Aleksandra 2 (čuvari tajne 19)

Posmatrala ih je pogledom punim ljubavi i nežnosti. Pogledom kojim samo mati može gledati svoje čedo. Tu, na mestu gde je stajala, vreme nije značilo ništa, tek treptaj oka, ali njima, deci njenoj, prohujalo je preko 20 milenijuma, a oni još ništa nisu naučili. Ni ratovi i razaranja,  bolesti i pošasti, ni bol najbližih nije osvestio tu ubogu decu. - Gde sam pogrešila? - pitala se. - Kako ispraviti grešku, a da ih ne uništi jednom zauvek? Mala grupa osvešćenih, odabranih medju hiljadama, davala je nadu i zbog njih je njena vera opstajala. Zbog njih je vredelo čekati, oni su bili znak da može biti dobro. Ona ih je stvorila, ali im nije mogla pomoći, odraslu decu ne možeš kontrolisati. Sklopila je oči, niz bledi obraz slila se jedna mlečno bela kap. Suza. Kad bogovi plaču, svi ispaštaju.

*** 

 reka ponornica

 Trčala je kroz šumu i gustiš koliko je noge nose. Nečujno, bezglasno, u sebi je dozivala ime svoje kćeri, znajući da je ova ipak čuje. Stigavši do hrasta na proplanku, toliko starog da mu niko nije mogao odrediti godine, zastala je tek toliko da udahne vazduh. Blizina utočišta, za koje do danas nije znala da postoji, ulivala joj je novu snagu i potrčala je još brže. Nije bilo ni staze, ni putokaza, tek gusta, visoka paprat, bršljan, žbunje, prepuno sitnih bodljica, mladice, nanizane i zbijene jedna do druge, u toj meri da se ni zečić ne bi provukao. U pozadini se nazirala stena obrasla mahovinom i travom. Proletela je kroz gustiš i trčala kroz njega, puzala, grebala, čupala, ali ogrebotine i uboje nije osećala. Nije imala predstavu koliko dugo se probija kroz suludi lavirint, sve dok nije propala u uzani prolaz u steni koji se, tek neznatno šireći se, protezao u dubinu. Kada se okrenula nije videla ulaz, ali je to nije obeshrabrilo. Nastavila je napred, pravo u srce male planine i unatoč mrklom mraku koji  je oko nje vladao, jasno je sve videla pred sobom. Jasan osećaj da je sve bliža svojoj Aleksandri terao je dr. Katarinu napred.  Sve dublje u planinu, sve do zlatne pećine i njene male reke ponornice. 

 Znala je da ljudska noga nije nikada ovde kročila. Bar ne noga običnog čoveka. I bila je u pravu. Ovom podzemnom, zlaćanom odajom samo su čuvari hodali. Tu je Alaksandra sedela, ruku zaronjenih u vodu reke. - Čekala sam te mama, - rekla je - zagrli me, čvrsto.

***

- Kakvo je ovo mesto? - upitala je, iako je i sama  znala odgovor. Misli, reči  i jasne slike redjale su se kao film na platnu.  Upijala ih je kao što se pije bistra, izvorska voda i odjednom je znala ko je bila i zašto je važno njeno postojanje. Znala je šta ova, toliko ušuškana i sakrivena pećina predstavlja i znala je sve što se u njoj nalazi. Tajne bogova, tajne ljudi i čovečanstva i najveća od svih, tajna nad tajnama. Znala je da je njeno dete čuvar, da je to oduvek bila, kroz sve svoje živote, da je i sama bila čuvar. Setila se svoje vekovne sudbine, da beži, pati i bori se za iskonske vrednosti. Znala je da još nije došlo vreme i da se tajna mora čuvati i dalje. Jedino nije znala kako i šta ih sve u budućnosti čeka. Koliko gubitaka, koliko straha, koliko tame. Ruku zaronjenih u bistru, ledenu vodu, sveznajuću i životorodnu, u vodu koja sve zna, sve ume i koja nam snagu i život daje, sklopila je oči i molila se  zajedno sa svojim detetom. Bože, smiluj nam se!

