljene im djakonije. Vikendica je bila dobro opremljena, ni luksuza neće nedostajati. 

Posebno se radovala svom, tek nedavno uspostavljenom, dobrom odnosu sa svojom kćerkom. Sećala se, sa tugom, svih onih prošlih godina, kada joj je bilo posebno teško da dopre do svoje male, jogunaste devojčice, koja je koristila svaku priliku da svoju volju uspostavi i nametne svima. Mali ratnik i bundžija, večito nezadovoljna, a potom mirna i tiha, povučena u sebe i neki svoj tajni svet iz kog danima nije izlazila. Nakon razvoda roditelja, njena narav je postala još nesnošljivija, a periodi povučenosti postajali su sve duži. Nekoliko puta je Katarina primetila da Aleksandra priča sa izmišljenim prijateljem, ali je to bila tabu tema. Kada ju je, jednom prilikom, pitala sa kim to priča, Aleksandra je briznula u plač i pričala nepovezano. Ponekad se noću budila uz vrisak, ponekad se smejala bez razloga. A onda je sve prošlo, kao rukom odneto i njena devojčica se počela ponašati kao i sve njene vršnjakinje, s tom razlikom što je više slobodnog vremena provodila u kući, pomažući majci oko svakodnevnih, kućanskih poslova, ili učeći. Aleksandra je učila i čitala i sa svojih 16 godina govorila je skoro tečno 3 jezika, učestvovala je često u raznim raspravama, odlučnošću odrasle žene, braneći svoje stavove kao lavica.  Što se umetnosti i kulture tiče, nije zaostajala ni pedalj. Katarina je imala razloga da bude ponosna na svoju kćer. I bila je.

Fruška gora

Parkirale su auto što bliže vikendici i unele stvari u brvnaru. Pred njima je pet dana odmora i blaženog uživanja bez trke, užurbanosti i stresa. Tako je bar  mislila. Nije ni slutila koliko greši. 

Već prvog jutra probudila se oblivena znojem. San koji je usnila, nalik pravoj noćnoj mori, nije joj izlazio iz misli. Odakle joj samo svi ti prizori, sve te slike užasa i bola, to beznadje i strah koji je ovladao celim njenim bićem, ostavljajući je skoro bez daha. I strašna spoznaja da nešto nije u redu, nešto jako nije u redu. Brzinom munje bezbroj slika, reči i emocija prolazile su joj kroz glavu dok je trčala po brvnari i dozivala svoje dete. Znala je, nekako je znala da ona nije tu i da je neće pronaći. Polako, kao nadolazeća plima, jedna misao se uobličila, jasna kao suza na dlanu i Katarina je, ni sama ne znajući kako, znala gde treba da je traži. Hrast, stari hrast, treba pronači malu, zaraslu stazicu do starog hrasta. Nedaleko od hrasta, duboko pod stenom, zaštićena visokim grmljem, zaštićena od bilo čijeg pogleda bila je pećina, sklonište, utočište, voda, čista, bila je tajna i znanje i život. Tamo je bila i Aleksandra, tu će je naći i nijednog trenutka se nije zapitala kako sve to zna. Kako je moguće da zna za postojanje mesta za koje nikad nije čula, nikad ga nije videla... Samo je potrčala još brže, ka mestu na kom je započeo njen put, nekada davno. Toliko davno da je zaboravila kako su je tada zvali. Ime joj beše Moira.

 

nastaviće se...

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...