A onda ga je ugledala! Hrast, neobuzdan i nestvaran u nutrini ove male planine. Izbrojala je humke pod hrastom, bilo ih je šest. Šest neobeleženih grobova bivših čuvara, dva od njih pripadala su njoj samoj. Vratila se na mesto od koga je, ovde, nekada davno sve počelo. Na mesto gde se prepliću sadašnjost i budućnost, mesto života i smrti, radosti i bola. Utočište za odabrane. Tu je bilo znanje, moć i živa slika stvoritelja. Tu je bio početak i kraj. 

hrast

I tu, duboko pod zemljom, gde mu mesto nije, stari hrast je ponosno uvijao svoje grane. Trepereći celim svojim bićem, pružila je ruku i dotakla list. Bio je topao i pulsirao je sopstvenim životom. - Ovo je drvo života - pomislila je i pala  na kolena. Zaplakala je kao što nikad u životu nije plakala, nad svojom sudbinom, sudbinom svog deteta i sudbinom celog čovečanstva. Najviše, nad sudbinom hrasta. Jedino će on živeti večno i sve znati i krvariti umesto nas.

nastaviće se...  

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Aleksandra 1 (čuvari tajne 18)

Značenje imena Aleksandra (grčki) - ona koja čuva, koja brani, zaštitnica ljudi. Vodi poreklo od grčke boginje Here.

Značenje imena Katarina (grčki - katarza) - čišćenje, pročišćenje, ona koja je čista.

 

Hirurg onkolog dr. Katarina Bašić skinula je hirurške rukavice i, umornim pokretom, obrisala znoj sa čela. Mlada žena, koja je još ležala na operacionom stolu, nije imala mnogo šanse. Rak dojke zahvatio je, uveliko, limfne čvorove i sada je sve zavisilo od njene volje za životom, medicina je ovde mogla malo toga da pomogne. Da, mladoj ženi je potrebno čudo da se izbori sa ovom pošasti koja, poslednje decenije, preti da se pretvori u epidemiju. Dr. Katarina je sada osećala umor i činilo joj se da je cela planeta na njenim ledjima. Da zlo bude veće, čekala ju je još jedna operacija, još jedna žena kojoj je pre desetak dana, posle pregleda rekla: -Žao mi je, ali vesti nisu dobre, ali nadajmo se najboljem, posle operacije... Sve češće izgovaranje ovih istih reči, nikad neće postati rutina za dr. Katarinu. Zažalila je, već toliko puta, zbog izbora svog zanimanja. Kasno je shvatila da ona nema želudac za takve stvari, a jedan hirurg mora hladne glave prilaziti svakom slučaju. Ona se nije mirila sa terminom "slučaj", za nju su to bili ljudi od krvi i mesa, ljudi sa svojim željama, strahovima i nadama. Ljudi koji su imali za šta i za koga da žive. Ljudi spremni još toliko toga da pruže. I ljudi koji su, na žalost, umirali. - Prokletstvo! - izgovorila je sebi u bradu.

mesečeva vila

Katarina se radovala praznicima, više nego predhodnih godina. Ovaj put će ona i njena mezimica, 16-ogodišnja Aleksandra, već prava devojka, provesti zajedno u vikendici na Fruškoj gori. Priroda, svež vazduh, daleko od velikog grada, miris borova i šumska paprat. Sve ispresecano potocima sveže, prozirne vode. Možda će imati sreće da ugledaju koju srnu ili bar malog, sivog zečića. Ponele su dovoljno hrane za pet dana, moći će da roštiljaju i prave, u savršenom miru, sve omiljene im djakonije. Vikendica je bila dobro opremljena, ni luksuza neće nedostajati. 

Posebno se radovala svom, tek nedavno uspostavljenom, dobrom odnosu sa svojom kćerkom. Sećala se, sa tugom, svih onih prošlih godina, kada joj je bilo posebno teško da dopre do svoje male, jogunaste devojčice, koja je koristila svaku priliku da svoju volju uspostavi i nametne svima. Mali ratnik i bundžija, večito nezadovoljna, a potom mirna i tiha, povučena u sebe i neki svoj tajni svet iz kog danima nije izlazila. Nakon razvoda roditelja, njena narav je postala još nesnošljivija, a periodi povučenosti postajali su sve duži. Nekoliko puta je Katarina primetila da Aleksandra priča sa izmišljenim prijateljem, ali je to bila tabu tema. Kada ju je, jednom prilikom, pitala sa kim to priča, Aleksandra je briznula u plač i pričala nepovezano. Ponekad se noću budila uz vrisak, ponekad se smejala bez razloga. A onda je sve prošlo, kao rukom odneto i njena devojčica se počela ponašati kao i sve njene vršnjakinje, s tom razlikom što je više slobodnog vremena provodila u kući, pomažući majci oko svakodnevnih, kućanskih poslova, ili učeći. Aleksandra je učila i čitala i sa svojih 16 godina govorila je skoro tečno 3 jezika, učestvovala je često u raznim raspravama, odlučnošću odrasle žene, braneći svoje stavove kao lavica.  Što se umetnosti i kulture tiče, nije zaostajala ni pedalj. Katarina je imala razloga da bude ponosna na svoju kćer. I bila je.

Fruška gora

Parkirale su auto što bliže vikendici i unele stvari u brvnaru. Pred njima je pet dana odmora i blaženog uživanja bez trke, užurbanosti i stresa. Tako je bar  mislila. Nije ni slutila koliko greši. 

Već prvog jutra probudila se oblivena znojem. San koji je usnila, nalik pravoj noćnoj mori, nije joj izlazio iz misli. Odakle joj samo svi ti prizori, sve te slike užasa i bola, to beznadje i strah koji je ovladao celim njenim bićem, ostavljajući je skoro bez daha. I strašna spoznaja da nešto nije u redu, nešto jako nije u redu. Brzinom munje bezbroj slika, reči i emocija prolazile su joj kroz glavu dok je trčala po brvnari i dozivala svoje dete. Znala je, nekako je znala da ona nije tu i da je neće pronaći. Polako, kao nadolazeća plima, jedna misao se uobličila, jasna kao suza na dlanu i Katarina je, ni sama ne znajući kako, znala gde treba da je traži. Hrast, stari hrast, treba pronači malu, zaraslu stazicu do starog hrasta. Nedaleko od hrasta, duboko pod stenom, zaštićena visokim grmljem, zaštićena od bilo čijeg pogleda bila je pećina, sklonište, utočište, voda, čista, bila je tajna i znanje i život. Tamo je bila i Aleksandra, tu će je naći i nijednog trenutka se nije zapitala kako sve to zna. Kako je moguće da zna za postojanje mesta za koje nikad nije čula, nikad ga nije videla... Samo je potrčala još brže, ka mestu na kom je započeo njen put, nekada davno. Toliko davno da je zaboravila kako su je tada zvali. Ime joj beše Moira.

 

nastaviće se...

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Kralj, kraljević i dvorska kamarila

Beše nekoć davno jedna velika zemlja, topla i ušuškana u srcu starog kontinenta. Brojaše ta zemlja oko 20.000.000 duša, a nad svima vladaše jedan vremešni kralj sa svojom kraljicom. Kralj beše visoko obrazovan, obučavan u najboljim svetskim školama, a kraljica beše lepa kao slika. Trudio se kralj da svom narodu udovolji, ali znate već kako sa kraljevima biva, nikad ni jedan ne beše sasvim dobar svom narodu. Tako su i ovom puno toga zamerali, a ponajviše zbog toga što je kralj putovao po celom svetu i dobar glas o svojoj zemlji pronosio. Ma šta kralju treba toliko da putuje!?  Uveo je sistem vladavine koji nije svakom mio bio, te ga neki i zbog toga prezreše. Terao je decu, pa čak i odrasle, da se školuju i uče, maltretirao ljude da povazdan po lekarima vise na raznoraznim preventivnim pregledima, a najstrašnije od svega beše to što ih je terao i da rade i to celih 8 sati dnevno,  a muška čeljad je i u vojsku morala ići. Nezadovoljan narod često je odlazio iz svoje zemlje na par dana ili nedelja, ponekad i na više godina, samo da kralja ne bi slušao ili gledao. Ono što je od svega bilo najgore je činjenica da su se medjusobno morali i braćom zvati. A zna se, medju braćom svakakve svadje, uglavnom zbog igračke, mogu proisteći. 

Kralj sa svojom kraljicom nije imao poroda, te stoga nikog ne beše ko bi ovu veliku kraljevinu nasledio i njome upravljao.  Prvo umre sirota kraljica, pričalo se čak i da su je otrovali oni kralju najbliži, ali se to nikako nije moglo dokazati. Kralj je tugovao još nekoliko godina, povučen i nesrećan, a oko njega su sve više vladali njegovi ministri. Narod je te ministre baš zavoleo, jer behu to dobre i slatkorečive osobe. Baš dobre i jako slatkorečive. Kad je kralj umro, pošto naslednika ne beše, ti isti ministri zaposeše njegov tron i uzeše njegovu krunu. Ali ne lezi vraže, za toliko ministara ne beše dovoljno kruna, tronova i žezla i oni rešiše, a sve uz kliktanje i odobravanje naroda, da svoju veliku kraljevinu pocepaju na mnogo malih kraljevina. 

I tako, sve uz tursku kafu, uvozna pića i lokalne sprecijalitete, šest malih kraljevića osnuje šest malih kraljevina i okruži se nevidjenom dvorskom kamarilom sačinjenom od raznih prinčeva, ministara, grofova i barona, dvorskih luda i savetnika, a neki bejahu i sve od toga. U narodu zavlada radost, što se zbog novih kraljevina morahu iseljavati, te porušiše mnoge stare i sazidahu nove kuće. Radost nastade i zbog toga što više ne moraše ni da se školuju, ni da rade, ni da se leče, (na neki volšeban način svi bejahu zdravi i orni), a ni u vojsku se više nije moralo. Nastade procvat u svim malim kraljevinama. Narod se još znao medjusobno malo pokoškati, ali zato kraljevići zauvek ostadoše u ljubavi i prijateljstvu, što beše od velikog značaja, baš za taj isti narod. A narod k'o narod, zna se, daj mu 'leba i igara, ne uništavaj mu nadu u bolje sutra, i sve će svima biti potaman.

Ovo nije bajka za decu, možda ćete reći da nije ni bajka za odrasle. Ali ova priča uliva nadu svakom od nas. Uz samo malo sreće, čak i malo pameti, baš svako od nas može biti kralj. 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Mehmed-paša Sokolović 2 (čuvari tajne 17)

Koliko samo osećanja gajim prema tebi. Mržnja nikad nije bila jedno od njih. Koliko osećanja! I sva su ljubav. Ljubav se iskazuje na bezbroj načina i  ja ću ti, sada, pružiti dokaz. Otkriću ti tajnu. Ali, svakoj tajni predhodi tajna, još starija i još veća. Onaj ko tajnu spozna, spoznaće i tajnu života i besmrtan će postati. Ne čitaj dalje, ubogi, stranice ove ako nisi našao put do svoje zvezde. Tek kada svoju zvezdu nadješ, okreni sledeću stranu. Ne gubi nadu, uzalud.

 

Sećao se Mehmed-paša Sokolović, Veliki vezir otomanskog carsta, priče roditelja svojih. Priče o Boromiru i Ani, precima njihovim, precima njegovim, pamtio je svaku reč izgovorenu i pitao se koji je to usud njemu dodelio ovakav život, ovako ugledan položaj, daleko od svoje zemlje i svoga doma. Otkuda njemu ova čast, ovo bogatstvo, njemu koji za nešto sasvim drugo bejaše pripreman, njemu koji drugačije beše učio, znao i verovao. Koja to sila promeni smer puta njegovog i na grudi mu ureza polumesec i zvezdu petokraku. Zvezdu petokraku!

Silna je njegova moć, kao Velikog vezira i on ju je uvek za dobro koristio. Za dobro Porte i za dobro svoje Srbije i Bosne. Iskupljenjem, mislio je, olakšaće sebi. Nada umire poslednja. Čuvao je mapu, po koju niko nikada nije došao, onako predano kako su je svi njegovi pre njega čuvali i molio, svako jutro, u najvećoj potaji, Jovana Krstitelja da mu ukaže milost svoju. Pored sveg blaga, moći i sile kojom je bio okružen, osećao je samo očaj i tugu. Znao je da su se neki ljudi raspitivali za mapu, ali lozinku niko od njih nije izgovorio. A mapa je pekla, kao usijano gvožđe.

Ukazala mu se, jedne noći, u snu. Kada bi ga sada pitali kako je izgledala, nemo bi ćutao. Iako se živo sećao njenog lika, ne bi je nikada mogao opisati. U snu je odmah znao ko je, ničice je pao pred njom na kolena. Pomilovala ga je lakim dodirom, nalik dodiru najfinije kadife, ili se to njemu samo učinilo, ali je, u tom momentu, osetio takvu milinu, kakvu nikada pre osetio nije. Ona sama beše ljubav u najčistijem obliku. Rekla mu je da čuva mapu, kao zenicu oka svog i da se nikada od nje ne odvaja. Kada dodje trenutak da se mapa preda, rekla je, on će znati. Tražila je od njega da ne rizikuje više poštujući svoje starostavno i da ne spominje, u svojim molitva, ni nju ni Jovana, da se prepusti islamu, jer će tako biti sigurniji. Tražila je da zida u svojoj zemlji, da gradi svom narodu, da ga, koliko je to moguće, obrazuje i pomogne mu. I on je učinio sve što je od njega tražila. Kada dodje vreme, rekla je još, sazidaćeš most preko Drine i u njegove temelje sakrićeš jedan deo  mape, drugi ćeš čuvati sam. Tako je i učinio i 1571. godine započeta je izgradnja monumentalnog mosta u Višegradu. Izgradnju je poverio najvećem turskom graditelju Kodža Mimar Sinanu. Mehmed-paša je lično nadgledao udaranje prvih potpornih stubova i čim se ukazala zgodna prilika, noću, krišom, u još svež cement, ubacio je polovinu mape, koju je Bernarda još davne 1209. godine donela iz Tuluza njegovom pretku Boromiru. Tu, baš na tom mestu, izgovorio je svoju poslednju bogumilsku molitvu Mehmed-paša Sokolović, Veliki vezir Porte. Tu se oprostio od jednog života.

Most na Drini - Višegrad

Danas, kada Otomanskim carstvom vlada Murat III i kada je znao da mu se bliži konačan kraj, Mehmed-paša, Srbin poreklom, prisećao se svega i jedna suza slila se niz izborani obraz i našla svoje gnezdo u gustoj bradi. Hitrim pokretom izvadio je, na gudima čuvan, preostali deo mape i bez ramišljanja ga spustio u kamin. Zahvativši žar iz mangala posuo ga je preko mape i gledao kako žar pravi male, svetleće, a zatim crne krugove. Pergament mape se uvijao i ispuštao čudne zvuke, nalik jecaju živog stvora, krugovi su postajali sve veći dok se, na kraju, nisu spojili. Tiho, da ga niko ne čuje iza dobro zamandaljenih, vrata i paša je zajecao i jecao je sve dok od mape nije ostao samo fini, beli pepeo. Otvorivši prozor, izbacio je pepeo napolje, a prolećni, blagi vetar, nosio ga je prema Bosforu. - Neka je milostivom Alahu hvala. - izgovorio je naglas. U sebi je tiho pomislio, uz nemi krik: - Oprosti mi Jovane, oprosti mi majko. I tada je došla drugi poslednji put, nasmešena, klimnula je blago i sa odobravanjem. Znao je, oprošteno mu je, drugačije se nije moglo i nije smelo, dobro je uradio.

Tabla na višegradskom mostu

Te noći je Mehmed-paša mirno zaspao. Sanjao je Drinu, sanjao je svoj most i sebe samoga. Video je neke ljude kako preko  mosta pretrčavaju, neke čudne naprave na njega postavljaju. Video je eksploziju i čuo strahoviti tresak. Most se uvijao kao ranjeni jelen, cvileo i urlao, a paša je gledao i plakao i probudio ga je urlik. Strašan i tužan. Shvatio je da to on, u snu, vrišti i, razbudjen, znao je i koja će mu kazna biti. U sledećem životu, on će gledati. Gledati kako mu most ubijaju. Gledaće i vrištaće, zajedno sa mostom.

nastaviće se...

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Bajka

Ne tako davno, niti toliko daleko, živela je jedna ljubav. Velika! Rasla je okružena lepim, toplim rečima, napajala se njima i slatkim, nežnim  poljupcima, nalik dodiru leptirovih krila. Uživala u, suncem obasjanom, svom sopstvenom, malom svetu. I cvetala poput pupoljaka nara i slatkog badema. Ni tuge, ni straha, ni bola ne beše u tom svetu. Samo smeh, muzika i radost. Ljubav je verovala da će tako biti zauvek i nikada, ništa neće pomutiti njenu sreću.



Jednog toplog majskog dana, ljubav se šetala svojim malim, čarobnim svetom i ugledala nešto što nikada pre nije videla. Ugledala je školjku. Uzela je taj lepi predmet u ruke i pomirisala. Školjka je imala miris mora i soli i taj miris joj se dopao. A onda je ljubav začula tihi zvuk koji je dopirao iz školjke, pa ju je, isprva iznenadjeno pogledala, a zatim prislonila na uvo. Shvatila je da to što u ruci drži nije samo obična stvar, već pravi, živi stvor koji želi nešto da joj kaže. I školjka joj je šaputala, jezikom sirena, delfina i morskih konjica. Avaj, ljubav je nije ništa razumela! A školjka joj je šaputala reči upozorenja, reči pridošle iz dubina nepreglednog okeana, prapostojbine svega živog. Ljubav je, razočarana, vratila školjku na svoje mesto i nastavila svoju šetnju.




Dani su prolazili u nizu, a za ljubav se ništa nije menjalo. I dalje je bila srećna i zadovoljna, uljuljkana u sopstveni mir. Nije ni slutila koliko je malo potrebno da sve ono što je godinama gradila nestane, za tili čas. Jer, ne tako daleko od njenog sveta, živeo je jedan drugi, mračni i tužni svet. A u njemu je vladala mržnja, zla crna kraljica, puna zlobe. Mržnja je prezirala sreću, lepotu i dobrotu i trudila se, kad god je mogla, da je uništi.

Ovo je bajka. Kraj ne zavisi od samog pisca. Kraj zavisi od vas koji ovo čitate. Završite je sami, po sopstvenoj želji i izboru. Onako kako smatrate da treba. I, ne zaboravite, snaga leži u svakom od nas. Moćni smo da stvaramo u istoj meri u kojoj možemo i uništavati. Izbor je na nama.

fenix

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 44 45 46  Sledeći»